Autor: Tomislav Marković
Foto: Tarik Samarah
Jeziva svedočanstva preživelih se ne smeju zaboraviti, a oni koji neprekidno poriču genocid – neka bar znaju šta tačno negiraju. I neka nastave sa svojom sramotom. Ako mogu.
Piše: Tomislav Marković
Kad čovek sluša srpske političare, dežurne intelektualce na mrtvoj straži srpstva i prati domaće medije može doći do vrlo zanimljivih zaključaka. Jedan od zaključaka glasi: pa ovi ljudi znaju sve! Njima ništa nije skriveno ni nepoznato. Najtajniji planovi CIA-e za njih su otvorena knjiga, znaju šta planira Vladimir Putin, šta se dešava iza kulisa američke administracije, znaju u detalje kakve zavere kuju Vatikan i Soroš, znaju čak i gde zeka pije vodu. Ni daleka prošlost njima nije nepoznanica: svima je dobro poznato ko je bio izdajnik u Kosovskoj bici, šta se jelo na kneževoj večeri, šta je Miloš Obilić rekao Vuku Brankoviću, a šta je replicirao Toplica Milan – kao da su bili lično prisutni na događaju od pre tričavih 630 godina. Jedino što naši sveznadari ne znaju je – šta se dogodilo u Srebrenici u julu 1995. godine. Pa ne može čovek baš sve da zna!
Intermeco 1
Kada smo došli na makadamski put, kamion se zaustavio, i odmah smo čuli ljude kako pričaju iza naših leđa. Primetili smo neke mrtve ljude dok smo gledali dole prema zemlji… Lično sam video mrtve ljude. Video sam te mrtve ljude ispred sebe. Onda su nas postrojili i počeli su sa rafalima sa moje desne strane, i ljudi su padali na levo. Ljudi su me oborili, tako da je jedan čovek pokrio deo mog lica pokazuje, i pao je pred mene i moja ruka je bila preko njegovih grudi. Na mojim leđima je bila krvava mrlja od tog čoveka koji je bio preko mene, i krv je padala sa njega na mene. Jedan čovek, ne znam da li je bio u mojoj grupi ili grupi posle mene, rekao je ‘Dokrajči me’, a srpski vojnik je rekao ‘Polako, polako’. Kada smo svi pali na zemlju, onda je jedan od njih došao i ispalio po jedan metak u ljude koji su se verovatno kretali.
***
A i kako srpski političar, intelektualac ili medijski delatnik da sazna šta se događalo tih davnih, pradavnih dana u dalekom bosanskom vilajetu, čitavih nekoliko desetina kilometara daleko od granice na Drini? Kad je Srebrenica u pitanju, Srbija je još uvek u srednjem veku, putevi su teško prohodni, informacije pristižu sporo ili baš nikako, a vasceli svet se svodi na mali okrug u kojem meropah živi, ne mrdajući iz svog sela, osim eventualno kad treba nešto da potrguje u obližnjoj varoši.
Intermeco 2
Egzekucija se nastavila u noć, ali ne mogu da kažem tačan čas. Ali se nastavilo u noć… Kada su ljudi bili ubijeni, čuo sam grupu vojnika kako dozivaju jedan drugog po imenu, i razgovarali su. Onda sam prepoznao jednog od njih po imenu Gojko Simić, koji je radio sa mnom u istom preduzeću 15 godina… Znam jer su zvali jedan drugog po imenu. Čuo sam Gojko, Vojo, Risto, i zvali su jedan drugog po nadimcima. Čuo sam njega posebno, onog koga znam. Znao sam ga mnogo godina, i njegov glas je bio tipičan. Nije se baš najjasnije izražavao. Rekao je da će poljubiti one od nas koji su pobijeni jer je mislio da smo svi mrtvi. Obojica smo bili istog zanimanja. Nikada se nismo svađali. Uvek smo bili u dobrim odnosima. Bili smo poznanici sa posla, ali se nikada nismo posećivali, jer smo živeli dosta daleko jedan od drugog.
