Aleksandar Vučić je na putu da, polako ali sigurno, svojim manirima koje svakodnevno ispoljava u obnašanju vlasti, izvede na ulice još više ljudi nego što mu, mimo njegove volje, polazi za rukom i jezikom poslednjih nekoliko vikenda. Kroz centar Beograda od 8. decembra u protestnim šetnjama protiv vlasti defiluju desetine hiljade ljudi, ma koliko se vlast trudila da minimalizuje broj učesnika.
Okidač prvog okupljanja pod sloganom Stop krvavim košuljama bilo je premlaćivanje čelnika Levice Srbije Borka Stefanovića uoči jedne opozicione tribine u Kruševcu. Reagujući na činjenicu da se prvi put ozbiljnije (u)stalo na noge protiv vlasti koju personifikuje, Vučić i njegovi trbuhozborci, državni i partijski aparatčiki, potpomognuti medijskom mašinerijom, omalovažili su taj skup. Vučić posebno. Porukom da se na ulicama može skupiti i pet miliona ljudi, ali se on neće obazirati na volju ulice i vaninstitucionalne pritiske, „izveo“ je sledeće subote još više ljudi na beogradski asfalt.
„Može pet miliona da vas se skupi, možete samo da dobijete izbore i onda ispunjavajte ono što je narodu obećano. Ja pod pristiscima neću da radim i po tome se razlikujem od svih drugih“, rekao je Vučić, da bi tim rigidnim komentarom već 15. decembra na ulice doveo još više ljudi, sad okupljenih pod sloganom Hajde da se prebrojimo. Taj slogan je spontano preratsao u Jedan od pet miliona, s haštagom #1od5miliona, već prepoznatljivim na društvenim mrežama u regiji.
POLICIJSKA ANALITIKA
Sledeći korak vlasti bio je da, policijskim metodama prebrojavanja po kvadratnom metru, uveri svoje pristalice i prorežimskim televizijama hipnotisano biračko telo da je na ulicama tek minimalno nezadovoljstvo. Tako je ministar policije Nebojša Stefanović, mašući pred novinarima fotografijama okupljene mase, elaborirao da je kroz centar Beograda šetalo jedva 4.000 do 5.000 ljudi. U zimskim jaknama ne može da stane na kvadrat više od troje ljudi, tvrdio je dr Stefanović, analitičkom ozbiljnošću nekakvog akademika koji svetu dokazuje postojanje Higsovog bozona, takozvane „božje čestice“.
Foto: Nebojša Stefanović, ministar policije, izvodi “elaborat” o brojnosti protesta
Serioznost te analitike dr Stefanovića (inače, javnosti poznatog po plagijatu doktorata koji mu je pribavio titulu „dr“), pokazala je da su šetači ozbiljno uzdrmali kavez vladajućoj garnituri, sa Sveprisutnim na čelu. Tim pre jer su neki od njih nosili i žute prsluke, što je vrlo nezgodno asociralo na Francusku, gde su demonstranti fosforescentnom „uniformom“ iz gepeka automobila zauvek brendirali svoj protest.
Omekšao je i Vučićev generalni stav da su organizatori „prevaranti i lopuže koje su opljačkale državu“, jer je – nesumnjivo teška srca, a još teže preko jezika – prevalio da među tim svetom „ima i pristojnih ljudi“.
„Najveći deo ljudi koji šetaju na tim protestima su pristojni, ako ih ima 4.000 do 5.000 – dve do tri hiljade su pristojni, trudim se da ih čujem, da vidim i razumem šta su njihovi zahtevi“, rekao je posle šestog protesta predsednik Srbije, kometarišući šetnje demonstranata u Beogradu, ali ne odustajući od ocene da ih vode „oni koji su opljačkali Srbiju“.
Vučić je u poslednjem – od skoro svakodnevnih nastupa pred kamerama komercijalne provladine TV Pink, tvrdio kako mnogi ljudi na protestu Jedan od pet miliona hoće da kažu “Ej, nas niko ne čuje”.
„I oni misle da su ljudi u opoziciji lopovi, a da je slična i aktuelna vlast“, ocenio je Vučić, rekavši kako se trudi da te ljude čuje i shvati koji su njihovi zahtevi.
Bilo je očigledno da ga žulja „francuski kamičak“ u cipeli, jer se nadovezao na socijalnu tematiku najavljujući da će januarska prosečna plata biti 465 evra, što jeste manje od obećanih 500 evra, ali je za trećinu više od nekadašnje prosečne plate.
MOĆ PROPAGANDE
I brže-bolje dodao kako on „nikada ne bi mogao da se dodvorava ljudima kao predsednik Francuske Emanuel Makron“.
„Dajte mi državnu televiziju samo na dve-tri sedmice i svaku vlast ću srušiti za dva-tri meseca“, rekao je nedavno na jednom neformalnom skupu bivši novinar Radio-televizije Srbije, dobro upoznat sa prilikama i metodama unutar te kuće kad je, u vreme režima Slobodana Miloševića, RTS nazvan TV Bastilja.
