Da jeftini trik, prema kojem nacionalizam služi kao paravan za prisvajanje ekonomskih resursa pali i vjekovima nakon postfeudalnih društava, potvrđuju danas države nastale brutalnim cijepanjem Jugoslavije. Scenario je uvijek isti: političke elite bacaju kost nacionalizma, dok istovremeno zavlače ruke u džepove onima koji se za nju otimaju. O tome kako nacionalizam i kapitalizam besprijekorno funkcionišu u postjugoslovenskim društvima za Inforadar govori Daško Milinović, radio autor i poznati antifašistički aktivista i tviteraš iz Novog Sada.

Po profesiji grafički dizajner, Milinović je svojevremeno bio urednik kultnog časopisa CKM. Sa Mladenom Urdarevićem više od deset godina u Novom Sadu uređuje i vodi radio emisiju Alarm sa Daškom i Mlađom, koja se sada emituje kao podkast. Zbog svojih beskompromisnih antifašističkih stavova često je meta nacionalista. Milinovića su u njegovom gradu u aprilu napala dvojica desničara, nanijevši mu lakše povrede gvozdenim šipkama. Institucije su reagovale hapšenjem počinioca, a slučaj je u rukama pravosuđa.

Milinović se za Inforadar osvrnuo na političke promjene u regionu u posljednjih 12 mjeseci.

„U Crnoj Gori smo imali jednu oligarhiju, koju su sada smenili četnici koji su verovatno ništa manje lopovskih apetita, ali su pri tome i nacionalisti. Pa znaš, kad biraš hoćeš li obične lopove ili lopove nacionaliste, ja sam u fazonu „dajte samo lopove“. Ali nije svaka promena vlasti slična. Dvoje od troje izbora su lokalni, jedni su doneli progresivni rezultat. To je Zagreb gde smo videli samoorganizovani pokret koji je pobedio dobro uigranu lopovsku kamarilu. A s druge strane, u Banjaluci je došao čovek koji se percipira kao bogataški sin, kao, taj nema šta da krade, jer je već rođen sa zlatnom kašikom u ustima. Drugo, čovek je četnik. Zapravo, politički je desniji od Dodika. Znajući Dodikovu prošlost i sklonost ka pravljenju poslova s bilo kim, ispada on manji nacionalista od Draška Stanivukovića koji je ideološki čistiji četnik. Ne živim tamo, ali ne volim kad nacionalisti osvoje bilo šta“, kaže Milinović.

U posljednjih nekoliko godina bilo je protesta u Srbiji i BiH, ali nisu donijeli očekivani rezultat. Cilj i zajednički nazivnik svih bio je smjena kriminalizovane vlasti. Zbog čega izostaju rezultati protesta i šta bi se trebalo desiti da dođe i do kakve promjene?

MILINOVIĆ: Ja, nažalost, mislim da je moć naroda da nekog smeni nestala. Ove lokalne oligarhije i lokalne mafijaške sisteme mogu da smene samo njihovi kontrolori iz inostranstva, ili druga vrsta mafijaškog sistema. Ovo su sve narko-kleptokratije koje su tu postavljene da budu neka vrsta kontrolnog mehanizma za protok narkotika na ovom tržištu, to je pod jedan. A pod dva, da budu neka vrsta makroa za sve naše države-kurve koje su na tom svetskom tržištu. Ako bude naišao neki bolji svodnik koji će za manje para da nas proda, a da isto tako bude dobar u kontrolisanju narkotika, staviće njega. To je otprilike budućnost koju vidim za ovaj region. S tim što je jasno da ništa od ovih država u narednom veku neće postojati, sve će nestati i mi ćemo kao narod da se utopimo u neki drugi narod. Bićemo jedan od onih naroda koji se nije snašao u istoriji.

Da li se ovaj stepen ekonomskog kolapsa, korupcije i socijalne nepravde ispostavio kao nedovoljan, koliko god to paradoksalno zvučalo?

MILINOVIĆ: Ovde se ne može umreti od gladi, to je istina. Kad čitaš da je ovde neko umro od gladi, to je bio splet nekih nesrećnih okolnosti. Jedino što nas je naučilo u zadnjih 30 godina je da nam prohtevi budu toliko niski – bićeš živ, ješćeš, imaćeš krov nad glavom – uglavnom. Ovde ljudi gledaju život kao neku vrstu robije koju treba proći i većina ljudi ga tako doživljava – da prodangubiš, biće hleba i igara, jeftinog alkohola, krdže za pušenje i debilskog medijskog sadržaja. Mi živimo na periferiji kapitalizma i u toj šemi nam je dat zadatak da pravimo neke tercijarne proizvode koji će se ugrađivati u sekundarne proizvode, koji će se ugrađivati u finalne proizvode na nekom trećem mestu, a koje mi nikad nećemo moći da kupimo. Ali mi smo se borili za ovo, mi smo toliko radili na svojoj propasti da smo dobili tačno ono što smo zaslužili.

