Kad krenete iz Beograda ka Sarajevu preko Mačve, odnosno Šapca, pa ka Zvorniku na putu ka Loznici, uz samu rijeku Drinu, prelazite preko mostića koji premošćuje rječicu Jadar koja se malo dalje uliva u Drinu.
Iza ste ostavili Savu i ravnicu, a pred vama se otkriva Cer, poprište velike bitke iz Prvog svjetskog rata, bitke koju neki nazivaju i „jadarskom“ jer su se glavne operacije, i to baš u avgustu 1914. godine, dešavala u slivu rijeke Jadar. Bila je to prva velika pobjeda srpske vojske u Prvom svjetskom ratu, nakon čega je nastala koračnica Marš na Drinu. Dani ponosa i slave. Tako i danas nazivaju te dane, a češće nego inače baš ti dani danas se prizivaju.
“OKUPACIJA” POD PRIJETNJOM EKSPROPRIJACIJE
„Vek kasnije, danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti i hrabrosti“, parafrazirajmo malo govor Slobodana Miloševića sa Gazimestana iz 1989., jer ako ga smestimo u ovaj kontekst ima i smisla jer bitke se ne mogu dobiti „bez odlučnosti i hrabrosti“, što je bio slučaj 1914. godine.
A koliko će to biti slučaj 2021. godine i zašto opet Jadar, zašto opet Cer i zašto opet bitke?
Zađete li malo dublje prateći Jadar doći ćete do sela Gornje Nedeljice, a u tom selu čitav niz opustošenih kuća, prizora koji smo često imali prilike viđati nakon ratnopljačkaških pohoda. Jedino što ove kuće nisu spaljene. Nisu ni opljačkane, a opustošili su ih sad već bivši vlasnici koji su svoju imovinu, a to uključuje i zemlju, prodali Rio Tintu.
E, sad… Rio Tinto. Dug je istorijat ove kompanije koja se bavi rudarenjem. Dug je i istorijat beščašća ove kompanije, eksploatacije prirodnih dobara širom zemaljske kugle, ali i saradnje sa, eufemistički rečeno, nedemokratskim režimima, među kojima i onaj generala Franca tokom Španskog građanskog rata.
„Otkako su region rudnika okupirale snage generala Franca, tako su prestali problemi sa radnom snagom“, pisalo je u izveštaju iz 1937. godine nakon sastanka vrha kompanije. Jedan od najboljih dokaza da su surovi kapitalizam i fašizam često činili simbiozu koja ih je održavala.
A to kao da se ponavlja u zapadnoj Srbiji, konkretnije u dolini Jadra, koja je predviđena za rudnik litijuma jer je istraživanjem ustanovljeno da taj kraj leži na rudi koju su nazvali jadarit, po rijeci Jadar.
„Okupacija“ doline se vrši, za sada, kupovinom, ali pod prijetnjom eksproprijacije, kaže Miroslav Mijatović iz Podrinjskog antikorupcijskog tima iz Loznice, koji ima razumijevanja za one koji su prodali imovinu. Navodi da je siromaštvo jedan od razloga jer mnogi nisu ni sanjali da će dobiti ponudu od kojih desetine hiljada evra za svoju imovinu. Svemu je ipak prethodio i potez države, ističe Mijatović:
„Krivimo našu državu koja je ’Rio Tintu’ oslobodila teren usjavanjem Zakona o rudarstvu, gde je predviđena eksproprijacija zemljišta. Zamislite kad vam pokuca strana kompanija i kaže da, ako nama ne prodate zemlju, oduzeće vam država eksproprijacijom. Neko je podlegao tome, prodao zemlju, ali ono što je najbitnije jeste da kompanije nije ušla u posed ni 50 % parcela koje su u užem obuhvatu rudnika“, objašnjava nam Mijatović.
