Aktivistica Aida Ćorović govorila je za InfoRadar o skorašnjoj presudi koju je dobila od Prekršajnog suda u Beogradu, zbog toga što je krajem 2021. godine gađala jajima mural osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića. Osvrnula se i na trenutna dešavanja na Kosovu, ističući kako sve ukazuje da je predsjednik Srbije Aleksandar Vučić duboko involviran u trenutnu kosovsku krizu i da će njegov ostanak na vlasti zavisiti od sadržaja nagodbe sa međunarodnom zajednicom. Govorila je o katastrofalnom stanju ljudskih prava u Srbiji, kao i potpunoj kontroli medija od vladajućih struktura.
Dobili ste presudu Prekršajnog suda u Beogradu da ste krivi zbog toga što je remetila javni red i mir, kada ste prije nekoliko godina gađala jajima mural osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića. Šta se navodi u presudi i možete li nas podsjetiti šta se tačno događalo tada?
Ćorović: Da podsetim da sam u novembra 2021. god, zajedno sa umetnicom Jelenom Jaćimović jajima gađala zidni prikaz osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, koji je nekoliko meseci pre toga oslikan na zidu jedne stambene zgrade u Bogradu. Danonoćno čuvan od stane navijačkih, desničarskih grupa (uz malu pomoć policije), prikaz Ratka Mladića za kratko vreme postaje svojevrsni simbol ovog režima, ali i svega onoga što je Srbija radila u okruženju tokom ratova 90tih, kao i vrednosnog sistema u kome se Srbija krčka do danas.
Tog dana je trebalo da bude održana akcija Inicijative mladih za ljudska prava povodom Međunarodnog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma, sa ciljem da se ukaže da u Srbiji ima i onih za koje Ratko Mladić nije heroj i da se mnogi od nas protive slavljenju ratnih zločina i zločinaca. Dan uoči održavanja ovog skupa Inicijativa dobija informaciju da je okupljanje zabranjeno, ali je ostala pretpostavka da će biti spontanog okupljanja aktista/kinja koji godinama ukazuju na pogubnost dominatnog odnosa ka ratnim zločinima počinjenih u naše ime. Moja i Jelenina odluka da bacimo jaja na prikaz osuđenom ratnom zločincu je bila, pre svega, impulsivan i emotivan čin, neka vrsta spontanog performansa koji je trebalo da pokaže da jedan deo našeg društva ne želi da bude talac tih vrednosnih paradigmi.
Ono što je usledilo nakon bacanja jaja, većina vas je mogla da vidi u živom prenosu realizovanom zahvaljujući prisebnosti naše prijateljice, novinarke Jelene Diković, koja je čitav događaj snimala za sajt dnevnog lista Danas. Stepen brutalnosti kojom su se čuvari „murala“ obrušili na nas dve, kao i odsutvo bilo kakvog pokušaja da se legitimišu ili na bilo koji način predstave, ukazivao je da se radi o huliganima, tek nakon privođenja saznaćemo da se radi o policajcima u civilu. Stepen revnosti i agilnosti i način na koji smo uhapšene, jasno i nedvosmisleno je ukazivao na to da je iza svega stajala država, njen politički vrh i tada aktuelni ministar policije, Aleksandar Vulin.
Par meseci nakon toga, usledio je poziv za suđenje i ja sam u martu prošle godine saslušana u Prekršajnom sudu u Beogradu. Zanimljivo je da se u pozivu za to prvo, ujedno i jedino održano ročište, kao ni u presudi, nigde ne pominje ime Ratka Mladića, što jasno ukazuje da su svi koji stoje iza ovog slučaja, svesni da smo našim činom Jelena i ja, zapravo štitile državu Srbiju i zakone koje je sama donela. Notorna je činjenica da je država Srbija Ratka Madića izručila Haškom tribunalu, da je Republika Srbija ratifikovala sve dokumente vezano za saradnju sa Tribunalom u Hagu, te da je donela sopstvene zakone o procesuiranju ratnih zločina i ratnih zločinaca, a nas dve smo svojim činom samo javnost podsetile na to.