Foto: Milinović je s punk bendom Red Union objavio dva albuma

Smatraš li da je današnji fašizam postao „pitkiji“ za narod, ne sijeku se više baš glave, on je perfidniji i njeguje se kroz obrazovanje, kulturu, medije… Da li su ga upravo zato ljudi lakše usvojili? Da li je to bio osmišljen projekat?

MILINOVIĆ: Ne znam sad koliko tu ima plana a koliko stihije. Fašizam u njegovoj originalnoj epohi je bio revolucionaran, na neki način avangardan i novi, i uspeo je na svojoj snazi i destruktivnom poletu da zapali ceo svet i napravi to što je napravio. Sadašnji fašizam ne može biti isti kao istorijski, prokazani fašizam, ovaj sadašnji se zapravo bolje uklopio u kapitalizam. I kapitalizam je uz njega našao bolju svrhu pa ga samim tim neguje. Može da se desi da se ovaj opet otrgne s lanca i da napravi veliko sranje čak i kapitalizmu. Ali za sada ga sasvim lepo doziraju i ljudi ga taman puše koliko treba – da ne progledaju i da večito ostanu neki pogrešni žrtveni jarci za sva zla kapitalizma. Ovaj i ovakav fašizam ima svoju odličnu ulogu u savremenom kapitalizmu, a to je da i potrošače i proizvođače drži na određenom mestu, u određenim okvirima i do određenog dometa.

Zbog čega je antifašizam devalvirao u svijesti građana danas?

MILINOVIĆ: Ima onaj izraz na engleskom, „nemojte izbacivati bebu zajedno sa prljavom vodom iz korita“ (“Don’t throw the baby out with the bathwater”). To se desilo nama, mi smo izbacili antifašizam zajedno s komunizmom i socijalizmom. I u našem velikom antikomunističkom i antisocijalističkom zamahu devedesetih, to odbacivanje socijalizma i komunizma dovelo je do toga da svako ko je bio antikomunist u istoriji – bio je dobrodošao. A zna se ko su bili najkvalitetniji i najubitačniji antikomunisti u istoriji. Pa su oni zajahali na tom talasu. S tim antisocijalističkim vrednostima devalvirale su i utihnule stvari kao što su društvena solidarnost, briga o drugim ljudima i neke vrednosti zajednice koje su zamenjene sebičlukom, “snalaženjem” i jednom velikom konkurencijom, umesto saradnjom na svim životnim aspektima. I kad su se ponovo pojavile fašističke tendencije, mi nismo imali čime da ih dočekamo. Nismo imali šta da im suprostavimo.

U postratnim društvima izdvaja se jedan sloj intelektualaca koji su spremni stati na crtu vlastima u borbi protiv kriminala i korupcije, ali flertuju s nacionalizmom, ili su barem spremni da ga tolerišu. Da li su oni veća opasnost od deklarisanih nacionalista, i šta zapravo misliš o njima?

MILINOVIĆ: Uloga intelektualca u našem društvu je gotovo nepostojeća. Kad pogledaš istoriju, radikalne ideje su, bilo da su s levice ili desnice, kroz 20. vek obično bile prihvatrane od intelektualaca koji su onda tražili način i bili zagovornici radikalnog menjanja društva. Danas radikalan intelektualac ne postoji. Ako postoji, onda je to neki krajnje marginalizovani intelektualac s usko profilisanom publikom, koji ne može da dopre do širih masa kojima bi trebao možda da se pozabavi i da im se obrati. A ovde intelektualci sami sebe vide kao učesnike tržišta. I jednostavno, na tržištu se traže nacionalistički intelektualci, to je najbezbednije i najlakše. A pošto nikad niko u istoriji nije izjavio “ja sam za kriminal i korupciju” i pošto su svi na svetu protiv toga, onda samo ostaje pitanje – kako to tačno misliš da ga iskoreniš, s koje strane misliš da mu priđeš da se boriš protiv njega? Onda, ta leva strana je mnogo teška i mnogo nepopularna zbog zatrovanog sistema koji kreće od obrazovanja, medija i ostalog, tako da je mnogo bezbednije biti intelektualac iz tora. Ne intelektualac koji hoće da rasturi tor i da ga pusti na livadu. Ne znam da li su intelektualci opasniji od deklarisanih nacionalista, u svakom slučaju su jajare. Kakva im je ideologija, takvi su im i intelektualci. To su stvarno kurčevi intelektualci.

Postoji uvjerenje da beskompromisno insistiranje na određenim stavovima proizvodi još više razlika. S druge strane, da li je moguće uopšte praviti kompromise, na sa vlastima, nego s ovakvom građanskom sviješću?

