DNEVNIK GLUPOSTI
Ako je u Japanu poštovanje ključ svih odnosa u društvu, a u Engleskoj pristojnost, kod nas je poniženje. Masa aplaudira onima koji se s visine odnose prema njima, koji vređaju, arlauču, prete, koji nemaju empatije ni prema kome jednom kad se dograbe vlasti (i para), kojima je strana bilo čija patnja, a koji konstantnim ispiranjem mozga predstavljaju sebe, možeš misliti, kao spasioce. Još moraš da iskažeš zahvalnost što postoje i što te ponižavaju! Očekuje se da kažeš da ti je dobro i kad nije, da je evropski i ono što videlo Evrope nije, da bezrezervno iskazuju odanost tobožnjem spasiocu na svakom koraku i da nikada, ali nikada ne propituju odluke.
Jednom će se izučavati taj fenomen zašto ljudi vole te bahate i nedotupavne stvorove, zašto glasaju za njih – da li je to na svoju sliku i priliku ili se dive onome koji proglasi da mu je sve dozvoljeno. Čak i politički oponenti imaju komplekse i zavide im sanjajući da im se jednom može kao njima.
Mislite li da ljudi govore istinu kad kažu da željno čekaju vladavinu prava? Ja ne verujem. Jer, ovde je muljanje način života i znaju da se sada može rešiti vezom, parama ili pretnjom- od mesta u vrtiću, do radnog mesta i parnice na sudu. Zamisli da je vladavina prava i ništa od toga nije moguće ili je malo teže tako „snaći se“. Neće to naš svet, neće ma koliko gunđali na nepravdu i povlaštene. Zato se i ne bune, niti pitaju gde su pare i gde su im prava. Uostalom, može biti sutra da ih zapadne kakva pozicija, pa je bolje odložiti tu vladavinu prava, pristojnost ili poštovanje. Evo, baš tome svedočimo. Po ko zna koji put u „promenama“.
A brzo se i ogugla na loše vesti. U zadnje vreme toliko slučajeva pretučenih ili ubijenih žena, toliko porodičnog nasilja. Tresla se gora par dana i ništa. Čim počnu izbori, opet ćemo imati projekte osnaživanja žena u politici, zaboravljajući da se nisu oglasile ni kada je njihov šef vređao žene kad i gde je stigao (nijedna nije digla glas protiv toga!), da ćute jer štite neke svoje kolege koji vežbaju silu nad svojim suprugama (čak imaju i opravdanje kako je ona histerična, luda i slično), da svojim primerom ćutanja daju za pravo iditotima da nastave vaspitne bračne metode šakama ili pištoljem. Volela bih da me demantuju ne bih li imala povod da uđem u raspravu sa njima i da ih pitam kad su se to okrenule svom partijskom šefu i rekle da ne može tako ili ga javno prozvale, ne dao bog. Nemoj samo da se u partiji zamere, a posebno ne velikom njemu, koji i na proslavu Dana žena dođe zadnji, a one stoje u redu za slikanje. Gde su to svojim primerom pokazale da je kičma i samopoštovanje ono što traže i od sebe i od drugih?! Jer, svaka žena želi da vidi da može drugačije, da se ne moraju lizati stope muškarcu i biti pokorna, da se trpeti ne mora i da joj nije to rođenjem namenjeno.
Sad ide ono „ali“. Te koje ćute nemaju ništa drugo da ponude osim potpune poslušnosti, kao i njihove kolege, uostalom. Autoritet im se svodi na skrivanje iza njegovih leđa, a po zanimanju su sledbenice ili žene kakvog baje. Blaga je reč poltron za ono što gledamo. Dovoljno je gledati i sledbenice i sledbenike kako verno oponašaju njegovo ponašanje. U psihologiji se to zove mirroring ili preslikavanje.
Kopiraš pokrete, a svako voli da vidi sebe u drugome. Tako gledamao žene koje ponavljaju njegove reči, dok raskoračene drže ruku u džepu i bljuju uvrede. Hoće li to pomoći ženama da se politički osnaže? Hoće u limburgu mesecu kad se budu šišali ovi majmuni koji šaketaju žene ili ih pasivnom agresijom uteruju u tor.
Zato bolje da kad nas pitaju o ideološkom opredeljenju kažemo da je to primitivizam, za sistem da je poltronski, a oblik vladavine atarska jednopartijska država. Kako se ponašaju u svom ataru, tako mahom i svojoj kući – ja sam vlast tvoja i nema autoriteta do mene.
Nego, daj meni jednu konvenciju o ljudskim pravima, društvu set evropskih zakona, a ovom cirkusu povelju o jednokopravnosti polova. Tako se kod nas inače poručuje ono na čemu svaka normalna zajednica počiva. U mamurluku se posle ne sećamo šta smo sve poručili i usvojili.
