Emocije donose glasove, brojevi traže odgovornost
Ako postoji tvrdnja koju političke elite u Bosni i Hercegovini godinama uspešno prodaju, onda je to da ekonomiju treba prepustiti ekonomistima, a politiku političarima. Ili, dobar i harizmatičan političar ne mora da zna ništa o ekonomiji. Kao da su to dva sveta koja se nikada ne dodiruju. Kao da budžeti nastaju sami od sebe, porezi padaju s neba, a javna potrošnja nema nikakve veze sa političkim odlukama. Ta priča zvuči razumno, ali je upravo zato toliko opasna. Ona skriva suštinu: ekonomija je oduvek bila politička.
To nije nikakva revolucionarna tvrdnja. Cela disciplina političke ekonomije nastala je upravo zato da objasni kako moć, institucije i interesi oblikuju privredni život. Adam Smit, Dejvid Rikardo i Džon Stjuart Mil nisu sebe nazivali ekonomistima u današnjem smislu reči, već političkim ekonomistima. Tek kasnije je ekonomija predstavljena kao gotovo sterilna nauka, oslobođena politike i ideologije. U praksi se to nikada nije dogodilo.
Svaka poreska stopa je politička odluka. Svaka subvencija je politička odluka. Svaki tender, koncesija, garancija, kreditno zaduženje ili socijalno davanje odražava nečiji sistem vrednosti i nečiji interes. Kada vlast odluči da više ulaže u administraciju nego u obrazovanje ili nauku, to nije računovodstvena greška. To je politički izbor sa ekonomskim posledicama koje ćemo osećati godinama.
U Bosni i Hercegovini ta veza je posebno vidljiva jer je država najveći poslodavac, najveći potrošač i često najveći investitor. Zato nije svejedno ko upravlja institucijama. Političke odluke određuju ko će dobiti milionski posao, ko će dobiti podsticaj, ko će čekati dozvole, a ko će ih dobiti preko reda. To nije slobodno tržište. To je raspodela političke moći.
Poslednjih trideset godina mnogo više smo razvijali ekonomiju privilegija nego tržišnu ekonomiju. Nije slučajno što su najisplativiji poslovi često oni koji zavise od države. Javna preduzeća, budžeti, regulatorne odluke i javne nabavke postali su važniji od inovacija, izvoza i konkurentnosti. Umesto da tržište bira pobednike, prečesto ih biraju politički kabineti.
Najbolji dokaz za to nisu konferencije za medije nego budžeti. Budžet nije zbir prihoda i rashoda. Budžet je politički dokument. On pokazuje šta je vlasti zaista važno. Govori više od svake predizborne kampanje. Dovoljno je pogledati gde odlazi novac, a koje oblasti godinama čekaju. Tamo gde završava novac, tamo se nalazi i stvarni politički prioritet.
U isto vreme, tržište kapitala u Bosni i Hercegovini ostalo je na margini. O njemu se govori tek kada neko mora da ispuni formalnu obavezu. To nije slučajno. Razvijeno tržište kapitala podrazumeva transparentnost, odgovornost i konkurenciju. Mnogo je jednostavnije kontrolisati ekonomiju koja zavisi od budžeta nego ekonomiju u kojoj kapital slobodno traži najbolje projekte. Evo, Federacija BiH, zahvaljujući ministru i možda nekoliko osoba uz njega, konačno je, pred izbore, pokrenula priču o reformi tržišta kapitala. Sa zebnjom očekujem rezultate znajući da su i najbolje namere iskrivljene ličnim interesima moćnih.
Poseban problem predstavlja finansijska pismenost građana. Mnogi teško razlikuju javni dug od budžetskog deficita, prihod od profita ili investiciju od špekulacije. Nije to posledica nedostatka inteligencije, već činjenice da se o novcu, budžetu i ekonomskim mehanizmima veoma malo uči, a još manje govori ozbiljno. Takvo neznanje postaje idealan teren za politički marketing.
Kada građani ne razumeju kako funkcioniše ekonomija, lako poveruju da je moguće povećati plate bez rasta produktivnosti, smanjiti poreze uz veću javnu potrošnju ili beskonačno povećavati dug bez posledica. U tom trenutku ekonomija prestaje da bude analiza, a postaje predizborni slogan.
Možda upravo zato naše društvo pokazuje gotovo fascinaciju ljudima koji su se obogatili neverovatnom brzinom. Malo ko pita kako je nastao kapital. Mnogo je važnije koji se automobil vozi, gde se letuje ili koliko kvadrata ima stan. Divimo se rezultatu, a ne procesu. Ne zanima nas da li je bogatstvo nastalo radom, inovacijom i rizikom ili privilegovanim pristupom javnom novcu.
Kada društvo prestane da postavlja pitanje porekla bogatstva, korupcija prestaje da bude izuzetak i postaje prihvaćen obrazac uspeha. Tada mladi više ne veruju da se znanjem može napredovati, nego da je najvažnije biti blizu centra političke moći. Najveća ekonomska šteta koju jedna država može sebi da nanese!
Zato se u javnosti mnogo govori o identitetima, istoriji i velikim političkim sukobima, a premalo o produktivnosti, inovacijama, kvalitetu institucija ili konkurentnosti. Emocije donose glasove. Brojevi traže odgovornost. A odgovornost je ono od čega svaka vlast najviše zazire.
Najveća ironija Bosne i Hercegovine nije to što politika oblikuje ekonomiju. Tako je u svakoj ozbiljnoj državi. Ironija je što se građanima uporno govori da između njih nema nikakve veze. Tako se odgovornost zamagljuje, a posledice predstavljaju kao sudbina, globalna kriza ili tuđa krivica.
Najvažnija lekcija političke ekonomije je veoma jednostavna. Kada glasate, ne birate samo političare. Birate poresku politiku, javnu potrošnju, kvalitet škola, zdravstva, pravosuđa, uslove poslovanja i mogućnost da mladi ostanu u ovoj zemlji.
Zato, kada sledeći put čujete da ekonomija nema veze s politikom, setite se da upravo oni koji to najglasnije ponavljaju najviše profitiraju od toga da građani u tu priču poveruju.
