Piše: Aida Ćorović
Izgleda kao da se društvena i politička situacija u Srbiji iz petnih žila trudi da dokaže istinitost kletve o životu u burnim vremenima i skoro da nema nedelje u poslednjih nekoliko godina da našu javnost ne potrese neko dešavanje ili skandal manjih ili većih razmera. Nekada je to situacija “za unutrašnju upotrebu”, nekada, međutim, to bude dešavanje koje potrese ceo region. Ono što je ovih dana izazvalo pravi zemljotres i kod nas i u okruženju, jeste otvaranje “muzeja” komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini i vođi četničkog pokreta Dragoljubu Draži Mihailoviću.
Da podsetim- Dragoljub Draža Mihailović, komandant Kraljevske vojske u otadžbini, osuđen je 1946. godine na smrt zbog ratnih zločina i kolaboracije s nacističkom Nemačkom, nakon čega je streljan. U javnosti je stvoreno uverenje da je Viši sud u Beogradu rehabilitovao Mihailovića u maju 2015. godine navodeći da je suđenje bio političko-ideološki proces komunističkog režima, ali i da sudsko veće nije bilo nadležno da se bavi utvrđivanjem činjenica da li je bio ratni zločinac. No, istoričar Milivioj Bešlin upozorava: „Kao i sve što je rečeno tamo, i taj argument je lažan. Naime, tom sudskom odlukom se nije ulazilo u suštinu stvari, u krivicu Dragoljuba Draže Mihailovića. Tu su samo tražena proceduralna pitanja, greške u proceduri, ali, ponavljam, nije se ulazilo u suštinu, niti u istorijsku istinu. A ta istorijska istina je vrlo jasna, i sve što se (danas) tamo čulo je bio čist falsifikat istorije. To je neverovatno veliki korak u dodatnoj fašizaciji našeg društva koje se sprovodi“, rekao je Bešlin za srpske medije.
Nego, hajde da krenemo redom: pre samog otvaranja ovog memorijalnog centra, u Beogradu i više gradova Srbije postavljeni su brojni bilbordi koji su najavljivali otvaranje muzeja i otkrivanje spomenika Mihailoviću. Precizirano je da će se sve to odigrati 17. oktobra, u Bregalničkoj ulici, “na mestu porodične kuće đenerala Draže Mihailovića“. Na bilbordima je dominirala poruka “Beograd sme“. Zanimljivo je da je spomenik četničkom đeneralu podiglo udruženje “Naša Drina“ i Boračka organizacija Srbije i Srpske, a obe organizacije vodi isti čovek – v.d. direktora javnog preduzeća Srbijašume i poslanik Socijalističke partije Srbije – Igor Braunović. Bilbordi sa pomenutim obaveštenjem postavljeni su i u regionu Sandžaka gde žive većinom Bošnjaci, koji su tokom 1942/43.god doživeli pogrom od strane četničkih snaga. Reagovao je Savet bošnjačke nacionalne manjine i zatražio “hitno uklanjanje” bilborda jer “podsjeća na zlodjela koja je četnički pokret počinio u sredinama u kojima žive Bošnjaci”.
Inače, udruženja “Naša Drina“ dostavilo Komisiji za spomenike i nazive trgova i ulica inicijativu da se u Bregalničkoj postavi spomenik Draži Mihailoviću, ali su zbog nepotpune dokumentacije odbijeni. Od suštinskog je značaja napomenuti da se ni muzeji ni spomenici ne mogu podizati bez saglasnosti nadležnih institucija i instanci, što je u ovom slučaju Grad Beograd, dok je Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) pozvao Ministarstvo kulture Srbije da spreči otvaranje “nelegalnog muzeja” posvećenog Mihailoviću, i podsetili da “prema članu 84, stav 1 Zakona o muzejskoj delatnosti, jedino Ministarstvo kulture Republike Srbije ima nadležnost da otvara muzeje”. Da bi se izbegle zakonske procedure i ceo događaj provukao mimo zakano, sve je realizovano kao privatni projekat.