***
Naša samozvana elita možda ne zna šta se baš tačno dogodilo u toj – kako se ono beše zove – Srebrenici, ali vrlo dobro zna šta se tamo nije dogodilo. Šta god da se dogodilo, to ne može biti okarakterisano kao genocid, tako umuju naše umne i bezumne glave. Ako baš mora nešto da se prizna, ako nas taj zli svet pritisne uza zid, ako već nemamo izbora – reći ćemo da se tamo desio zločin; ako baš insistiraju, možemo i da pojačamo kvalifikaciju, nije nama ništa teško, pa ćemo reći da je to bio užasan, užasan, užasan zločin, nama bar frljanje epitetima nije problem, ali nikada, nikada, nikada, jednom rečju – never, nećemo priznati da je u Srebrenici počinjen genocid.
A još nikadije i neverije nećemo priznati da Srbija ima bilo kakve veze sa onim što se u Srebrenici dogodilo, šta god da se tamo desilo, ako se uopšte nešto desilo, a ni to nije sigurno, jer niko ništa ne zna, krhko je znanje, kako lepo reče pesnik, a što vreme duže prolazi znanje postaje sve krhkije, lomnije, gubi se, bledi i nestaje.
Intermeco 3
U skladištu, kada smo ušli, kada je zadnja osoba ušla kroz ista vrata kroz koja sam i ja prošao, on nije imao mesta da sedne, tako da je ostao da stoji. I onda ga je srpski vojnik udario u leđa. I opsovao ga je i rekao mu je da sedne. A taj čovek se okrenuo okolo i rekao, ‘Nemam mesta da sednem’. I onda ga je oborio rafal puščane vatre. I odjednom je bilo mnogo pucanja u skladištu, i nismo znali odakle dolazi. Bilo je pušaka, bombi, rafala i bilo je toliko mračno da nismo mogli da vidimo ništa. Ljudi su počeli da vrište, da viču, da mole za pomoć. I onda bi bilo zatišje, pa bi ponovo počelo. I nastavljali su tako da pucaju u skladište sve dok nije pala noć. Uspeo sam da dođem do izlazne kapije, do male kabine, bila je pod istim krovom kao i skladište, i tamo sam pronašao svog suseda, i on mi je rekao da legnem. I pitao sam ga da li je ranjen, i nije bio, i on je mene pitao da li sam ja ranjen, i nisam bio ni ja. Ispod je bila krv i nisam mogao više da izdržim. Navukao sam mrtvo telo preko sebe, i tako sam ostao 24 časa u tom skladištu.
***
Neko naivan bi mogao da pomisli kako tu ipak postoji mali problem, jer je u više presuda Haškog tribunala pokolj u Srebrenici okvalifikovan kao genocid, ceo svet zna šta se tamo dogodilo, evo čak je i Kanadski parlament usvojio Rezoluciju o genocidu u Bosni i Hercegovini i proglasio 11. juli Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici i Bosni i Hercegovini. Za celokupan civilizovani svet Srebrenica i genocid su postali sinonimi.
Takvom naivčini nije jasno da je Srbija krajem 80-ih izvršila nacionalističku kontrarevoluciju upravo zato da ne bi bila deo sveta, da bi se otcepila od tog mrskog sveta i civilizacije i zavukla u svoj topli, smrdljivi budžak u kojem može da živi i ubija po svom ćefu, da uredi svoj mali svet po svojim pravilima, ne obazirući se na moral, civilizacijske norme, zakone, pravne regule, humanost, konvencije o pravilima ratovanja i slične izmišljotine strane srpskom biću, propise izumljene samo da bi ograničile slobodu nesputanom nacionalnom biću koje u praktikovanju te svoje novootkrivene slobode ima običaj da se oda etničkom čišćenju, pljački i genocidu.
Intermeco 4
I onda su pitali ljude odakle su, ljudi iz Glogove, ljudi iz Cerska, ljudi iz Bratunca, i ljudi su odgovorili. I onda su rekli ‘Neka ustanu ljudi iz Glogove.’ Jedan čovek je ustao. Srpski vojnik je rekao ‘Izađi napolje.’ On je izašao iz skladišta levo, u pravcu iz koga smo ušli u skladište. Mogli smo da čujemo tupe udarce i njegove krike i jauke. Kada je sve to prestalo, ponovo su se vratili sa baterijskim lampama, zvali su ljude iz različitih mesta. Niko nije priznao da je iz tih mesta, onda bi uperili baterijsku lampu nasumice u nekoga, i onda bi osoba morala da ustane i izađe napolje. Tako su nastavljali da ubijaju ljude.
