Piše: Nedžis HALILOVIĆ (Bosanski Bukvalista)
To hladno popodne ionako nisam imao nekog posla, a nisam ni znao kud ću sa sobom, bio sam u kuhinji, pravio sebi sendvič od hljeba od neki dan sa par komadića salame koja su ostala za djecom. Ne radim nigdje već neko vrijeme, trenutno čekam papire za Njemačku, čujem da im tramo treba na milione radnika.
I tako, dok sam se vraćao u dnevni boravak, jedući to što liči na sendvič, na TV-u sam spazio zbilja neobičan prizor. Prvo da kažem, politika me nikad nije baš ono puno zanimala, ali samim time ako živite u Bosni ona vam se, htjeli ne htjeli, zavuče čak i u bračni krevet. Onako, između tebe i žene, i tu leži i ne možeš je otjerati.
Znam da je tog Dodik dana u Banjaluci pravio tu neku paradu policije i poštara, a to je ovdje već i postala navika. Srbi, ponekad i ‘Rvati, imaju taj neki filing sa paradama i pokazivanjem regionu čime sve raspolažu. Tradicija je to velika, pa kad nemaju vojsku Mile na paradu dovede i poštare, čistačice, komunalce da glume vojsku, a u njega mu one članove stranke natjera da stoje pored ceste i mašu zastavicama i zamišljaju da su vojna sila poput Rusije i Kine.
GORDI DRAGAN U NOVIM CIPELAMA
Mada i nije neka nepoznata stvar da Milorad Dodik u spavaćoj sobi drži postere Vladimira Putina i Aleksandra Vučića. I tako, red zastava, red ratnih pjesama, red pokliča… Uobičajen dan. Mada se desi da im takvu atmosferu ponekad pokvari hodžino arlaukanje sa obližnje džamije.
Ali ono što me je privuklo bliže teveu i zbog čega se umalo nisam udavio sendvičem od bajatog hljeba je osoba koju sam ugledao na toj paradi. Bio je to on, njegova sjena se ocrtavala na prohladnoj banjalučkoj ulici tog januarskog dana, u dugom vunenom kaputu, glanc novim cipelama, tipičnim za svakog Hercegovca, ali posebno za prvog beiha najeuropejca, inače u slobodno vrijeme ljubitelja ratnih zločinaca. Bješe to glavom i bradom on – Dragan Čović. Nekadašnji ugledni komunista i Jugosloven, ratni napaćeni direktor mostarskog Sokola, čovjek nadaleko poznat po arhitektonskom dostignuću skretanja toka rijeke prema svom imanju i vili.
Dragan Čović, jebote, mrmljao sam u sebi, trljajući oči da provjerim da mi se ne čini. Ova godina mi je ionako čudno počela, prvo sam čuo da je Fahro Radončić u nekom listu proglašen kao ličnost godine, niko nema pojma zbog čega, ali svaki čovjek koga Šefik Džaferović pobjedi u nečemu i zaslužuje da bude ličnost. Onda vijest da je sićušni Luka Modrić proglašen sex simbolom u Japanu, i na kraju neki tip tamo u beogradskoj vladi reče da je Srbija sekularna država dok na jedvite jade unosi badnjak u Predsjedništvo. Ruku na srce, ne bi ni Bosnu i Hercegovinu nazvao sekularnom državom, ali heeeeej, Dragan Čović danas došao u Banjaluku?!
Brzo sam nazvao suprugu, iako nju baš ne i zanima politika, ali eto, nisam vjerovao sopstvenim očima, pa sam pozvao još jedan par očiju da me barem one uvjere da ne sanjam. I nisam usnio.
– Šta će on na toj proslavi? – mrtvo hladno upita žena.
– Nemam pojma, rekoh, gušeći se zadnjim komadima sendviča.
I stvarno nisam znao. Pokušao sam da vratim film malo unazad, gledajući u plafon dnevne sobe. Šta će Čović u Banjaluci na proslavi datuma kad je počela ćeranija i ‘Rvata iz RS, jebote, ponavljao sam u sebi. Znam da su Albanci skoro zabranili kladionice u svojoj državi, ali kakve to veze ima sa Čovićem? Ne znam, ali čojk kad se uplaši za svoj status spreman je sve da učini, brzo padne u depresiju i stvari koje su mu ranije bile odbojne odjednom se čine kao prihvatljive (kao onomad kad je kao perspektivni komunist morao da nauči da se potpisuje latinicom).
ČOVIĆ SA LISICOM MLAĐIM
Ipak, i dalje sam stojeći nijemo zurio u strop dnevne sobe i postavljao isto pitanja, šta će Čović u Banjaluci na proslavi 9. januara? Svaki put kada dođe u posjetu nama u Tuzlu uspije iz prve da prebroji broj Hrvata u Tuzli i okolini, ali jebote, šta da broji u Banjaluci?
Komarica, Vlajki, Kasipović… i nema nikoga više. Beneš je umro.
Moguće je, istina, da je s Dodikom riješio da ovu državu učini fukcionalnom, da zaustavi odlazak mladih, da svojim glasačima ispuni sva predizborna obećanja, ili je možda, ko će mu ga znati, otišao da objasni Baji da je 9. januar neustavan praznik i da se kosi sa sporazumom potpisanim u Dejtonu, možda je otišao čojku da u lice kaže da iz revolta protestuje jer je 9. januar početak nestanka hiljada Hrvata iz RS, za čiju se sudbinu i danas ne zna. Možda se u Čoviću probudilo to nešto humano, što svaki insan ima u sebi. A onda se zasmijah, zaboravljajući da žvačem ostatke salame i riskirajući da se udavim.
Ne, ne… nije on zbog toga u Banjaluci. Misli, jebote, misli, šta će Čović baš danas u Banjaluci? Vidim, grli se sa Dodikom i Cvijanovićkom, a dotična kao predsjednica ErEsa nekoliko minuta prije posthumno odlikovala Slavka Lisicu, osuđenog svojevremeno zbog granatiranja Šibenika 1991. god. Sve je to iz počasne stolice posmatrao Čović u društvu Lisice mlađeg.
Ponovo blenem u plafon i mislim u sebi, pa budalo, mamlaze, kakve Čović ima veze sa Šibenikom i ‘Rvatima?
Red dođe i na Anu Brnabić, premijera Srbije, i ona je dobila taj neki orden. Tip sa televizije reče da su prije Brnabe to isto priznanje dobijali Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Biljana Plavšić, Momčilo Krajišnik…
Tad mi se razbistri i rekoh sebi: Što si se pit’o – pit’o, Draganu Čoviću ipak je tu mjesto…
