Dodika, Viškovića i Stevandića navodno privode, zapravo privode da ih nikada ne privedu; sumiramo rezultate predizbornih obećanja Vlade Federacije BiH; Savet ministara jeste i nije; parlamenti i dalje statiraju. Dakle, ništa novo pod kapom nebeskom. Samo veća otupelost.
Šta tu ima da se piše?! Ili priča?! Osim koliko je kafa u ugostiteljskim objektima, kakvo je stanje sa smeštajem u Hrvatskoj i Crnoj Gori u odnosu na Gršku i Tursku, zašto su trešnje 20 maraka i ima li šanse da bude rodna godina, pa da nešto i pojeftini.
Uz sve skuplju kafu ćakulamo o Rusiji, Ukrajini, Palestini, Izraelu, Indiji, Pakistanu…I onaj ko o tome nešto i zna i onaj ko o tome apsolutno pojma nema, osim ko je bio na paradi u Rusiji. Ono što smo, kao, pobedili fašizam. Ko je tu na pravoj strani, kopa se do petog kolena. U tom kopanju, malo se pobrkao Prvi i Drugi svetski rat u Beogradu i mesto gde treba položiti vence, ali kao da to puk uopšte primeti i kao da mu je to važno.
Od istorije smo odavno napravili bućkuriš, pa šta očekivati od budućnosti?!
Ni u pisanju, ni u izjavama ne upotrebljavam reč tolerancija od momenta kada sam pročitala Pazolinijev (Pier Paolo Pasolini) opis za toleranciju: „ (…) tolerancija nije ništa do čist privid. Ne znam ni za jedan jedini primer stvarne tolerancije. I to zato što bi stvarna tolerancija bila termin koji protivreči sam sebi. To što nekog tolerišemo isto je kao da ga osuđujemo. Tolerancija je, štaviše, jedan vid finije osude. Zapravo, onome kome se toleriše kaže se da može da radi šta želi, da ima puno pravo da sledi svoju prirodu, da to što pripada nekoj manjini nikako ne znači da je inferioran itd. Ali njegova različitost, ili bolje rečeno njegova krivica što se razlikuje od drugih, ostaje ista kako u očima onog ko je odlučio da toleriše tako i u očima onoga ko je odlučio da ga zbog nje osuđuje (…)“
I shvatila koliko je pogrešno pričati o suživotu i toleranciji. Postoji samo život i ili jesi ili nisi – manjine se ne razliku od ostalih, niti se ostali razlikuju od ostalih. Sledom neke logike. A što važi za Balkan, važi i za Evropu, važi i za svet.
Umorna sam od priče da nam EU nešto toleriše; umorna od unutrašnje tolerancije Evropske unije kad pričaju o imigrantima ili imaju drugačije aršine kada su u pitanju pokolji u Gazi i Ukrajini; umorna od floskule o tolerantnim zapadnjacima i netolerantnim istočnjacima, a sve se svede na interes i kapital; umorna da slušam šta hoće ili neće Srbi, Bošnjaci i Hrvati dok pakujem stari hleb u posebnu kesu i ostatke hrane kačim na drvo pored kontejnera ne pitajući hoće li trebati Srbinu, Bošnjaku ili Hrvatu. A možda neko konačno nahrani pse i mace lutalice, setivši se da ih je čovek u procesu evolucije pripitomljavao, pa odbacio. Nije bilo obratno, a niti su svi ljudi, očito, prošli evoluciju. Kažu obično kako ih tolerišu na ulici. Ne tolerišete, već vam ništa njihovi životi ne znače. Suživite se samo sa sobom i svojima. Šta god to značilo.
Više od pola života slušam o suživotu i toleranciji dok u onoj prvoj polovini života nisam ni pomišljala na takav sklop reči, niti je imalo ikakvo značenje. Pomislim šta bi bilo da sam za nekom kafom i tokom izlaska rekla svojim prijateljima kako mi živimo u suživotu i toleranciji. Mislim da bi me pitali da li sam bolesna. Takvo je moje iskustvo. Ne isključujem da postoji i drugačije u mojoj generaciji i u istoj državi.
Sad bolujem taj suživot i toleranciju, a ustvari ignoranciju – potpunu neupućenost, neznanje, prezir, nevođenje računa, neobaziranje. Nažalost, uz to ide arogancija, hipokrizija, nadobudnost, bezosećajnost, autodestrukcija.
Baš ne mogu u ovo života što je preostalo da suživotarim i da tolerišem svaku zlu i pohlepnu budalu. Izgoreo mi prag tolerancije.