***
Izolacija od sveta je osnovni cilj nacionalizma, pa je srpska nacionalistička elita učinila sve što može da odvoji Srbiju od ostatka planete; ako je takav poduhvat nemoguće izvesti u ekonomskom i fizičkom smislu, mentalna separacija je izvršena sa maksimalnim uspehom, sve do dobrovoljnog zatvaranja u duhovni i duševni brlog.
Zato srpski poricatelji genocida lako rešavaju taj problem sa svetom, za njih je Haški sud – antisrpski, formiran samo da bi osuđivao Srbe na pravdi Boga, a čitav zapadni svet se zaverio protiv Srba da bi im smrsio konce, jer svetske glavešine nemaju pametnija posla nego da po ceo dan sede i razmišljaju kako da naude Srbima. To možda ne odgovara činjenicama, ali ko još pita činjenice šta njima odgovara. Ovde je na vlasti nacionalistička samovolja koja sama odlučuje šta jeste, a šta nije, bez obzira na logiku, stvarnost, iskustvo i realije.
Intermeco 5
Video sam dva čoveka kako stoje na levoj strani. Tu su bili srpski vojnici, dva sa leve strane, tri sa desne strane, i bio je jedan koji je bio licem okrenut skladištu sa automatskom puškom u ruci i vikao je ‘Dođi kod mene’. I dok smo išli prema njemu, zakratko se zaustavio i nastavljao da ponavlja ‘Dođi ovamo’. I onda sa leve strane, vojnik koji mu je stajao sa leve strane udario ga je sa gvozdenom šipkom po glavi. I srpski vojnik koji je stajao sa desne strane imao je sekiricu, i udario ga je po leđima sa oštricom sekirice. Ušao sam u veliku sobu, ali su nastavili da izvode i ubijaju ljude. I to se nastavilo do popodneva.
***
Rat protiv činjenica jedna je od osnovnih odlika dominantnog pogleda na neprijateljski svet koji treba gledati isključivo preko nišana. Negiranje da je Srbija imala veze s genocidom u Srebrenici ne zvuči baš ubedljivo. Velikosrpska ideologija koja je poslužila kao legitimacija za genocid kovana je u Srbiji, na Dedinju, u intelektualnim i crkvenim krugovima, gde ju je Slobodan Milošević pronašao u živahnom stanju i preselio je u svoju politiku. Karadžićeva Srpska demokratska stranka bila je tek ćerka-firma Miloševićevog režima, lidera im je izabrao Dobrica Ćosić, a pobrinuo se i za ideološku podlogu. Počinitelji genocida u Srebrenici, oficiri Vojske Republike Srpske, primali su plate iz Beograda, u streljanju je učestvovala i paravojna formacija “Škorpioni” koja je bila pod kontrolom MUP-a Srbije, a žrtve su odvožene na stratište autobusima iz Srbije koji su pripadali prevozničkim preduzećima “Sedmi jul” iz Šapca, “Strela” iz Valjeva i “Raketa” iz Užica. Ako ništa drugo, kad plaćaš ubice, a ubice nekog ubiju, biće da to ipak ima neke veze s tobom. O ideologiji i logistici da i ne govorimo.
I kako se naši poricatelji genocida bore sa navedenim faktima? Jednostavno, prosto se njima ne bave, a na svaki nagoveštaj veze između Srbije i Srebrenice prezrivo odmahnu glavom i okončaju svaku raspravu.