Uzmemo li u obzir definiciju da je vest samo ono što neko hoće da sakrije, a da je sve ostalo – propaganda, biće da su manje-više svud po Srbiji Potemkinova sela jer do javnosti teško dospeva glas disonatan zvaničnoj verziji života i politike, oličene u jednoj dominatnoj, autokratskoj personi. A upravo je jedan od zahteva šetača i da se u programu RTS-a obezbedi razumna minutaža za profesionalne izveštaje o protestima.
Foto: Velike kritike i optužbe građana, aktivista i opozicije na „režimski rad“ Radio-televizije Srbije i stvaranje kulta ličnosti predsjednika Srbije
Kad je već sve tako, nameće se pitanje – a gde je u svemu tome opozicija? Šeta sa demonstrantima, ali ne drži govore. Podržava proteste, ali ih ne prisvaja kao svoje, već ih definiše i dimenzionira kao „građanske“. Obezbeđuje logističku podršku, ali se – bar ne još – ne stavlja na čelo kolone.
Nameće se i drugo pitanje – da li se vlast možda plaši 5. oktobra (2000. godine kada je svrgnut režim Slobodana Miloševića), dana koji je u Srbiji postao simbolična granica između demokratije i diktature? Odgovor je – NE! Barem ne nekog sličnog 5. oktobra koji bi mogla da „proizvede“ ovakva opozicija kakva je sad na sceni srpskog teatra tragikomedije.
U opozicionom korpusu, labavo ujedinjenom u Savez za Srbiju (SZS), sada je nekoliko pojedinaca i frakcija nekad vladajuće Demokratske stranke (DS) i institucionalni ostatak i pravni sledbenik tadašnje DS. Savez za Srbiju garniran je vrlo šarenoliko – red sindikata, pa red političkih organizacija i udruženja, malo konzervativaca, tri reda mekših i tvrđih nacionalista, dosoljeno sa par zrna latentnih šovinista. Sve u svemu – jedna ne baš uverljiva ekipa, još ni nalik grudvi koja bi se mogla zakotrljati u neku lavinu, dovoljno veliku da pokaže toliku i takvu energiju, e da bi se vlast o jadu zabavila.
HLJEBA I IGARA
Utoliko pre Vučić sa svojom koalicionom bratijom – takođe raznorodnom, ali interesima čvršće ujedinjenom – može još mirno da se bahati u institucijama vlasti – od državnog do opštinskog nivoa. Može im se, jer u okupiranom medijskom prostoru, nevladinom sektoru, sindikalnoj i akademskoj sceni ni među takozvanom intelektualnom elitom ni natruha ozbiljnije gerile koja bi u dogledno vreme odlučnije i ofanzivnije protresla kavez vladajućih.
Rijaliti programi na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, porno-afere koje zasipaju naslovne stranice tabloida – tako da se ljudi bave međunožjem Jelene Karleuše više nego vlastitom egzistencijom, kampanja iščekivanja i dočekivanja u posetu dolazećeg šefa ruske države Vladimira Putina…
Uz sve to, svako malo se podgreju i konstantne tenzije o večnom kosovskom i hrvatskom pitanju, a ne manjka ni prekodrinskog nacional-romantizma da bi se, uz licemernu podršku Dejtonskoj Bosni, naglasile specijalne veze za Republikom Srpskom i bratske niti sa prekodrinskim Srbima.
Foto: Milorad Dodik i Aleksandar Vučić, i jedan i drugi trpe velike kritike za uspostavljanje režima
Sve su to sastojci za recept koji, kroz konstantne medijske manipulacije, održava stanje hipnoze. Dakle – hleba i igara!
Drugim rečima – vladaće još Aleksandar Vučić Srbijom. Vladaće, ali ne onoliko koliko mu dopusti mlohava i nesposobna opozicija, već toliko dugo koliko ga bude trpela ekipa šarolikih inostranih političkih sponzora i „prijatelja“ čiji se raznorodni interesi ukrštaju preko balkanskih političkih i nacionalnih gudura.
U međuvremenu, sa istoka će stizati čvrsta ruska ruka da potapše po ramenu, a sa zapada patetični panegirici o ekonomskim reformama i medijski eseji u kojima „demonstranti marširaju uprkos snegu i vetru, a njihov cilj je razbijanje straha“. Tako je, barem nedavno o protestima, napisao francuski Liberasion u članku pod naslovom U Beogradu je svima dosta.
Nije, očigledno još nije dosta. I dalje je mnoštvo uhleba, ušuškanih u blagodeti državne, javne i partijske sinekure ili sive ekonomije i endemske korupcije.
Većina „ostalih“ se nada da će ona „ni jedna sveća“ koja ne gori do zore – sama da se ugasi pre nego što svane. Ali… Neće niko „drugi“ nositi žuti prsluk, neće niko drugi pešačiti u protestnoj šetnji ili odlučno stati pred glasačku kutiju. Ne biva to! Istini za volju, car još nije go, ali mu se ruho polako cepa po šavovima!
