Naslovnica Komentari VELIMIR ILIĆ: Uzroci i posljedice geopolitičkog zbližavanja Srbije i RS, ili Vučić...

VELIMIR ILIĆ: Uzroci i posljedice geopolitičkog zbližavanja Srbije i RS, ili Vučić i Dodik – braća po interesu

PODIJELI

Piše: Velimir ILIĆ

Ako je politika umetnost mogućeg, kako je tvrdio ujedinitelj Nemačke i njen prvi kancelar Oto fon Bizmark, onda su Milorad Dodik i Aleksandar Vučić danas – umetnici u pokušaju.

Njihovi pokušaji su, naime – krajnje pojednostavljeno govoreći – utemeljeni na željama da Srbiju i Republiku Srpsku zbliže i geopolitički približe više nego što je dosad (u)činjeno predratnom, ratnom i poratnom preparcelacijom bivše Jugoslavije. I rado bi da na tom putu odu korak dalje, no – o tom-potom.

Pre nego što se uzme u obzir njihovo sadašnje uzajamno i pojedinačno političko agregatno stanje, zanimljivo je prisetiti se da su par decenija unazad počeci njihovih političkih i profesionalnih karijera bili na suprotnim stranama. Mlađani pravnik iz Beograda “načeo” je politiku radeći kao novinar Radija S na Palama početkom rata, a budući politikolog iz Laktaša kao student – omladinski funkcioner u novobeogradskom Studentskom gradu.

Novinarstvo ništa nije izgubilo Vučićevim ulaskom u politiku kad je od 1993. postao mlada uzdanica Šešeljevih radikala, da bi u međuvremenu dogurao do šefa vladajuće Srpske napredne stranke i trona predsednika Srbije.

S druge strane, politika BiH je u Dodiku početkom 90-ih prvo dobila opoziciju i protivteg nacionalizmu kroz njegov angažman u Savezu reformskih snaga, a potom u načelno socijaldemokratskom SNSD-u.

DAŠAK VJETRA SA BALKANA

Beše to, podsetimo, onaj Dodik koji je tada tvrdio kako “Republika Srpska nije država”. No, ne prođe dugo – upravo je Dodik oteo šolju čaja SDS-u i prisvojio nacionalnu retoriku kao (pred)izbornu alatku i mantru kojom se osvaja i održava vlast.

To je isti onaj Milorad kojeg je Medlin Olbrajt, za potrebe diciplinovanja i oblikovanja saveznika na domaćoj političkoj sceni, nazivala svježi dašak vetra sa Balkana. A koliko pre par meseci preobratio se Milorad u Dodika koji sanja i veruje, čeka, nada se i garantuje – da mu “nezavisna i samostalna država Republika Srpska može pasti u krilo k’o jabuka”. Do te “jabuke državnosti” – uveren je on – može se i političkim sredstvima, jer je “Bosna i Hercegovina neodrživa”.

“Kad bih mogao sutra da napravim nezavisnu RS, a da ne padne nijedna glava, uradio bih to”, tvrdio je Dodik krajem 2017. u Večernjim novostima.

Pogleda li se u retrovizor, mlađani radikal Vučić i nepečeni socijaldemokrata Dodik, koliko pre nepune dve decenije, nisu bili ni blizu čak i da pogledaju u istu tikvu, a kamoli da je napune sličnim pogledima na naciju i državu.

Vučić je, obodren – tada omiljenom i kojekuda po BiH i Hrvatskoj dobrodošlom – velikosrpskom politikom, grmeo glasom mladog radikala i ehom vođe SRS Vojislava Šešelja. Danas bi najradije da ne postoje snimci govora u Glini iz 1995, ni fotografije kad novobeogradski Bulevar Zorana Đinđića prelepljuje imenom Ratka Mladića, ali i mnoga druga nepočinstva, neprimerena današnjem kursu reformiste koji svud okolo širi europtimizam, mir i stabilnost.

OD NETRPELJIVOSTI DO LJUBAVI

U međuvremenu su, dakle, Dodik i Vučić od nekadašnje netrpeljivosti i dijametralno suprotnih pogleda na državu i narod, dospeli do srdačnih bratsko-političkih zagrljaja i zajedničkih svetonazora. Istini za volju, Vučić ne tercira Dodiku – bar ne javno – u njegovim monolozima o samostalnoj Republici Srpskoj, jer mu kao šefu države koja je garant Dejtonskog sporazuma ne priliči da glasno podrži ono za šta je, inače, bio svim svojim nekadašnjim velikosrpskim radikalskim srcem, od Karlobaga do Virovitice.

Šta ih je to tako zbližilo? U slučaju Dodika i Vučića politika je – nesumnjivo i očigledno – sve više i alatka uzajamnog pragmatizma, profircanog ličnim političkim interesima, ponekad mnogo više negoli nacionalnim koncem specijalnih veza Srbije i Republike Srpske, proizišlih iz Dejtonskog sporazuma. Osim toga, obojica rado i često barataju populizmom kao dodatnim alatom u jačanju i održavanju vlasti i vlastite političke ravnoteže.

Dalje, Republika Srpska obojici je značajno “sredstvo” – Dodiku od Banjaluke ka Beogradu, a Vučiću da Sarajevo “natrlja” dejtonskim specijalnim vezama.

