Piše: Aleksej Kišjuhas

Međutim, poput skorojevića ili snobova, ovu istinu i dobro čuvanu tajnu o našem poreklu radije ne spominjemo. Pa ipak, u mnogo više slučajeva nego što to sebi volimo da priznamo, isti smo kao i većina drugih životinja. Kako o toj nezgodaciji suvislo svedoči profesor biologije i neurologije sa Stanforda Robert Sapolski, neuroni čoveka i neuroni škampa funkcionišu na isti način. Kada smo uplašeni, lučimo isti hormon kao i akvarijumska ribica koju maltretira druga akvarijumska ribica. Kada osećamo zadovoljstvo, u mozgu se aktiviraju iste hemikalije kao i kod činčila. Ukoliko stavimo dve ženke miševa zajedno u kavez, za samo par nedelja one će sinhronizovati svoje reproduktivne sisteme i ovuliraće u razmaku od nekoliko sati. Isto se dešava i među ljudskim cimerkama u internatu ili u studentskom domu. Naravno, kada je reč o nasilju, brutalno smo isti kao i drugi čovekoliki majmuni: mlatimo pesnicama i motkama, bacamo stvari i grebemo, ubijamo golim rukama.

Ponašanje svih životinja, i onih ljudskih i neljudskih, jeste posledica određenih čulnih informacija iz okruženja. Životinje se često služe zvučnim signalima da bi nešto najavile, zaplašile ili zavodile druge životinje. Ptice pevaju, psi laju, lavovi riču, slonovi trube, orangutani urlaju, a ljudi viču. Ili, nešto suptilnije, kada ženke pandi ovuliraju, one blago i nesvesno povise ton, kikoću se ili piskutaju, što zatim neodoljivo privlači mužjake. Isto se dešava i kod ljudske životinje, odnosno žena i muškaraca. Postoje i vizuelni okidači ponašanja. Ptice se šepure perjem kada se udvaraju, psi čučnu ili legnu na leđa kada se potčinjavaju, a majmuni pokazuju zube ili crvene zadnjice, u zavisnosti od toga da li su agresivni ili u teranju. A ni ljudima nije strano da se šepure nakitom, odećom ili sportskim automobilom, da pognu glavu ili „podviju rep“ pred gazdama i šefovima, da pokazuju zube kada su besni, baš kao i (polu)gole zadnjice kada su u teranju ili u noćnom izlasku. Sasvim nesvesno, i striptizete koje su usred plodnog trenutka ciklusa tada se mnogo više trude oko svog egzotičnog plesa, čak i ako ih brkate mušterije seksualno ne zanimaju.

Zatim, suše nam se usta ako smo pod stresom, bez obzira na to da li bežimo od grabljivice ili imamo tremu na ispitu. A ta usta su nam suva zato što nije pametno da trošimo energiju na varenje doručka ukoliko nas napadaju sabljozubi tigar ili strogi profesor. Takođe, određene „bebeće“ karakteristike lica (krupne oči, mali nos ili njuška, okruglo čelo) čine da mi, sisari, sasvim poblesavimo i poželimo da negujemo biće sa tim karakteristikama, bez obzira na to da li je u pitanju mače ili ljudska beba. Doduše, mnoge životinje ponajpre komuniciraju mirisima, a što je kod nas ljudi malo zakržljalo. Iako će nam miris jednog znoja biti privlačan, a drugog odvratan, u zavisnosti od (ne)privlačnog genetskog kvaliteta i količine testosterona oznojane individue. LJudi jesu posebne živuljke zato što komuniciraju i udvaraju se međusobno i nekakvom poezijom, ali tada ne smemo zaboraviti da su i druge životinje takođe posebne na svoje načine. Neke zmije vide ultracrveno, električne jegulje se udvaraju električnim signalima, slepi miševi komuniciraju radarski, a pauci identifikuju uljeze ili plen preko specifičnih vibracija duž svoje mreže. Drugim rečima, nema ničeg naročito posebnog u našoj posebnosti.