TEMA ZA MOBIILIZACIJU STANOVNIŠTVA
Sve je počelo još 2004. godine kad je otkrivena ta ruda, o čemu svjedoči i Marijana Petković, članica udruženja Ne damo Jadar i mještanka Gornje Nedeljice:
„Oni su 2005. na teren i to su maestralno uradili. Dolazili su na slave, svadbe, proslave… Geolog Vladica Erić im je završio jedno 60 odsto posla kad je u pitanu otkup zemljišta. Uspeo je da stekne poverenje tih ljudi govoreći da će to da bude 80 ha, da mi nećemo znati da je to rudnik, da će biti kao apoteka u Švajcarskoj. Ljudi su poverovali, davali su novac onima kod kojih su bušili i ništa nije ukazivalo da će da izađe na ovu priču“, priča nam ona.
Kaže da su sve isplanirali, da su radili procjene stanovništva, kao i da su prve kuće koje su otkupili bile kuće predstavnika bivše vlasti za koje ističe da su dobili i najviše novca. Kao znak zahvalnosti. Tu posebno ističe i aktuelnog gradonačelnika Loznice, Vidoja Petrovića, koji je na toj funkciji od dolaska Rio Tinta, što hoće reći da i jedni i drugi obilježavaju punoljetstvo u Loznici i kraju. Petrović je mijenjao stranačke boje ali ne i funkciju, ističe ona.
Do kraja 2019. godine se rudarilo, pripremao teren, tvrdi to Miroslav Mijatović, koji napominje da se do tada ništa nije znalo o samoj tehnologiji. Tad je kompanija „ušla u proces usvajanja prostornog plana za rudnik jadarita i tad imamo prve informacije šta planiraju, šta bi tu trebalo da se dešava“:
„Kad su izašli sa planom videli smo šta je njihov cilj i shvatili smo kakva opasnost čeka stanovnike doline Jadra, pa i čitave zapadne Srbije i šire, ali ukoliko bude ugrožena Mačva biće ugrožena i Semberija“, objašnjava naš sagovornik.
Svijest se polako budi. Za sada se oglašavaju uglavnom stanovnici doline Jadra, isti oni koji se pozivaju na svoje pretke, ali i aktivisti, poput Prava na vodu. Žaklina Živković, iz Prava na vodu, ističe da se u nacrtu novog Prostornog plana Republike Srbije planira čak 30 različitih rudika širom zemlje:
„Zbog uticaja koji će imati na čitavo društvo ovo je jedna od najvećih tema za mobilizaciju stanovništva na pitanju održivog razvoja, pa tako i očuvanja reka. Rudarstvo ima ogromne posledice po životnu sredinu, posebno vodnih dobara, reka i podzemnih voda, jer se u tim procesima koristi velika količina vode i hemikalija, koji se moraju negde odložiti. Privatni investitori uvek gledaju da maksimizuju profit, njima nije na prvom mestu zaštita jer ona poskupljuje proizvodnju. Mi tek treba da vidimo studije o proceni uticaja na životnu sredinu tih rudnika da bismo mogli da govorimo o egzaktnim podacima, ali iz iskustva dosadašnjih rudnika i rada tih kompanija možemo da vidimo kako to izgleda u praksi. Ljudi koji žive pored reke Pek, na primer, to dobro znaju a i samo Podrinje se još uvek bori sa posledicama rudnika olova i antimona“, kaže ona.
Zbog nepovjerenja, stanovnici su u dolini organizovali svakodnevna dežurstva. Prate svaki korak i ne dozvoljavaju predstavnicima kompanije Rio Tinto da im ugrožavaju sredinu od koje žive. Sa druge strane, i predstavnici kompanije vrše pritisak na njih, o čemu nam svjedoči Marijana Petković:
„Kad bi neko uradio veštačenje ovih ljudi imali bi papir da smo neuračunljivi. To je konstantan pritisak što obezbeđenja, što džipova, što zvanja telefonom ovih koji neće da prodaju, razdora među meštanima koji su prodali i nas koji nećemo da prodamo, to su kumovske, rodbinske, prijateljske veze. Negde moraš da odeš sa svoje zemlje sa koje nikad nisi planirao da ćeš da odeš. Imamo problem jer osećamo da smo napušteni, iznevereni, ostavljeni na milost i nemilost kompaniji i to od države koja je naša, koju mi plaćamo svojim novcem. I taj neki bes koji ključa neće da dobro donese. Na granici incidenta smo svaki dan“, objašnjava naša sagovornica tešku situaciju u kojoj se nalaze, ali kaže i da odustati neće.