Nakon tog ročišta i nepozivanja svedoka koje je moj advokat predložio, sutkinja Gorica Stošić je donela presudu kojom se kažnjavam novčanom kaznom od 100 000 (sto hiljada) dinara. Naravno, ovakav sled događaja nije bio neočekivan i sasvim je jasno da je presuda doneta kao oblik pritiska, kao način da se ućutkam i zaplašim, ali i da se demonstrira sila s kojom će se pravosudni sistem Srbije obračunati sa svima koji se usude da budu protivnici režima Aleksandra Vučića. Ima, valjda, neke univerzalne pravde u činjenici da je u istom dana kada sam dobila presudu, na slobodu pušten Milan Radoičić, optužen za teroristički akt u kome je smrtno stradalo četvero ljudi.
Da li su Vas potresla nedavna dešavanja u Banjskoj na Kosovu i vratila u devedesete godine?
Ćorović: Apsolutno! Svako zveckanje oružjem, pre svega u onome što kolokvijalno zovemo regionom, a mislimo na prostor bivše, zajedničke države, za mene biva traumatično iskustvo. I mada ja lično nisam doživela ono što je veliki broj žitelja BiH doživeo, te godine su u mom sećanju vezane za duboku patnju i osećaj nemoći da se spreče užasi rati i stradanje nevinih ljudi. Nažalost, ništa manje me ne uznemiruju slike ratova koji se trenutnu dešavaju u Ukrajini, a od pre neki dan u Izraelu. Moj ključni identet je vezan za duboko i istinsko pripadanje ljudskoj rasi, ljudskom rodu i svako stradanje nedužnih ljudi kod mene izaziva duboku tugu, uznemirenost i bol i iznova mi postaje okidač za traume koje smo preživeli 90tih.
Ono što me dodatno podseća na 90te kada je slučaj Banjska u pitanju, jeste identičan način manipulacije i materijalna dobiti koja se može izvući iz sukoba, ljudski životi su poslednje što ih interesuje. Potpirivanja nacionalističkih tenzija kakav se dešavao, recimo, u Kninskoj krajini. I tamo, kao sada na Kosovu, Srbima je iz Beograda pružana finansijska i podrška u oružju i drugim borbenim sredstvima, ljudi su stalno gurani u sukob sa “drugom stranom” (tada sa Hrvatima, a sada kosovskim Albancima) i kada je trebalo da se dese prelomni i odlučujući događaji, Beograd je ostavljao na cedilu one koje je do juče gurao u sukob. Ta količina odsustva memorije je za mene zapanjujuća, pogotovu što se radi o istim ljudima koji su kreirali i finansirali ratove 90tih. Zaista ne mogu da verujem da je neko mogao da u njima vidi pouzdane ljude i one koji će se boriti “za opštu stvar”. Kao i 90tih, tako i sada političke elite jedino zanima finansijska dobit.
Grupa od oko 30 naoružanih ljudi napalo je kosovsku policiju, ubivši jednog pripadnika i ranivši dvojicu. Da li smatrate da je državni vrh Srbije bio umješan u napade?
Ćorović: Postoje dva moguća scenarija, po mom mišljenu, po kojima su se odigravali događaji u Banjskoj, ali u svakom od ta dva, suština je da je državni vrh deo svega što se u poslednjoj deceniji dešavalo na KiM, posebno na severnom Kosovu. Sasvim sam sigurna da su i Aleksandar Vučić, kao i ključni ljudi koji se bave bezbednošću, pomno naoružavali i na svaki drugi način podržavali kriminalne grupe iza kojeg stoji Milan Radoičić, ali i Zvonko Veselinović i da stoje iza svih kriminalnih radnji koje su godinama donosile ogroman novac “zainteresovanim stranama.”
Dakle, po jednom od ta dva scenarija, događaj u Banjskoj se desio sa znanjem Aleksandra Vučića, tako što je planirano da Radoičić više sati održava konflikt, a da se Vučić, u svom uobičajenom maniru, pojavljuje kao spasilac, sa vojskom i policijom, kao nekom vrstom mirovne intervencije. Pošto se to nije desilo i pošto je Radoičićeva akcija bila krajnje diletantski i šljampavo izvedena, sa smrtnim ishodom četvorice ljudi, Vučić je bio prinuđen da smisli neku izlaznu strategiju, pa se javnosti obratio tek uveče, više od 12 sati nakon vesti o tome šta se desilo u Banjskoj. U svom obraćanju je bio nefokusiran, uglavnom je govorio opšta mesta i bilo je vidno da nije upravljao situacijom. Takođe, svi mediji pod kontrolom vlasti su ćutali celog dana i naša javnost, ako nije imala pristup N1 i Nova S, nije imala pojma šta se dešava. Sve ukazuje da je Vučiću trebalo vremena da dođe do bilo kakvih konkretnih podataka i informacija, te da na osnovu svega izađe u javnost sa koliko-toliko suvislim opravdanjem. Poznato je iz nekih ranijih situacija da Vučić uvek ima pripremljen spin i priču kojom će javnost biti zamajana, ali, ovoga puta je takva reakcija upadljivo izostala. S druge strane, albanska strana je imala sve spremno, snimke dronova i sve operativne podatke, što može da ukaže da su bili u dosluhu sa nekim od međunarodnih izvora.