Kad se, pak, pomene Kosovo – tad je Republika Srpska često protivteg kojim se, pogotovo ako je o Dodiku reč, nastoji uspostaviti moralno i svako drugo pravo tog entiteta da nekim famoznim referendumom zapreti odvajanju od BiH, što bi, valjda, bio pandan nezavisnosti. Kosova

Dvojac Vučić – Dodik ima zanimljivu ulogu i u regionalnim relacijama. Recimo, javna je tajna da su srpsko-hrvatski odnosi u BiH kudikamo bolji, uzajamniji i s mnogo više razumevanja nego odnosi na relaciji Beograd-Zagreb ili Banjaluka-Zagreb. Dodik će tako lako lanuti na Hrvatsku zbog “srpskog pitanja”, ali će joj dati za pravo da gradi Pelješki most ako će time iznervirati Bošnjake koji most smatraju “prstom u oko” u akvatoriju Neuma i narušavanju ono malo bosanskohercegovačkog suvereniteta na moru.

IGRE TOPLO-HLADNO

Foto: Bljesak.info

Dodik će, bez naročitih posledica, ali uz ozbiljne međunacionalne tenzije, javno i glasno podržati Hrvate u BiH da traže treći entitet, čak im ga i nuditi, kao da mu je BiH babovina. U takvim slučajevima na teren utrčava pomiritelj i mirotvorac Vučić s mantrom da “Srbija podržava celovitost i suverenitet BiH po Dejtonu” i da će “prihvatiti svako rešenje o kome se dogovore sva tri konstitutivna naroda”.

Ti politički maniri i igre po sistemu toplo-hladno nisu, svakako, nešto što će regionalne odnose učiniti stabilnijim, ali povremeno mogu biti zgodana alatka u homogenizaciji biračkih tela u novonastalim ex-Yu državama jer se “svojima” tad pokaže kakvi su “oni drugi”.

Koliko u svim tim odnosima ima iskrenosti, stvarne bliskosti i uzajamnog razumevanja u stavovima, strategiji, ideologiji, nacionalnim interesima?

U pojedinim trenucima, kad prorade emocije, o odnosima se može pročitat između redova u svečarskim izjavama, kao što beše nedavno kad je Dodik odlikovao Vučića uz Dan državnosti Srbije. Vučić je tad poručio kako “odnos Srbije i RS nikoga ne ugrožavaju – ni BiH, ni bilo koga drugog u regionu”.

“Nikada nismo pretili, jedino hoćemo da srpski narod bude slobodan, svoj na svome, i da može da opstane na svojim ognjištima, ne dirajući ni u čija tuđa prava, ni u čije tuđe granice”, rekao je Vučić.

Odnose RS i Srbije “bez ikakvih trzavica, ljubomore zavisti, političkih svađa i sukoba”, Vučić vidi kao “važnu tekovinu” koju će Dodik i on ostaviti svojim naslednicima.

Među te tekovine, valjda, spada i manipulisanje dvojnim državljanstvom koje ima predsednik RS. Tako se Dodik – kao čovek sa dva prebivališta, a ne samo dva pasoša – nedavno pojavio na beogradskim izborima jer je želio “da doprinese da Srbija bude demokratska i stabilna i da ostane snažan faktor stabilnosti u region”. Dodik je glasao na Dedinju, elitnom beogradskom naselju u kojem ima milionski vrednu vilu, donedavno davanu pod zakup Izraelu za potrebe njihove ambasade. Izraelci su, navodno, početkom 2018. odlučili da se isele jer je Dodik kompromitovan u javnosti i nepoželjna je ličnost za mnoge zemlje.

RUSKE VEZE

Istovremeno, činjenica je su odnosi Dodika i Vučića danas mnogo čvršći i bliskiji nego nekadašnje veze Dodika i Borisa Tadića, kad je on bio na čelu bosanskim Srbima “matice zemlje”. Iako se u to vreme Dodik “zaklinjao” u Tadića.

Osim toga, kroz bliske veze Srbije sa Rusijom, Banjaluka je postala pridruženi član tog slovenskog bratstva po interesima i “meki trbuh” regiona u strategiji otežavanja NATO paktu da se što više ušanči na Balkanu i okolini. Tako je i Dodik postao rado viđen gost na većini zvaničnih rusko-srpskih bilatarala.

Odakle god da se gleda i kako god se okrene – vlast je, očito, najpreči interes i teško zamenjiv cilj do kojeg su sva sredstva manje ili više opravdana. Vlast je, takođe, i teška bolest koja ponekad ostavlja ozbiljne posledice po okruženje slabomislećih i slabopamtećih. Premda se vlast uspešno leči izborima, treba imati na umu da ovde svaka terapija te vrste mora višestruko da sazri dok biračima ne dođe sa međusprata u glavu.

Dugoročno gledano, a svedeno na jezik prosečnih birača koji zaokružuju njihova imena na izborima – i Dodik i Vučić bi, valjda, najradije da se u svetu i tzv. regionu tako “slože kocke” pa da se RS i Srbija, kol’ko sutra ujedine, a da to nikom okolo ne smeta. Kroz tu nacional-političku logiku bi se lakše kompenzovao gubitak Kosova, šta li?

Ne biva to baš tako, niti će ponovo da radi bioskop u kojem će se prikazivati taj film. A svakako ne za Dodikovog i Vučićevog političkog života.

OSTAVITI ODGOVOR