Intermeco 6
Ljudima je ponovo naređeno da izađu iz kamiona. I crveni auto se takođe zaustavio, i Ratko Mladić je izašao iz kola, zajedno sa vojnicima koji su ga pratili, i gledali su kako izvode ljude iz TAM kamiona i postrojavaju ih i pogubljuju. Pošto su završili svoj posao, Ratko Mladić je seo u isti crveni auto i vratio se u pravcu gimnazije. Nastavili su da dovode ljude i da ubijaju ljude i to je potrajalo do sumraka. Iza mojih leđa bio je bager koji je kopao masovnu grobnicu.
***
Srpska politička i intelektualna elita ulaže ogromnu energiju i napore u poricanje genocida u Srebrenici, tu su prosto neumorni. Ako se oko nečega slažu, to je da se nipošto ne sme priznati genocid. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić neprestano mantra kako bi, u slučaju priznanja genocida u Srebrenici, svi Srbi bili proglašeni za genocidni narod. Kad je veliki hazjajin Putin boravio u Beogradu, Vučić je bio pun zahvalnosti: “Srpski narod nikada neće zaboraviti da je Rusija 2015. godine po naredbi Putina stavila veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN po kojoj je Srbi trebalo da budu proglašeni za genocidni narod”. A pre neki dan, kad se opraštao sa odlazećim ruskom ambasadorom Alekandrom Čepurinom, Vučić je ponovio omiljenu recitaciju: “Pomogli ste nam kada smo u Savetu bezbednosti UN pokušali da sačuvamo i uspeli da zaštitimo svoj narod i zemlju od večne stigme da smo genocidan narod”.
Nije lako srpskim nacošima kad se zapetljaju u sopstvene mentalne konstrukcije kao pile u kučine, ni Bog ih raspetljati ne može. Jer ta sintagma “genocidni narod” ne postoji, to nije naučni termin, to niko u svetu ne koristi. Što je još luđe, autor ideje o genocidnim narodima je akademik Vasilije Krestić, jedan od tvoraca Memoranduma SANU, čije knjige Vučić čita pred spavanje. Krestić je osamdesetih godina lansirao tezu o Hrvatima kao genocidnom narodu, ali to nigde izvan ovog našeg budžaka nije ušlo u upotrebu, jer takav esencijalistički pristup stvarnosti nema veze s mozgom. Pa niko ni Nemce ne naziva genocidnim ili holokaustičnim narodom, jer je upravo takav način mišljenja koji čitave narode proglašava genocidnim karakterističan samo za kreatore genocida i etničkog čišćenja. Tako da bi Srbi mogli da budu proglašeni genocidnim narodom samo ako bi u Savetu bezbednosti sedeli i rezolucije pisali Vasilije Krestić, pokojni Dobrica Ćosić, neupokojeni Matija Bećković, Brana Crnčević, Momo Kapor, Milorad Ekmečić, Rajko Petrov Nogo, Amfilohije Radović i slični velikosrpski delatnici, na čelu sa Aleksandrom Vučićem.
Intermeco 7
Video sam bager. Bio je iza mojih leđa. Imao je vedro, vrstu lopate. I to je vrsta mašine koja može i da kopa i da prenosi različiti materijal. Radio je dok nije pao mrak. Kada se smračilo, drugi bager je stigao i upalili su farove. U tom trenutku, donosili su tela samo na jedno mesto, i ubijali su ljude na tom mestu i svetla bagera su bila upaljena i nastavljali su da ubijaju ljude. I to se nastavilo dok nisu dokrajčili sve. I kada je zadnji TAM stigao, neko je rekao ‘To je to, niko više nije ostao.’
***
Predsednik potura čitavom narodu sopstvene grehe iz mladosti, kad je bio deo udruženog zločinačkog poduhvata u okviru Šešeljeve Srpske radikalne stranke, pa bi najradije od svih Srba da napravi saučesnike u svojim zlodelima. Kako bi to svi Srbi trebalo da budu genocidni, predsedniče? Zar i oni koji su se suprotstavljali vašoj i Miloševićevoj ratnoj politici, velikosrpskoj ideologiji i šovinističkoj mržnji? Zar i oni koji se danas bore protiv poricanja genocida i nastoje da istina dođe do što većeg broja građana Srbije?