Druga, moguća verzija je da je Vučić, takođe, znao šta će dešavati i da je to zajednički plan sa stranim obaveštajnim službama, s obzirom da se kosovsko pitanje bliži kraju i da će morati da postoji neko suvislo opravdanje kako za Srbe na Kosovu, tako i za građane Srbije i da će, kroz navodnu dilemu između zvanične i neopozive predaja Kosova i sankcija i potpune izolacije Srbije, Vučić odabrati da “zaštiti” Srbiju novog ciklusa izolacija.
U svakom slučaju i vezano za oba moguća scenarija, iza operacije u Banjskoj, po mnogim indikatorima, stoje strane obaveštajne službe, a u odnosu prema samom Vučiću, odnosno, hoće li biti sačuvan kao ključni čovek i saradnik i nakon rešavanju “kosovskog čvora”, možemo da zaključimo da li ga strani partneri “puštaju niz vodu” ili zadržavaju kao poželjnog partnera, s obzirom na stepen involviranosti u krimanlne radnje, a sada i u terorizam, pa, će kao takav biti savršen za novu turu stabilokratije i kontrole političkih i ekonomskih procesa u Srbiji i na Balkanu. Takođe, nije nevažno i da se ima na umu da je sledeća godina predizborna godina u Americi i da u trci za još jedan mandate u Beloj kući, uvek pomaže rešavanje nekih od belosvetskih problema i sukoba, a dodatno, ovaj argument postaje pojačan osudom Srbije za terorizam i umešanost u kriminalne radnje ogromnih razmera, na šta su američki glasači javno mnenje posebno osetljivi i lako mogu da budu presudni za još jedan mandate Demokrata u Beloj kući.
U Višem javnom tužilaštvu u Beogradu saslušan je Milan Radoičić, zbog sumnje da je sa više nepoznatih osoba izvršio različita krivična djela. Šta se tačno dešava i šta mislite kako će se završiti ovaj slučaj?
Ćorović: Mislim da niko u ovom trenutku sa sigurnošću ne može da kaže šta se tačno dešava iza zatvorenih vrata i da postoje brojne pretpostavke i spekulacije šta se tačno dešavalo u noći 24. septembra u selu i manastiru Banjska. Moja je pretpostavka da je Vučić, u oba scenarija koja sam iznela, ozbiljno uplašen i zabrinut, pogotovu što je Srbija preko noći ozbiljno narušila svoju pregovaračku poziciju, a kosovska strana, na čelu sa Albinom Kurtijem je, od znatno oslabljene pozicije zbog Kurtijevog tvrdog stave u pregovorima, preokrenula situaciju u svoju korist i to u punom kapacitetu. U svakom slučaju, sve ukazuje da je Vučić duboko involviran u trenutnu kosovsku krizu i da će njegov ostanak na vlasti zavisti od sadržaja nagodbe sa međunarodnom zajednicom. U svakom slučaju, Vučićeva pozicija je ozbiljno uzdrmana, javno mnenje u Srbiji zabrinuto i uplašeno, a međunarodna zajednica, čak i kada postoje određeni aranžmani, nepredvidiva i isključivo gleda svoj interes.
Nakon posljednjih dešavanja na Kosovu uvidjeli smo kako je veliki broj medija u Srbiji pod kontrolom vladajućih struktura. Kako su mediji izvještavali o ovome i vjerujete li medijima u Srbiji?
