Četiri meseca nakon što je u OŠ Vladislav Ribnikar ubijeno devet učenika i jedan profesor, tri meseca nakon što je Vlada Srbije donela odluku da se školska godina skrati, jer ako nema škole valjda neće biti ni nasilja, počela je nova školska, sa starim traumama i opravdanim strahovima.
Opravdanim jer meta je ista, samo je odstojanje sa četiri meseca razlike. Pod metom podrazumevamo nasilje koje ne samo da nije smanjeno u društvu, no smo proteklo leto bili svedoci niza ubistava, iako se sam predsednik voli pohvaliti da je u akciji koju je inicirao, a tiče se predaje ilegalnog naoružanja sakupljeno više od 82.000 komada oružja, 26.000 minsko-eksplozivnih sredstava i više od 4.200.000 komada različite municije.
Koliko je onog nepredatog, pitate se? Pitam se to i ja i strah me i pomisliti šta se sve još krije i kakvi su sve slučajevi mogući u narednom periodu, mada smo približan odgovor dobili u ova protekla četiri meseca „borbe protiv nasilja“.
Istaknimo neke slučajeve:
Samo nedelju dana nakon ubistava u OŠ Vladislav Ribnikar i okoloni Mladenovca vest je glasila: „V.R. je, da podsetimo, uleteo u kozmetički salon i pucao u svoju bivšu devojku, a potom u sebe. Nesrećna I.R. preminula je na licu mesta, a V.R. je preminuo od zadobijenih povreda u Kliničkom centru Vojvodine. Mera zabrane prilaska izrečena mu je 25. aprila ove godine. Osim toga, muškarac je legalno posedovao oružje, koje mu je bilo oduzeto zbog fizičkog nasilja nad dotičnom devojkom pre nekoliko nedelja.“
Kopkanjem po arhivi dolazimo do 22. 06. i jednog običnog dana za života u Beogradu, Srbiji 2023. godine. U arhivama će ostati zabeležena sledeća vest: „Pripadnik navijačke grupe „ Zabranjeni“ Milan J. (30) iz Zemuna izrešetan je sa više od 12 metaka ispred svoje kuće, a policija traga za napadačem koji je bio maskiran u dostavljača hrane!“
Dva dana posle u Novom Sadu je zabeležen još jedan pokušaj ubistva 22-godišnjeg mladića.
Onda arhiva staje na 07. 07. 2023. i veli ovako: U selu Međulužje kod Mladenovca četrnaestogodišnjak je iz vatrenog oružja, iz nehata, ubio dvanaestogodišnjeg brata.
Istog dana arhiva beleži još jedno ubistvo, za koje nismo sigurni da li je načinjeno vatrenim oružjem, ali suština je nasilje kao način života, pa tako vest kaže da je nakon više dana traganja pronađeno telo 18-godišnje devojke, odnosno da je njeno telo raskomadano. Počinilac je njen dečko.
Bilo je tu i kafanskih ubistava zbog pesme, opet u Mladenovcu, iako isto bez vatre, ali šta smo rekli šta je ono suština? Nasilje, Tako je.
A onda je baš na dan početka nove školske godine vlasnik jednog stana u Smederevu, zbog, kako pišu mediji, neisplaćenih obaveza podstanara, došao do stana i aktivirao „eksploziv“ nakon čega su podstanari povređeni, a on je stradao. Nije jasno šta i od čega je napravljen taj eksploziv ali šta smo rekli, šta je ono suština?
U takvoj atmosferi počinje nova školska godina, a škola je, znamo to valjda, samo preslika stanja u društvu, uz tek poneki bljesak pojedinaca ili pojedinki koji pokušavaju izaći van tog sivog proseka.
Vlada je stoga donela tzv. Smernice za organizaciju i realizaciju obrazovno-vaspitnog rada u osnovnim i srednjim školama. Jedna od novina u njima jeste da će se u prve dve nedelje razgovarati sa učenicima na zadate teme o toleranciji i prihvatanju različitosti. Uvodi se i novi predmet o vrlinama i to kao izborni, za one luzere koji već ne idu na vrline i vrednosti koje ih uče lokalni popovi na veronauci.
I dok se u školama dovijaju u pokušaju da shvate šta znače sve te smernice i kako ih sprovesti u delo, odgovor je stigao iz jedne škole u Čačku:
„Smernice koje je Ministarstvo poslalo školama kao pomoć za realizaciju nastave izazivaju bes i rezigniranost nastavnika. Ministarstvo prosvete i ceo državni sistem već odavno imaju nipodaštavajući odnos prema školama i njihovim zaposlenima. Tretiraju nas kao jedine krivce za nedostatke i potpuni fijasko školskog sistema, što nedvosmisleno i pišu u svom dokumentu: „Direktor, nastavnici, stručni saradnici i roditelji odgovorni su za ostvarivanje ovih ciljeva kojima se obezbeđuju bezbedno i podsticajno okruženje za učenje i razvoj svih članova školske zajednice“.
Kao da škole u ovom društvu nisu jedina mesta gde se neguje tolerancija, gde se nasilje kažnjava i gde je istinski vrednosni sistem još uvek opstao.
Mi nismo krivci za novonastalu situaciju u društvu, koje je prepuno nasilja i netrpeljivosti. Nastojeći da odbranimo obrazovno–vaspitnu ulogu škole, stalno pozivamo da dijalog i uzajamno uvažavanje. Već dugo mi dajemo konstruktivne predloge koje ministarstvo ne čuje: umesto dodavanja novih predmeta predlažemo smanjenje broja učenika u odeljenju i smanjenje broja časova po nastavniku, kao i rasterećenje programa a ne snižavanje kriterijuma…
Postavljaju i pitanje o odgovornosti za kreiranje sistema, jer kažu da taj dokument o smernicama ukazuje da je sistem odličan, a da ne valjaju direktori, nastavnici, stručni saradnici i roditelji (koje niko, ništa, nikad, ni o čemu nije pitao) iako je upravo sistem taj koji je zakazao.
Ostali? Ostali ćute i prepuštaju se stihiji i nadi da se ništa slično u ovoj godini, a i narednima, bar dok su uposlenici škola, neće dogoditi.
Sve je isto, samo devet učenika i jednog zaštitara nema.