Jesu li i aktivisti i aktivistkinje Žena u crnom, Helsinškog odbora, Fonda za humanitarno pravo – genocidni? Ostanite vi, predsedniče, tamo gde ste, na dnu moralne provalije, i ne pokušavajte časne ljude da povučete za sobom. Nisu svi u ovoj zemlji pomahnitali i odali se crnim snovima o ubijanju drugih jer se malo drugačije zovu, ne mogu se mešati i izjednačavati dobro i zlo.
Intermeco 8
Otvorili su zadnji deo kamiona i naredili su nam da izađemo. I ja sam bio zadnji u kamionu, tako da sam prvi izveden. I pokazali su mi gde treba da stanem, pored nekih mrtvih tela. I svi su bili postrojeni, u nekoliko redova, sa okrenutim leđima. Tamić je odmah otišao, i odmah pošto je otišao čuli smo da automatske puške pucaju. Svi su pali u tom trenutku, i u one koji nisu bili ubijeni, koji su još davali znake života, pucano je pojedinačno, ubijani su pojedinačno. Nisam se usuđivao da se pomerim. Samo sam gledao dole ka zemlji.
***
Premijerka Srbije Ana Brnabić potpunce sledi besprimerni primer svog idola i tvorca Aleksandra Vučića. I ona, kao i stotine njenih kolega, ministara, funkcionera, političara, pisaca, intelektualaca, novinara, javnih radnika – drži se poricanja genocida kao pijan plota. U toj nečasnoj raboti oni se kreću u okvirima davno zacrtanim, obrasci poricanja su svuda isti, kako kod nas tako i u drugim delovima sveta gde su počinjeni genocid i zločini protiv čovečnosti. Profesor Stenli Koen je u studiji “Stanje poricanja” klasifikovao mehanizme, prakse, retoričke figure i obrte koji se koriste u negiranju zločina, a naši negatori se ponašaju kao da su Koenovu knjigu pažljivo prostudirali, pa je sad primenjuju u naopakoj praksi. Iako je očigledno da rodoljupci takve izdajničke knjige ne čitaju.
Poricatelji koriste mehanizam poznat kao “poricanje tumačenja”. To je ono kad priznaju da se u Srebrenici desio zločin, ali odbijaju da ga kvalifikuju kao genocid, već ga tumače drugačije – kao užasan zločin. Tu je i mehanizam koji se zove “optuživanje optužilaca”: tu spadaju sve optužbe na račun Haškog tribunala – sudi se samo Srbima, nisu osudili hrvatske generale ili zapovednike OVK itd. Cilj ovog metoda poricanja je da se “pažnja skrene sa sopstvenog ponašanja”. Zatim, rasprostranjen je mehanizam “poređenje u sopstvenu korist” – jesmo mi činili zločine, ali šta su tek drugi nama radili; mi smo možda zločinci, ali smo mala maca u odnosu na druge.
Intermeco 9
Motor je ugašen, ali svetla su ostala upaljena… Otvorili su prednji deo kamiona i tri vojnika su izašla iz kabine, i ostali su u blizini kamiona, suprotno od mesta gde sam ja sedeo. Bio sam suočen sa njima svo vreme. I jedan iz grupe koja se sastojala od tri srpska vojnika, prišao je onima koji su bili u kabini. Verovatno je trebalo o nečemu da razgovara sa njima. Tri čoveka su odmah prionula na svoj posao. Počeli su da ubijaju ljude. Ubijanje je počelo tako što su pucali u ljude koji su stajali, koji su ustvari bili nagomilani na dnu kamiona. Mislim da je jedan od njih bio teško pretučen. Jedan od njih je već možda bio mrtav. Tako da su bili veoma slabi. Jednostavno su ih pobacali sa kamiona i onda, rafalima dovršili. Drugi i treći čovek su doživeli istu sudbinu, ali druga dva čoveka koja su sedela na klupi pored mene su pokušala da pobegnu. Skočili su sa kamiona i uspeli su da pređu nekih 20 metara od zadnjeg dela kamiona. Mogao sam da vidim sve to. Meni je bilo vrlo jasno šta se dešavalo.