Međutim, neobično je zanimljivo da tada obratimo pažnju i na tzv. „subliminalne“ ili podsvesne poruke iz našeg prirodnog okruženja. I ne, nije reč o satanističkim porukama koje „dobijemo“ ako unazad vrtimo rokenrol ploče. Već o kakofoniji informacija kojima smo izloženi svakodnevno i koje dramatično utiču na naše ponašanje, a da toga nismo ni svesni. Lako je razumeti kako će prizor isukanog noža, glas koji doziva naše ime na ulici, ili ruka koja nas miluje po preponi, brzo promeniti hemiju u našem mozgu, a zatim i naše ponašanje. Ali postoje i hektolitri drugih „okidača“ našeg ponašanja koji nam dolaze do životinjske glave, ali ne i do njene svesti. Na primer, kažu istraživanja, ljudi će misliti da je neki čips ukusniji ako istovremeno slušaju zvuk krckanja ili žvakanja tog čipsa. Više nam se dopadne neka posve neutralna slika ukoliko nam pre toga pred očima bljesne fotka nasmejanog lica u trajanju od samo 1/20 dela sekunde. A što je neki lek protiv bolova skuplji, smatraćemo i svedočiti da je efikasniji, čak i ako je u pitanju bio placebo ili gola voda. Priupitajmo ljude sa engleskog govornog područja koji je njihov omiljeni prašak za veš. Ako su pre toga pročitali tekst u kojem se samo spominje reč „okean“, izabraće „Tajd“ (što znači „plima“). Stavimo sliku očiju na autobusku stanicu, i ljudske životinje će češće bacati đubre u kantu na istoj. Jednostavno, i ljudi su samo životinje koje instinktivno reaguju na razne stimuluse i nesvesne okidače; na slike, mirise, zvukove, ukuse, reči, simbole i ostale feromone.

Ovakva saznanja, nažalost, ukazuju i na onu mračnu stranu ljudske životinjske prirode, pre svega u pogledu odnosa prema drugima i prema drugačijima. Stavimo prosečnog Petra Petrovića sa uplatnice pod magnetnu rezonancu, pokažimo mu sliku pripadnika druge rase u trajanju od samo 1/10 sekunde, i aktiviraće se njegova – amigdala. A u pitanju je nezgodni bademasti organ iz onog „reptilskog“ dela ljudskog mozga koji je odgovoran za osećanja straha, gneva i gađenja. DŽabe politička korektnost, NVO seminari, multikulturalizam, interkulturalizam i ostala dizanja svesti, beli čovek jednostavno reaguje reptilski i sa gadljivim strahom na crna i tamnoputa lica. I naše amigdale su upadljivo spremne da nauče da povežu nešto loše sa „Drugima“ i sa „NJima“. Zatim, belci mnogo bolje pamte bela nego crna ili „azijatska“ lica („Svi Kinezi izgledaju isto“, zar ne?). A porotnici će crnca radije osloboditi krivice ukoliko ovaj tamnoputi optuženik nosi debele, štreberske cvikere. Najzad, pokažimo ljudima video klip u kojem se igla zabada u nečiju ruku, i magnetna rezonanca će kod njih očitati specifičnu mentalnu reakciju nelagode i empatije. To jest, naš mozak će reagovati skoro kao da ubadaju nas same. Međutim, takve reakcije su mnogo manje i ređe ako ruka na filmu pripada – drugoj rasi.

