BORIS DEŽULOVIĆ: Haos u kafani „Kod Herodota“

Ima različitih istorija. Neke su mrke i ozbiljne kao pečat – eno, recimo, nemačka ili poljska – a nekima, opet, samo zajebancija na umu. Hrvatska istorija, recimo, poznata je kao veliki zajebant: među svetskim istorijama još se prepričava onaj njen besmrtni skeč na slovo B, znaju ga svi, kad je u svega sto godina Hrvate izvela od ropstva pod Bečom i privela ravno pod Beograd, onda oslobodila iz beogradskog ropstva i privela ravno pod Berlin, pa oslobodila iz berlinskog ropstva i vratila ravno pod Beograd, zatim opet oslobodila iz beogradskog ropstva i privela ravno pod Brisel, pa im na kraju kao oslobodioca od briselskog ropstva pokazala – Budimpeštu. A ako ne budu dobri, rekla istorija Hrvatima, pod slovom B ostali su joj još Bukurešt i Banja Luka.

Dobra je hrvatska istorija, baš onako smešna, ali najveći živući zajebant ipak je istorija Srba, prava legenda među svetskim istorijama. Kad se tako evropske i svetske istorije nađu u Klubu istoričara, kultnoj kafani „Kod Herodota“, svi čekaju samo da dođe istorija Srba. Ne kažem, bude i do tada veselo i zanimljivo: engleska istorija, na primer, ume da bude duhovita, talijanska je hvalisava, ali lepo priča, a američka baš voli da drži banku – „sva sreća da je kratka, smori me brate“, kaže onda istorija Kine, pa se cela kafana smeje.

Sve svetske istorije, međutim, celo vreme krajičkom oka gledaju prema vratima i čekaju da se pojavi istorija Srba. Srpska istorija, to već svi znaju, docni za ostalima i do dvesta godina, ali čekanje, kažu, vredi svake decenije. Kad se tako konačno pojavi, cela kafana živne, ostale istorije odmah prave mesto za srpsku, svađaju se hrvatska i albanska istorija koja će da sedi pored nje, a živa muzika sama se ugasi, poruči piće i naćuli ušesa.

– Gde si do sad, mi se bogami već uplašili da se Srbima nije šta dogodilo! – kaže onda poslovično neduhovita rumunska istorija.

– Gde sam? Ceo vek potrošila na Hrvate, jebo me Ilija Garašanin! – odgovori istorija Srba, pa cela kafana udari u grohotan smeh. – Tuki, daj meni jednu moju, i ostalima ko šta pije.

Umesto Tukija, eto međutim starog gazde Herodota: razjurio on i Tukidida i Tacita i Plutarha i sve konobare, pa lično nosi šljivovicu i meze, jer želi i on da čuje nadaleko čuvene anegdote srpske istorije.

– Lako je vama da se zajebavate, vi imate posla dva-tri puta u veku, a Srbima svaki dan istorijski – nastavi uto srpska istorija i strusi niz grlo dve stare šljivovice, pa strese glavom. – Da mi je jedan dan da budem istorija Islanda, pa da se odmorim ko čovek. Toliko sam sluđena od posla, šta da vam kažem, da sam istorijski razgovor Aleksandra Vučića s Vladimirom Putinom, oko sankcija Rusiji i prodaje ruskog gasa Srbiji, namestila juče, u sredu, umesto danas, u četvrtak.

– A što danas? – upita francuska istorija stidljivo.

– Kako što danas?! – jedva dočeka da odgovori istorija Srba. – Pa danas bila okrugla trideseta godišnjica da je Rusija devedeset druge uvela sankcije Srbiji.

– Nemoj da sereš! – zaurlaju ostale istorije u neverici, i cela se kafana u opštem delirijumu razvali od smeha. – To je danas?

I zaista, eno u arhivima Saveta bezbednosti UN-a ruski potpis na Rezoluciji broj 757 od 30. maja 1992., kojom se bratska Rusija sa ostalim državama potpisnicama obavezuje da će „sprečiti uvoz na sve robe poreklom iz SR Jugoslavije“ i „bilo kom vazduhoplovu koji poleti sa teritorije SRJ uskratiti dozvolu da preleti njihovu teritoriju“…

– Lažeš! – rida od smeha gazda Herodot.