***
Često se koristi i mehanizam poznat kao “poricanje namere” koji se javlja u obliku: Ratko Mladić nije hteo da pobije čitav bošnjački narod, nego samo muškarce, pa se onda zaključuje da nije reč o genocidu. Naše poricatelje, naravno, ne zanima to što “Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida” Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz 1948. godine, genocid definiše kao niz zločina počinjenih “u nameri da se potpuno ili delimično uništi kao takva neka nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa”.
Imamo i mehanizam znan kao “moralni bilans”, gde se genocid tretira kao incident u svetloj srpskoj istoriji, umanjuje se značaj tog događaja, kao jedne male, sitne, nevažne epizode u inače slobodarskoj istoriji naroda. Kao što kaže Stenli Koen: “Na moralnoj mapi našeg života to mesto nije značajno; nemojte nam suditi samo po tome. Računovodstveni obrasci u koje upisujemo svoje rezultate pokazuju da je naš moralni bilans pozitivan”.
Intermeco 10
I rafali su se nastavili i ljudi su padali. Ne znam koliko je to trajalo. Nastavljali su da dovode ljude. Sećam se tog starijeg čoveka, pretpostavljam da je to bio star čovek. I pošto je to bilo gotovo, ne znam koliko je trajalo, možda jedan sat, ili možda deset minuta. Ali sve u svemu, meni je to izgledalo jako dugo. Verovatno su pucali u sledeću grupu koja je bila izvedena posle mene. I u tom trenutku, osetio sam iznenadan bol u levoj nozi. Pomislio sam da me je metak pogodio u levo stopalo. I pomislio sam da meci pogađaju šljunak oko mene. Oni su pucali rafalno, i ja sam jednostavno očekivao da sledeći metak dođe i pogodi me.
***
Koristi se i “poricanje postojanja žrtve”, to često sprovode Šešelj i njegovi manijaci kada govore o tome da su u Srebrenici pobijeni samo zarobljeni vojnici Armije BiH, ili kad se priča o tome da je Srebrenica osveta za zločine nad Srbima. Kao što se istim argumentima pravdaju svi zločini srpskih snaga u Jugoslaviji: sve je to osveta za Jasenovac. A pošto su pobijeni bili krvnici, onda nema žrtve.
Tako zbore tvorci dominantnog pogleda na svet u Srbiji. Srećom, ima kod nas i opozicije koja ima drugačije stavove. Evo, recimo, lider Dveri Boško Obradović, koji izričito tvrdi da se “u Srebrenici nije desio genocid, ali je bilo zločina koje treba objektivno sagledati”. Nema potrebe da citiram kako izgleda objektivnost Boška Obradovića, a to njegovo sagledavanje se svodi na kombinaciju gorenavedenih mehanizama poricanja. Ali, dobro, Boško je stari ekstremni desničar, svojevremeno su Dveri objavile specijalan broj časopisa posvećen Srebrenici u kojem su razni “eksperti” umanjivali broj žrtava tako što su prebrojavali butne kosti, pa ako im se broj butnih kostiju ne poklopi sa brojem pobijenih, odmah ustvrde da se tu radi o obmani i falsifikatu. Činjenicu da je vojska Ratka Mladića prvo pobila skoro 9.000 nevinih civila, a potom njihove leševe buldožerima premeštala u sekundarne i tercijarne grobnice, upravo zato da bi prikrila tragove genocida – dverjani nisu pominjali, jer im se ne uklapa u koncept.
Intermeco 11
Krenuli su istim putem kao kada smo dolazili u školu. Na jednom mestu skrenuli smo desno i stigli do livade. Na toj livadi sam video veliki broj leševa. Autobus se zaustavio na putu u blizini livade, i mogao sam da tu vidim skladište i tu su ležali ljudi, pobijeni. Kada se autobus zaustavio, vojnici su počeli da izvode grupe ljudi koji su bili vezani. Oni su vodili u jednoj koloni. Morali su da stave ruke iza leđa. To su bile grupe od deset ljudi koje su odvođene u oblast gde su bili leševi, na livadi, i tamo su i ubijeni. I onda bi ih ubiljali pojedinačno, i to smo mogli da vidimo iz autobusa.