MILINOVIĆ: Mislim da je moguće napraviti svaki kompromis, osim kompromisa sa ideologijama direktnog zla i terora. Kompromis sa fašizmom nije moguć jer on znači pobedu fašizma. U srži fašizma su patnje i smrt velikog broja ljudi. Ako takvim ljudima praviš ustupke, ti direktno učestvuješ u zločinu. I sad mi možemo da raspravljamo o raznim stvarima. Ja sam levičar i zadrt u nekim svojim stavovima. Isto tako mi je jasno, pošto imam životnog iskustva, da ću kroz život praviti kompromise za razne stvari. Ali mi moramo prvo da se uverimo da su svi ljudi koji hoće da učestvuju u političkom životu antifašisti. To je potreban uslov, ne kažem da je dovoljan, već neophodan. To su stvari oko kojih se nećemo raspravljati. Nećemo se raspravljati da li ćemo proganjati ljude na osnovu toga kakvi su rođeni, kako izgledaju ili s kim spavaju. Ako se dogovorimo da to neće biti predmet rasprave, sve ostalo jeste za diskusiju. Meni je jedna od najvećih podvala koju su oni izveli to što su antifašizam predstavili kao neku vrstu političkog ekstremizma. Antifašizam čak nije političko mišljenje, to nije nikakva ideologija. Antifašizam je sistem vrednosti, to je ono pre kopanja temelja – da vidimo hoće li kuća biti na pesku ili na čvrstom tlu. Ako nema antifašizma, onda je kuća na pesku, pa ne možemo ni da kopamo temelj.

Milinović: U srži fašizma su patnje i smrt velikog broja ljudi. Ako takvim ljudima praviš ustupke, ti direktno učestvuješ u zločinu

Ne znam s kim ćemo moći praviti kompromise s obzirom na trendove revizionizma?

MILINOVIĆ: Da, to su sve fašističke tehnike. Revizionizam je alat u rukama fašista. Sam njegov cilj čak i nije rehabilitacija fašističke ideologije. Krajnji cilj istorijskog revizionizma je jedno obično ekonomsko bogaćenje. Ideja je da će, kada obezvrede i izbace antifašističku borbu i revoluciju, ostati predratni sistem u kom je privatna svojina u rukama jedan posto ljudi. Zapravo se bore za svoj idealni ekonomski poredak koji je sličan Kraljevini Jugoslaviji. Krajnji cilj revizionizma je vlasništvo nad zemljom i sredstvima proizvodnje.

Da li nalaziš ikakvu mogućnost za napredak u takvim okolnostima?

MILINOVIĆ: Mislim da u svetu ovakvom kakav jeste samo lokalne inicijative imaju šanse. Gradovi su, više nego države, u 21. veku postali značajnije, očiglednije, svrsishodnije i među ljudima prihvaćenije vrste političkih i teritorijalnih jedinica. Država je korporacija, kupljena strana korporacije banaka. Grad je ipak nešto drugo. On je prava zajednica, hteo ne hteo, neka vrsta komune. I ako postoji poligon za delovanje levičarskih ideologija, onda su to grad i lokalne inicijative. Kao ono što je urađeno u Zagrebu i to što pokušavaju u Beogradu sa “Ne davimo Beograd”. Teško će te ideje solidarnosti i uzajamne pomoći krenuti iz ruralnih sredina. Tamo je vekovno “u se i u svoje kljuse”. To svi vide. Te pljačkaške, mafijaške sisteme će načeti u gradovima. Sad, kako će oni odgovoriti na to i koliko će brutalni biti… Oni u svom arsenalu imaju takav dijapazon oružja da moramo da pazimo od hiljadu stvari. Kod nas čim se nešto pojavi da ugrozi SNS, oni naprave svoju verziju toga. Oni imaju svoje pedere, svoje lezbejke, svoje radnike, svoje feministkinje, sve svoje. Gde god vide da negde može da dune vetrić promene, oni naprave svoju verziju toga da začepe rupu. Tako da smo za devet godina vladavine SNS-a videli sve njihove AliExpress verzije plemenitih ideja.

Kako se ti lično nosiš s takvim okolnostima i tom vrstom razočarenja ili nedostatka optimizma?

MILINOVIĆ: Nema mesta razočarenju. Ja mogu samo da budem realista i ja govorim šta mislim da jeste. Sad što to možda zvuči turobno, ali tako ja vidim situaciju. Ali to ne znači da sam odustao. Bože sačuvaj. U tim stvarima sam kao oni organizatori iz zlatnih vremena radničkog pokreta, koji su bodrili ljude da se bune i štrajkuju. Nemojte kukati nego se organizujte. Ima materijala za kukanje, situacija jeste za kukanje, ali od toga nema ništa. Ja inače u životu imam unutar sebe sistem – kad god sam zbog nečeg tužan, ja vrlo brzo tu tugu pretvorim prvo u bes. A pošto je tuga onako beskorisno osećanje s kojim ne znam šta bih, kad je pretvorim u bes – to je već pogonsko gorivo. Možeš da ga zapališ pa da živiš na tome.

OSTAVITI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Unesite Vaše ime