Da li to onda znači da smo „svi mi pomalo rasisti“? Ne, ili bar ne nužno. Pokažimo belcima crno lice subliminalnom brzinom i zaista se aktivira spomenuta amigdala. Ali, pokažimo ga dovoljno dugo za svesnu obradu informacija, i uključuje se tzv. prefrontalni korteks, odnosno onaj „kognitivni“ ili „razumni“ deo mozga koji „obuzdava“ raspojasanu amigdalu koja se plaši, gnevi ili gadi. Uzgred, slično je i sa našom „subliminalnom“ percepcijom lepote ili seksualne privlačnosti. Još kao deca, kod oba pola, i u svim kulturama, privlačne ljude smatramo inteligentnijim, dobronamernijim i poštenijim osobama. Skloniji smo tome da glasamo za lepše političare, da zapošljavamo lepše kandidate, da bolje ocenjujemo lepše studentkinje, a manje smo skloni da ih osudimo za krivično delo (ili ih pak osuđujemo na blaže kazne). Mozak je kurva, pa jedan te isti tzv. orbitofrontalni korteks procenjuje i nečiju lepotu i nečiju dobrotu, dakle, jednako ocenjuje nečije umove, srca, frizuru i jagodice na licu.

Sve ovo jednostavno znači samo to da u našim javnim politikama moramo da obratimo pažnju i na biologiju ljudskog ponašanja. Na primer, na biologiju zbog koje su američki policajci 1999. godine sa 41 hicem praktično streljali izvesnog afričkog imigranta Amadua Dijala, misleći da ovaj poseže za pištoljem (a hvatao je novčanik), i što je Brus Springstin bio ovekovečio u sjajnoj pesmi „Američka koža (41 hitac)“. Reptilski deo mozga ovih pandura prosto je stisnuo dugme za uzbunu i paniku, pre nego što je prevladao prefrontalni korteks. Slično je i sa tragedijom migrantske krize u kojoj komotno dopuštamo da se na hiljade tamnoputi(ji)h ljudi bukvalno dave u Mediteranu kada ih ne mlatimo pendrecima i ne zaustavljamo bodljikavim žicama. Konačno, Ulrike Majnhof, liderka terorističke „Frakcije Crvene armije“, imala je konvencionalnu novinarsku karijeru dok se odjednom nije radikalizovala. Tek nakon njenog kontroverznog „samoubistva“ u zatvorskoj ćeliji, saznali smo da je ona bila imala benigni tumor na mozgu koji joj je odstranjen. Ali i to da je ova operacija ožiljcima oštetila baš njenu – amigdalu, a samim tim i spomenuti centar za strah, gađenje i bes. Biologija jeste, ali možda ne mora da bude naša sudbina.

Dakle, možemo da objasnimo, a ne moramo da opravdamo ovu mračnu stranu ljudske životinje. Treba da razumemo vizuelne, zvučne, tekstualne i ostale okidače našeg ponašanja kada gledamo i čitamo (lažne) vesti, glasamo na izborima, idemo na proteste, pristupamo terorističkim ćelijama, kupujemo robu široke potrošnje, borimo se i povlačimo, ljutimo i radujemo, zavidimo i ljubomorišemo, kada mrzimo i kada volimo. LJudska fiziologija mahom je ista kao fiziologija drugih životinja ili bar sisara. Ali, mi ljudi ponekad koristimo ovu fiziologiju na sasvim drugačije načine. Sami sebi aktiviramo uzbudljive neurone za obazrivost i budnost kada gledamo horor filmove ili jedemo feferone. Lučimo hormone za negovanje i brigu i kada po internetu gledamo slike mačića. Osećamo stres kada mislimo o umiranju, ali i o blamu na žurci, a ne samo kada bežimo od predatora. Stiskamo pesnice i zube kao šimpanze pred seksualnim konkurentom, ali isto to radimo i zbog konkurentne vere ili političke ideologije. Nismo jedina vrsta koja organizuje genocide, ali smo jedina koja to radi uz muziku i zastave. Iako nismo jedina životinja koja ima neobavezne seksove, jedina smo koja priupita „Kako je bilo?“ posle. Zato u novoj godini, budimo ljudi, iako smo životinje.

Danas.rs

OSTAVITI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Unesite Vaše ime