***
Pored dverjana, imamo i građanski orijentisane političare, na primer Sergeja Trifunovića, lidera Pokreta slobodnih građana. On u jednom intervjuu reče ovako: “Da li Srebrenica ima prefiks genocid ili masakr, to je frljanje brojevima. Srebrenica se dogodila zahvaljujući Aliji Izetbegoviću tako što je Klinton nazvao Aliju i rekao, hoćeš li međunarodnu intervenciju. Hoću, odgovorio je Alija. Spreman da žrtvuješ? Spreman. Ništa manje nije kriv taj gnom koji je prodao svoj narod, nego ovaj naš gnom koji je poklao taj narod. Koja je razlika?”
Na stranu čudovišna moralna ravnodušnost koja izbija iz ovih reči, nesrećni glumac verovatno čak i ne zna da je zapravo citirao Biljanu Plavšić, osuđenu ratnu zločinku, koja je lansirala ovaj falsifikat. A i da zna, verovatno ne bi menjao tzv. mišljenje. Pa neće valjda jedan pravi srpski demokrata i patriota da se kod žrtava obaveštava o zločinu, naravno da će pitati ubicu šta se dogodilo. Mogao bi da svrati i do srpskih zatvora, da čuje verziju priče raznih osuđenih zločinaca, ko zna koliko ubica robija bez razloga, samo zato što sudije više veruju dokazima, činjenicama i izjavama žrtava i svedoka, nego izmišljotinama raznih krvnika.
Intermeco 12
I ja sam odveden na livadu gde su bila tela. Naredili su nam da stanemo, i stali smo. Bila je grupa srpskih vojnika tamo. Bili su u stroju i pucali su u nas iz automatskih pušaka i iz mitraljeza. Kada su otvorili vatru, bacio sam se na zemlju. Ruke su mi još bile vezane iza leđa i pao sam na stomak, licem dole. I jedan čovek mi je pao na glavu. Mislim da je on bio ubijen na mestu. I mogao sam da osetim kako njegova krv teče preko mene. Pucanje se nastavilo i onda su naredili vojnicima da pucaju u ljude pojedinačno. I mogao sam da čujem glas kako govori da ne treba da pucaju ljudima u glave, kako im se ne bi prosipali mozgovi, nego da im pucaju u leđa. Pucali su mi u leđa. Ruke su mi bile vezane na leđima, ali je metak prošao ispod mog levog pazuha, kroz moju košulju, i samo me je ogrebao. I ostao sam tamo, ležeći. Mogao sam da ih čujem kako pitaju da li je bilo ko ranjen. Rekli su da će biti previjeni. I neki ljudi su progovorili i odmah su dokrajčeni. Mogao sam da čujem kako jedan čovek doziva u pomoć. Molio ih je da ga ubiju. I jednostavno su rekli ‘Pustite ga da pati. Ubićemo ga kasnije.’
***
Pored klasičnih primera poricanja genocida, imamo i neke netipične koji bi spadali u žanr iživljavanja nad žrtvama i podsmevanja mrtvima i njihovim porodicama, kao neku vrstu kreativnog srpskog doprinosa svetskoj baštini poricanja. Tu prednjače Šešelj i njegovi radikali u političkoj sferi, a u medijskoj Milomir Marić sa svojom emisijom “Ćirilica” u kojoj gostuju razne individue koje u žongliranju ljudskim kostima vide omiljenu zabavu. Tu razni istoričari i histeričari poput Miloša Kovića tvrde da je zadatak srpskih istoričara da brane srpske državne interese, tako što će revidirati sudske procese u Hagu.
Tu Šešelj veselo tvrdi: “Ti Muslimani uopšte nisu bili vezani, bila je jedna ležerna, opuštena atmosfera, njima je bilo rečeno da će biti pušteni”. Ležerna, opuštena atmosfera – skoro kao u Aušvicu. Tu i Marić nesputano divlja: “Svake godine kada televizija prenosi, kada dođu strani državnici, oni donose mrtva tela ko zna odakle i sahranjuju u Srebrenici”. Ovakve neljudske izjave kao da ne izgovaraju ljudi, već buldožeri u ljudskom obliku.