Ćorović: Nije ništa novo da su mediji u Srbiji skoro pod potpunom kontrolom Aleksandra Vučića i njegove kriminalne klike. Svakodnevno ispiranje mozga i trovanje najgorim i najprimitivnijim sadržajem na televizijama Pink i Happy, kao i upadljivo ignorisanje važnih društvenih dešavanja od strane nacionalnog servisa Radio televizije Srbije, su godinama naša svakodnevica. O tabloidima koji su, oprostite mi na prejakom poređenju, na nivou upotrebljenog toalet-papira, ne vredi trošiti reči. Regulatorno telo zaduženo za kontrolu medija, na čelu sa opskurnom Oliverom Zekić su primer beščašća i totalne podređenosti režimu i svakim svojim gestom ili izjavom, oni se stavljaju u ulogu otirača za cipele Aleksandra Vučića. Nije tajna da medijske sadržaje uređuje još jedna ozloglašena žena- Suzana Vasiljević, koja u ime Aleksandra Vučića zove urednike medija i naređuje šta sme da se objavi i koja vrsta sadržaja. Da nije televizija N1 i Nova S (sa svim njihovim manjkavostima), građani Srbije bi bili u potpunom medijskom i informativnom mraku, a svedočimo da su te dve televizije stalna meta napada, kako samog Vučića, tako i njegovih poslušnika i podrepnih muva. Naravno, ne smemo zaboraviti jedan broj portala, podkasta i nekoliko štampanih medija, čiji su tiraži, nažalost, prilično mali i bez prevelikog uticaja na većinu građana Srbije. No, bez njih bi Srbija mogla da stane rame uz rame sa Severnom Korejom ili nekom drugom zemljom sa otvorenom diktaturom.
Kakav će utjecaj imati posljednja dešavanja na Kosovu na vanjsku politiku Srbije?
Ćorović: Kako god da se okrene, Srbija se već nalazi u užasnoj spoljno-političkoj situaciji i skoro da više nema baš nikakav manevarski i pregovarački prostor. Naša spoljna politika ne valja decenijama, Srbija se okretala ka pogrešnim podržavaocima i tražila pomoć od onih koji su nas uvek istorijski izdavali i zabadali nož u leđa. Tokom poslednje decenije situacija je postala još gora, jer su se čelni ljudi SNS-a, a posebno Aleksandar Vučić i Ivica Dačić isključivo rukovodili personalnim interesima, a ne interesima Srbije. Srbija u ovom trenutku ima katastrofalan položaj u globalnim razmerama, kakav nije imala još od doba Miloševića i kraja 90tih i mislim, ili tačnije, nadam se da će se neki sličan scenario ponoviti i da će, kao što sam već rekla, međunarodni partneri otarasiti onoga koga su do juče iz sve snage podržavali. Ja ću na ovom mestu iskoristiti priliku da uputim kritike i na račun međunarodne zajednice koja decenijama igra ključnu ulogu u dešavanjima u ovom delu sveta i da njihov odnos sve manje vidim kao blagonaklon. Naravno, ja nisam naivna da verujem da se političke igre igraju zarad ljubavi i prijateljstva, već zarad golog i neskrivenog interesa, ali, zaista ne mogu da razumem zašto bi Evropa imala interes od nestabilnog Balkana, jer se naši problem uvek mogu preliti na susedstvo. Pretpostavljam da evropski zvaničnici, poučeni iskustvom iz 90tih, kada smo bili strogo kontrolisani prostor ratnih sukoba, arogantno veruju da je takav scenario i dalje moguć. Istine radi, i rat u Ukrajini nam svima daje uverenje da će ratovi biti relativno ograničenog opsega (pre svega mislim na teritoriju) i svedeni na konkretne zaraćene strane, dok će ostatak sveta gledati kako da stradanja običnih ljudi što bolje unovči. Ali, da se vratim na Vaše pitanje – Srbija je, dakle, u katastrofalnom međunarodnom položaju, sve zapadne zemlje je, manje-više, okrenula protiv sebe, Rusija joj je saveznik samo koliko to njoj odgovara i ako može da potpiruje nestabilnost na Balkanu i mislim da je to sada jedina suštinska nada da će Vučić biti uklonjen kao jedini bastion proputinovske politike (uz bh. entitet Republiku Srpsku, naravno) u Evropi. Rasplet događaja koji nas očekuju sigurno neće biti ni lak, a ni bezopasan, vrlo lako može da se desi da Srbija “ukliza” u fazu ozbiljnih građanskih nemira.
Da li je došlo do nekih promjena u sistemu od stravičnih događanja s početka maja, nakon što je 13-godišnji dječak počinio masovna ubistva? Koliko je sistem u Srbiji odgovoran za sve češće nasilje koje se dešava, kako kroz politiku vladajućih struktura, tako i kroz medije, pa i različite Reality emisije?
