Na 77. Filmskom festivalu u Veneciji koji počinje u sredu 2.9. premijerno će biti prikazan novi film rediteljke iz BiH Jasmile Žbanić – „Quo Vadis, Aida?“. Tema filma je – Srebrenica.
“Quo Vadis, Aida?“ je film o genocidu u Srebrenici i prvi igrani film na tu temu. Jasmila Žbanić je napisala scenario i režirala film, a u glavnim ulogama su Jasna Đuričić, Izudin Bajrović, Boris Ler, Dino Bajrović, Emir Hadžihafizbegović i Boris Isaković. Za kamerom je bila Kristine A. Majer, a montirao ga je Jaroslav Kaminski. Film traje 103 minuta.
„Ovo je najveći projekat koji smo mi iz produkcije ’Deblokada’ do sada radili“, kaže rediteljka Jasmila Žbanić, koja već nekoliko godina živi i radi u Berlinu. „Film je koštao više od četiri miliona evra, što je za BIH visokobudžetni film. Imali smo preko 6.000 ugovora sa statistima, 53 govorne uloge, radili sa dve kamere. Film je koprodukcija devet evropskih zemalja i na setu se, osim bosanskog i engleskog, moglo čuti još deset različitih jezika“, kaže Jasmila Žbanić.
-pročitajte još:
„Deblokada“ je filmska produkcija koju su 1997. godine u Sarajevu osnovali Jasmila Žbanić i njen suprug Damir Ibrahimović sa prijateljima. Za svoj prvi igrani film „Grbavica“ (u Nemačkoj prikazivan pod naslovom „Esmas Geheimnis“), „Deblokada“ je 2006. godine na Filmskom festivalu u Berlinu dobila najveću nagradu – Zlatnog medveda. „Quo Vadis, Aida?“ je peti po redu igrani film Jasmile Žbanić, a deveti u produkciji „Deblokade“.
„Sa filmskog stanovišta raditi ovakav film u Bosni je izgledalo kao nemoguća misija“, kaže rediteljka. „Bosna je zemlja koja proizvodi jedan film godišnje. Industriju gotovo da nemamo i naš filmski fond je zaista mali. Bosna je nekada bila deo veće priče s Jugoslavijom i njenom jakom filmskom industrijom, ali nakon rata u kojem je sve bilo uništeno i veze sa drugim republikama postale limitirane – ostali smo u pustinji filmske produkcije“.
Jasmila ukazuje kako su mnogi ljudi želeli da se ovaj film napravi i zaista su ga podržavali: „Damir Ibrahimović, glavni producent, napravio je izuzetno hrabre, mada rizične poteze, bez kojih ovog filma ne bi bilo. Da smo čekali još godinu dana da se steknu svi uslovi za realizaciju, kako bi svaki oprezan producent radio, nikada ga ne bismo snimili. U korona-krizi bilo bi nemoguće snimati sa preko 400 ljudi u jednom prostoru. Odlučiti se za snimanje bila je odluka bazirana na neverovatno tačnom instinktu.“
Predvidljive i nepredvidljive teškoće
Kada je rat u BiH 1995. godine završen i kada se zemlja podelila po novouspostavljenim etničkim granicama, Srebrenica je ostala u sklopu Republike Srpske. Pošto mnogi, uključujući političke lidere, kao i aktuelnog gradonačelnika Srebrenice, negiraju da se u tom gradu desio genocid i na ovakav filmski projekat nisu gledali sa simpatijama, film je bilo nemoguće snimati na autentičnim lokacijama. Ekipa filma se neprestano suočavala sa predvidljivim i nepredvidljivim teškoćama.
„Zašto sam se i pored svega odlučila da radim ovaj projekat – to zaista ne mogu da racionalno objasnim“, kaže Jasmila Žbanić. „Naravno da me je sudbina tolikog broja nevino ubijenih ljudi i bol žena koje su ostale da pate za svojim najmilijima, motivisala da učinim sve što je u mojoj moći da njihova priča ne ostane neispričana. Dugo sam priželjkivala da neko drugi napravi ovaj film, ali, dok sam to mislila, zapravo sam se podsvesno sama pripremala“, kaže Jasmila.