Intermeco 13
Srpski vojnici koji su čuvali kamione, koji su čuvali stražu oko kamiona su počeli da maltretiraju ljude, udarajući ih sa kundacima kroz ciradu kamiona… Onda su pitali za ljude iz pojedinih sela iz oblasti oko Srebrenice, iz sela Glogova, Osmac i druga sela. Ne znam zašto su tražili ljude iz tih sela. Ako bi bilo ko ustao, onda bi ga izveli. Proveli smo celu noć u kamionima i mogli smo da čujemo krike, jauke, pozive u pomoć. Ponovo krici. Ljudi su vikali ‘Molim vas, nemojte me tući. Nemojte me ubiti. Nemojte me zaklati.’ Bilo je tako strašno, nisam mogao to više da podnesem. Znam da je pet ljudi te noći izvedeno iz kamiona. Nisam video da su ih ubili na licu mesta, ali se oni nisu vratili u kamion. I rafali su se mogli čuti kroz noć, dolazeći oko kamiona, i krici ljudi, i to je trajalo cele noći.
***
Ako znamo da je poricanje poslednja faza genocida, onda postaje jasno zašto srpski političari, mediji, ratni zločinci, advokati masovnih ubica, intelektualci nacionale, novinari, državni zvaničnici, crkvenjaci, pisci, pesnici i ostala negatorska menažerija ulažu ovoliki trud u poricanje genocida. Upravo je ta sila upregnuta u poricanje očigledan dokaz da je Srbija bila upletena u genocid u Srebrenici i da baš zato mnogi učesnici velikosrpskog ratnog pohoda imaju nečistu savest. Samo što su svi njihovi napori uzaludni. Nepobitno je utvrđeno šta se dogodilo u Srebrenici, to čitav svet zna i niko na planeti neće menjati svoj stav o tome.
Intermeco 14
I kada smo ušli u školu, kolona je nastavila; ne baš kolona, ali kada bi neko bio udaren, ušao bi. Bilo je nešto prostora između svakog čoveka. Bilo je vojnika unutra, ali ne znam koliko. I jedan od njih je pitao ‘Čija je ovo zemlja?’ I sam je odgovorio: ‘Ovo je srpska zemlja. Uvek je bila i uvek će biti.’ I on je rekao ‘Pratite me balije, ponavljajte za mnom’ i morali smo da ponavljamo za njim: ‘Ovo je srpska zemlja. Uvek je bila i uvek će biti.’
***
Da li će zvanična Srbija ikada smoći snage da prizna svoju krivicu i da sledi primer svojih najboljih sinova i kćeri koji se već decenijama bore za istinu – veliko je pitanje. Jedno istraživanje iz prošle godine kaže da 40 posto građana Srbije zna da je u Srebrenici počinjen genocid. Taj broj će vremenom samo rasti, taj proces je nezaustavljiv. Samo što Srbija ima tu nesreću da joj je intelektualna i politička elita, koja bi trebalo da prednjači i predvodi, najvećim delom na strani onih koji su počinili genocid. A održavanje u životu ideologije koja je dovela do ratova i agresije na susedne države – vide kao svoju svetu misiju. Srbiji je neophodan suštinski preokret u politici, ideologiji, kulturi, u svim oblastima života. Tek kada se obračunamo sa ideologijom i kulturnim modelom koji su favorizovali monstrume i masovne ubice, možemo se vratiti u svet, suočiti sa zlom počinjenim u naše ime i iskreno zamoliti za oproštaj. I živeti u miru sa susedima i sa sobom.
P.S. Boldovani delovi teksta preuzeti su iz izjava svedoka na suđenju Radislavu Krstiću, koji je pred Haškim tribunalom proglašen krivim za genocid, istrebljenje, ubistvo i progon te osuđen na 46 godina zatvora. Jeziva svedočanstva preživelih se ne smeju zaboraviti, a oni koji neprekidno poriču genocid – neka bar znaju šta tačno negiraju. I neka nastave sa svojom sramotom. Ako mogu.
Izvor: tacno.net
