Ko je jednom doživeo iskustvo sirene za uzbunu, a da to nije bilo ono redovno isprobavanje, i na automobilsku sirenu se okreće. To se posebno odnosi na one koji su doista doživeli i preživeli rat, opsadu, zločine.
Ipak, i u tom haosu znao se red – sirena oglašava opasnost i kraj opasnosti. Dođe, a ako preživiš, ode.
Kraj je jula, 31.7. Građani Kosova i dalje se sećaju 1999., ratne godine, godine progona, zločina… Neki od njih i dalje tragaju za nestalima, odnosno za njihovim ostacima, a njih je oko 1.600. Oko 1.000 je albanskih lica, a ostalo su Srbi, Romi itd…
I, ako je suditi prema najavama, upravo danas, kad bi se u Briselu trebali sastati Aleksandar Vučić i Albin Kurti, potpisaće se deklaracija o rešavanju pitanja nestalih.
VIJEST IZ BRISELA
Oko 1.000 porodica željno očekuje pozitivnu vest iz Brisela jer im to budi nadu. Nadu da će nakon više od 20 godina pronaći ostatke tela onih koji nisu imali tu sreću da dočekaju i kraj onih sirena i da će ih dostojanstveno ukopati i da će tako pronaći mir.
Ali kako se sudbina poigrala sa nestalim članovima porodica, a samim tim i sa njima, tako je odlučila da stavi na dodatni test volju jedne i druge strane, čisto da bude sigurna da li su dve strane doista spremne da krenu u raščišćavanje prošlosti. Kasno poslepodne, tog 31. jula u severnom delu Kosovske Mitrovice čula se sirena za uzbunu. Vazdušnu. Da li u strahu od dešavanja između sirene koja označava početak i one koja označava kraj, sudbina je odlučila da ne skida prst za dugmeta. I tako tri sata. Od nekih 18 sati pa do 21, a onda opet oko 22 h. Trajala je sat manje.
Bilo je uzbuna i uzbuna.
Koliko su i da li su pomogle da se spase neki životi – možemo samo da pretpostavimo, ili da se rukovodimo sopstvenim iskustvima, ako ih imamo. Uzbune su nam bile signal kako se ponašati u datom trenutku, posebno onom između uzbune koja je označila početak i one koja je označila kraj. Ali šta ako taj početak traje puna tri sata, a da pri tom ne znate ni zašto je prvobitno počela jer ratnih dejstava nije bilo, a nije da nije moglo.
Jer bilo je opet barikada, bilo je opet priča o gomilanju pripadnika specijalne kosovske policije, bilo je i pucanja, ali ne i ranjenih.
Kažemo „bilo je opet“, jer barikade su odavno zaštitni znak Srba sa severa Kosova, još od 2011. kad je dogovorena uspostava nečega što u Srbiji i danas zovu administrativnim prelazom, a u suštini je granični prelaz između Srbije i Kosova. Ta barikada, a pokazaće se i svaka naredna, i ti ljudi koji su došli na barikade bili su predvođeni Zvonkom Veselinovićem, koji se uz Milana Radoičića u Srbiji nazivaju patriotama, borcima za prava Srba sa Kosova, a u suštini kriminalcima za koje se sumnja da stoje iza ubistva Olivera Ivanovića, ali i trgovinu narkoticima, oružjem, šverc naftom, itd.
Bio je to slučaj i prošle godine, kad se na barikade izlazilo zbog registracionih tablica o čemu smo i pisali, a bio je i ove godine, tog 31. jula 2022.
Povod ovoga puta bila je namera vlasti u Prištini da sprovede u delo nešto što je davno dogovoreno – još spomenute 2011., a tiče se isto registracija, odnosno ukidanja registracija sa oznakama Srbije, a gradovima sa Kosova, ali i reciprociteta za one sa ličnim kartama Srbije. To znači da su svi oni koji imaju samo dokumenta iz Srbije na graničnom prelazu, kog u Srbiji zovu administrativnim, trebali dobiti deklaracioni list na tri meseca, što oni koji imaju kosovska dokumenta odavno dobijaju prilikom ulaska u Srbiju.
PRIJETNJE IZ BEOGRADA
Uklonili bi tako jednu od poslednjih formalnih veza Srba sa severa sa Srbijom. Sudstvo i policija su već jedinstveni, dokumenti donekle, a registracije je već zamenio deo stanovnika, jer jedino tako mogu da putuju po Kosovu, posebno delom van severne zone jer po enklavama južno od Ibra, odnosno Mitrovice, živi i veći broj Srba nego na severu Kosova. Dakle, tu su rodbinske veze, poslovne itd.
Danima su, stoga, iz Beograda stizale opomene da u Prištini spremaju novu „oluju“ i novi progon Srba koji će početi 1. avgusta, dakle baš na dan početka primene odluke o reciprocitetu.
Kažu da su svi zaposleni u javnim ustanovama na severu Kosova imali obavezu da se vrate sa svojih odmora do 31. jula jer im je obaveza bila i da izađu na barikade. Sredio je to brat Radoičić, što je ovoga puta i zvanično potvrđeno, a potvrdio je to Goran Rakić, predsednik Srpske liste, vodeće stranke u Srba sa Kosova, gde je Radoičić čak i potpredsednik.
I dok su se Mitrovicom i okolicom drugi put zavijale sirene, stigla je vest – primena je odložena na mesec dana, po zahtevu američkog ambasadora na Kosovu. „Uposleni“ sa barikada vratili su se kućama u iščekivanju nekih novih barikada ili nekog metka koji bi mogao da bude „podsticaj“ i za nove sukobe.
I kad kažu da se zbog novonastalih tenzija, sve češćeg pominjanja rata nema velikih očekivanja od susreta koji je danas planiran u Briselu, niko ne misli na onih 1.600 nestalih i njihove porodice čije jedino očekivanje je taj sporazum, jer na zemlji u kojoj se i dalje hoda po neotkrivenim ostacima budućnost nikako ne može biti svetla. Uostalom, znaju to dobro majke i rodbina u Srebrenici, znaju to majke i rodbina nestalih u Hrvatskoj. I ona sirena koja se čula neprekidno tri sata je ista ona koja nam već godinama „svira“ u glavi pa se okrećemo i trzamo i kad čujemo automobilsku.
I ako primenimo ovo na odnose Beograda i Prištine, odnosno Srbije i Kosova, onda pravimo prostor za nove temelje. I nije to topla voda. Problem je samo što onda nema lova u mutnom, što onda nema Veselinovića, ni Radoičića, a onda će se i Prištini izbiti argument da upire u sever Kosova tvrdeći da je sever baza za kriminal. I, budimo realni, od toga neće biti ništa bez zavrtanja ruku. Videli smo to i tu noć.
A koliko su zavrtači ruku sposobni za tako nešto i koliko zaista imaju želje, to je opet veliko pitanje i problem kojeg su građani BiH itekako svesni na svom primeru.
Mogu pomoći, ali bome i odmoći. I znamo da je opet sve na nama, ali nama nestali ni u prošlom ratu nisu prioritet. Naprotiv. Oni kao tema samo smetaju. Baš kao što kao tema smeta i ubijeni Oliver Ivanović.
Dok ima ko da traži tela i odgovornost, ima i nade da neće biti novih. Ali, problem severa Kosovanije samo to. Problem severa Kosova je što je sve više onih koji i rat smatraju boljim izborom u odnosu na „život“ koji trenutno žive, između pritisaka iz Prištine i „ljubavi“ iz Beograda.
Njima ona sirena odavno svira i ne prestaje.