– …I još pride srpskim sportašima zabranili učestvovanje na evropskim i svetskim takmičenjima! A Rusija potpisala brže nego sporazum sa Ribentropom! – smeje se i sama srpska istorija, sve pokazujući požuteli papir i udarajući šakom o sto, a u kafani lom i haos. – I lako to, pazi sad: par meseci kasnije Rusi potpisali i rezoluciju UN-a kojom se izričito zabranjuje „izvoz, uvoz i pretovar sirove nafte, naftnih derivata, uglja i ostalih energenata u Srbiju i iz nje“!

– Dosta! Umreću! – plače od smeha gazda Herodot, drži se za stomak i ozbiljno mu nije dobro.

– Najjača je srpska istorija – zadivljeno je dole s kraja kafane gledaju slovenska, austrijska, češka i ostale mitelevropske istorije.

Niko se, kako vidite, ne zajebava kao istorija Srba. „U ključnim istorijskim trenucima Rusija je uvek bila uz nas“, mrtav ladan na Televiziji Hepi izjavi ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, objašnjavajući zašto Srbija nema nikakvo istorijsko moralno pravo uvoditi sankcije braći Rusima, a svetske novine sutradan, uz detalje istorijskog razgovora Vučića s bratom Putinom, u rubrici „Dogodilo se na današnji dan“ objave sliku ruskog ambasadora Julija Vonorcova kako 30. maja 1992. veselo diže ruku za potpuno iste takve sankcije protiv Srbije. Sa sve zabranom izvoza nafte i ostalih energenata.

I još uz to priču o ukrajinskim nacistima u srpskoj vojsci na Kosovu.

– Čekaj, kakvi sad ukrajinski nacisti u srpskoj vojsci? – obrišu ostale istorije suze, s mukom se boreći za vazduh.

– Šta, nisam vam pričala za Ukrajince na Kosovu? – odgovori onda istorija Srba sa šeretskim osmehom. – Hero, natoči još jednu. I daj ostalima, šta si se stiso?

Da skratim, istog tog dana, kad je obeležena trideseta godišnjica ruskih sankcija Srbiji, a novine objavile vest o razgovorima Vučića i Putina – u kojima je srpski predsednik iskazao punu podršku braći Rusima u veličanstvenoj borbi protiv ukrajinskih nacista i ostatka sveta – Balkanska bezbednosna mreža objavila je, naime, priču o ukrajinskim borcima koji su se u sastavu Vojske SR Jugoslavije kao deo internacionalnog dobrovoljačkog odreda 1999. borili na Kosovu, štaviše u samoj mitskoj bitci na Košarama!

– Čekaj, čekaj, Rusija uvela sankcije Srbiji, a Ukrajinci se u srpskoj vojsci borili na Košarama? – kroz smeh se ohrabrila javiti i jedna mlada istorija, ubedljivo najmlađa u kafani.

– Ko je ovo dete? – okrene se onda srpska istorija.

– Istorija Kosova – kaže gazda.

– Pa jel sme ona da pije? – nasmeje se srpska istorija, pa joj naspe čokanj. – Ali čekajte, to nije sve.

– Ima još? – kidaju se istorije u kafani i previjaju po patosu.

– Ima – odgovori srpska istorija jedva se i sama suzdržavajući da ne implodira od smeha. – Za odlazak na Kosovo i pomoć braći Srbima prijavio se tada i sam Andrej Bilecki!

– Sad stvarno sereš! – javi se dole s patosa albanska istorija, sve kumeći srpsku da prestane jer se upiškila.

Srpska istorija, međutim, nikad ne sere. Možda zajebava, ali ne sere. Dok je bratska Rusija za reprogramiranje duga Amerikancima 1999. pustila Kosovo niz vodu, u jugoslovensku se ambasadu u Kijevu za odlazak na kosovski front i borbu na strani hrišćanske srpske braće protiv šiptarskih muslimana 1999. prijavio glavom i bradom mladi neonacista Andrej Bilecki, kasnije vođa ukrajinskog Nacionalnog korpusa i prvi komandant zloglasnog neonacističkog bataljona Azov!

Niko se, kažem vam, ne zajebava kao srpska istorija. A bogami niko ni ne plaća dok je ona u kafani.

– Beži dete, ti će da plaćaš? – odgurne pred fajront golobradu kosovsku istoriju sa Ameriken Ekspresom u ruci, pa podvikne prema kuinji. – Gazda, naplati!

– Sad me seti: jesam li vam ja pričala – entuzijastično se na kraju javi američka istorija – kad je ono Džimi Karter 1980. plaćao i obučavao mudžahedine u Afganistanu?

– Ćuti, ne blamiraj se – poklopi je uto gazda Herodot.

Izvor: portalnovosti.com

Povezane vijesti

NAJNOVIJI ČLANCI