UGROŽAVANJE TOKA DRINE
Stanovnici doline Jadra vjeruju da će ovo pitanje doći glave samom Vučiću koji najavljuje referendum kako bi se konačno riješilo pitanje Rio Tinta. Ali tom referendumu takođe ne vjeruju. Ne vjeruju ni onima koji pokušavaju politički da ih zloupotrijebe. Spona sa Prvim svjetskim ratom, naslijeđem Cerske, odnosno Jadarske bitke, zgodna je za zloupotrebu, posebno profašističkih organizacija, pa i stranaka. Na tome se mogu bildati nacionalne mišice, a toga je svjesna i Žaklina Živković:
„Desnica ima svoj narativ kada se radi o problemu rudarenja litijuma, i uistinu ga uspešno plasira, posebno u vidu nacionalističkog folklora. Međutim ne bismo to nazvali još uvek zloupotrebom, jer je za to potrebno da ovu borbu iskoriste za nešto drugo što nema veze sa zagađenjem, na primer osvajanje glasova, ili nametanje šireg diskursa konzervativizma. Ako do toga dođe, odgovornim se mora uzeti i levica, koja veoma stidljivo učestvuje u ovako važnoj borbi, a mogla bi i morala jednako koliko desnica da bude na terenu, da čuje ljude i ponudi pomoć. Često postoji predrasuda da su ljudi, pogotovo u ruralnim područjima, već priklonjeni desnici pa sa njima ne vredi ni razgovarati, što je sasvim pogrešno, levica ne sme da odustaje od naroda. Ako nas pitate, naravno da desničarski narativ maši neprijatelja, ne radi se ovde o zaveri protiv određene nacije, svuda na svetu možete videti isto – da se zbog profita jednako zloupotrebljavaju i uništavaju ljudi, javna i prirodna dobra. Umesto da jalovo kritikujemo desnicu, mi se trudimo da prikažemo tu univerzalnost borbe ugroženih ljudi protiv eksploatacije, da objasnimo uzroke u neoliberalnoj vlasti i kapitalističkoj ekonomiji“, pojašnjava nam.
I tu ponovo možemo da se sjetimo vremena Franca i fašizma u Španiji i kako je kompanija Rio Tinto pomagala fašistički sistem, ugnjetavajući radnike i radnička prava, koja su ionako samo deklarativna u ovim našim tzv. državicama. A budimo sigurni da će interes, možda ne Rio Tinta, nego drugih kompanija za rudarenjem litijuma uskoro biti proširen, ako već nije, i na područje uz Drinu, ali sa bh. strane.
Zvono za uzbunu treba upaliti i prije nego do toga dođe jer, Miroslav Mijatović je spominjao već da bi budući rudnik mogao ugroziti ne samo Mačvu, već i Semberiju.
„Svake godine ove imamo poplave jer se preko stotinu malih rečica sa planina slivaju u Jadar i svake godine ova dolina je poplavljena. Oni garantuju da će sa nekom ceradom da oblože zemljište, a tu će biti smešteno 90 miliona tona jalovine, što je 150 fudbalskih igrališta, 60 m visine, koje će biti smešteno 50 do 100 m od reke Jadar koja plavi svake godine. Kad dođe do velike poplave i havarije sve to će se uliti u Drinu i automatski će biti ugrožene podzemne vode i Mačve i Semberije. Tu će biti sedam hiljada tona arsena, što je dovoljan podatak da se zabrinemo sa obje strane“, upozorava Mijatović.
Ona Cerska, odnosno Jadarska bitka bila je samo jedna pobjeda, jer je nakon nje uslijedilo četiri godine pakla. Ali uticala je itekako na moral. Da bi se ova bitka dobila solidarnost će biti prijeko potrebna, jer nije ovdje problem samo Rio Tinto. Ovdje je problem vlast kojoj ni fašizam nije stran.
I da ponovimo: „Otkako su region rudnika okupirale snage generala Franca, tako su prestali problemi sa radnom snagom“, pisalo je u izveštaju iz 1937. godine nakon sastanka vrha kompanije.
Vojska i policija odavno nisu na strani stanovnika, a ako mislite da je 1937. godina predaleka, varate se.