Naravno da se niša nije promenilo u odnosu na situaciju u maju, rekla bih da je situacija još gora nego tada, posebno imajući u vidu dešavanja u Banjskoj, ali i vezano za eskalaciju nasilja, koje je vidljivo na dnevnom nivou. Kada to kažem, mislim na skoro svakodnevne slučajeve nasilja među decom, na vršnjačko nasilje koje često ima smrtne ishode, na nasilje nad ženama i nasilje kao modus operandi kada je politički vrh naše zemlje u pitanju i nasilnička retorika koja dolazi, pre svega, iz usta predsednika Srbije. I sasvim je jasno da je isključivi krivac za ovako dramatičan porast nasilja, upravo taj politički vrh i neću reći sistem, jer je golim okom, s velike udaljenosti, vidljivo i jasno da Srbija više nema nikakva sistem, da se sve dešava stihijski i kao posledica stepena nervoze, osećaja straha i anksioznosti koje ispoljava sam Aleksandar Vučić, ali i njegovi bliski saradnici. Ljudi koji su koliko do juče, živeli vrlo skromnim načinima života, danas su devizni milijarderi, besni o obesni, sa osećajem da su nedodirljivi, bukvalno rade šta im je volja, svakodnevno gazeći i pljujući zakone i institucije ove zemlje, koje bi morale da sprovode te zakone. U državi (ako se Srbija u ovom trenutku, uopšte, može nazvati državom) u kojoj je sve u rukama jednog čoveka i njegove, duboko kriminalizovane klike i u kojoj je pravosuđe u potpunosto derogirano i marginalizovano, jasno je da ne postoji baš nikakav sistem i da, posledično, izostaje svaka institucionalna reakcija. Naravno, sve to se vidi i u odsustvu svesti da je pojedinac odgovoran za poverene mu funkcije i obaveze i da su SNS kadrovi, u bukvalnom smislu reči, neznalice i mediokriteti bez kompetencija i odgovornosti. Srbija u ovom trenutku više liči na kaubojsku kafanu sa gomilom pijanih pojedinaca koji rade šta im je volja, nego na državu koja bi trebalo da ima neki sistem i uređenje. O užasnoj ulozi medija pod kontrolom vladajući elita sam već govorila, tu svakako spadaju razorni, besprizorni i sadržaji rijaliti programa, koji bi mirne duše mogli biti podložni nekoj vrsti kazne i sankcija.
Kako ocjenjujete stanje ljudskih prava u Srbiji?
Stanje ljudskih prava baš nikako ne može biti zadovoljavajuće u jednoj radikalizovanoj sredini, u okruženju u kome se stalno potpiruju strahovi i podele, u kojoj je siromašvo u eksponencijalnom rastu. O kakvim ljudskim pravima možemo da govrimo u okruženju u kojem se predsednik države ponaša kao huligan i nasilnik, u okruženje u kome je pravosuđe kidnapovano, a nasilje i nasilnici, ratni zločinci i barabe svake vrste se predstavljaju kao dobri momci? Da li se, uopšte, može govoriti o ljudskim pravima u okruženju gde se slavi ratni zločinac osuđen za najteži ratni zločin, zločin genocida? Ili da se govori o ljudskim pravima kada znamo da je za nešto više od pola godine ubijeno 25 žena i da država, praktično, ne reaguje na to. Ili da govorimo o ljudskim pravima u desetinama slučajeva gde decu lečimo SMS porukama, gde nam se bolnice i škole raspadaju od bede, a za Srpsku pravoslavnu crkvu se daju milionu eura? Da govorimo o ljudskim pravima kada većinu članova vladajuće stranke kupite ili ucenite za par hiljada dinara ili neko radno mesto koje možete izgubiti već sledećeg dana. Ili da govorimo o ljudskim pravima kada je osećaj nebezbednosti izloženosti svakoj vrsti opresije postalo dominantno osećanje? Da ne nabrajam dalje, mogu samo da konstatujem da nema ljudskih prava kada živite u narastajućem siromaštvu i kada sebi i svojoj deci ne možete da priuštite osnovnu egzistenciju, dok s druge strane Srbija beleži rast broja deviznih milionera i milijardera. Tamo gde stanuje siromaštvo, gde žive mržnja i nasilje, nema priče o ljudskim pravima.