Kako piše na sajtu ove organzacije, “Naša Drina” je osnovana 2020. u Malom Zvorniku kao udruženje koje se zalaže za zaštitu životne sredine, a koje kasnije prerasta u “patriotsko-ekološku organizaciju” i donosi odluku da se “uključi u politički život i podrži Socijalističku partiju Srbije i njenog lidera Ivicu Dačića na parlamentarnim izborima 3. aprila 2022. godine”. Na sajtu, takođe, piše da je udruženje učestvovalo u transportu spomenika Slobodanu Miloševiću u Moskvu, kao i da je Braunović učestvovao na skupu u znak podrške Rusiji u Ruskom domu, ruskom centru za kulturu i nauku, u Beogradu. Na Fejsbuk stranici udruženja u junu je objavljeno pismo koje potpisuje ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko u kom se zahvaljuje Braunoviću na podršci oko organizacije koncerta jedne ruske folk grupe u Beogradu. Braunović je, inače, široj javnosti u Srbiji postao poznat po tome što se tokom prošle godine pojavljivao u svojstvu čelnika preduzeća “Srbijašume” u jakni sa ispisanim slovom “Z”, simbolom ruske invazije na Ukrajinu, za koju je rekao da ju je dobio na poklon i da ne misli da time nanosi štetu svojoj zemlji.
Što se tiče postavke muzeja/ spomen sobe, po rečima samog Braunovića, planirano je da u tom prostoru budu izložene stvari koje je Draža Mihailović imao kod sebe dok se skrivao, tokom Drugog svetskog rata i pred hapšenje. “Između ostalog, biće tu nekoliko pari naočara, perorez, torba, foto-aparat… Ostalo je iznenađenje“, naglasio je Braunović za srpske medije.
Ja sam otišla dva dana nakon otvaranja ovog memorijalnog centra da se i sama uverim o kakvoj vrsti postavke je reč, ali prostor je bio zatvoren. Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim je, da osim skulpture samog Mihailovića, može da se kroz izlog vidi su i komadi stilskog nameštaja, za koji ne bih mogla da tvrdim da li je originalan ili ne. Što se tiče same skulpture, ona je delo vajara Dragana Radenovića, koji je, ujedno, autor i skulpture posvećene Slobodanu Miloševiću postavljene u Moskvi, ali je poznat i kao autor skulpture posvećene Vitaliju Čurkinu, bivšem predstavniku Rusije u Ujedinjenim nacijama, koja je postavljen u Marinkinu blizu Moskve. “Obično se ne bavim spomenicima, već skulpturama, a kada je postalo izvesno da ću raditi skulpturu u funkciji spomenika generalu Mihailoviću, shvatio sam to kao veliki izazov i odgovornost. Poželeo sam da kroz eruptivni način modelovanja izradim figuru čoveka koji je bio veliki stradalnik i prema kom je, kako je sam na suđenju rekao, istorija bila okrutna. Dok sam razmišljao kako bi trebalo da izgleda, otišao sam na službu u manastir Stanjevići, posvećen Svetoj Trojici, iznad Budve, izjavio je Radenović. U crkvi se to zove nebozemna zakletva, pa se po tome zove i moja skulptura“, objašnjava autor. Na Radenkovićevom spomeniku, Mihailović stoji ispred nalonja (crkveni stalak za Bibliju), oslonjen jednom rukom na nju kao da se zaklinje, a nogama ne dodirujući zemlju, levitirajući iznad nje. Kao da se, kaže Radenović, i dalje “zaklinje da će dužnost obaviti do kraja”.
Samo otvaranje je bilo najsličnije onome što Đorđe Balašević u jednoj od svojih pesama opisuje kao “šta da se priča, parada pijanstva i kiča”, mada je, istini za volju, pijanstvo ovoga puta bilo manje vidljivo i eksplicitno. Pokušavam da se čuvam od kultur-fašističkih kvalfikacija i u tradicionalnim i narodnim svetkovimana ili bilo kakvim drugim organizovanim okupljanjima, trudim se da vidim deo etnografskih elemenata, folklora i tradicije, uostalom, to mi i struka nalaže, ali, malo šta je u okupljanju na otvaranju “muzeja” bilo eminentno etnografskim faktima i tradiciji. Sam muzej/ spomen soba, se nalazi u novoizgrađenoj zgradi koja je podignuta na mestu kuće u kojoj je nekada živeo general Mihailović. Investitorski urbanizam slabo mari za tradicionlne vrednost i vrlo je neobično da ako je već postojala inicijativa da se Draži Mihailoviću oda počast, prvo pitanje koje se nameće je zašto kuća nije sačuvana, već je dopušteno da se sruši zarad, nesumnjivo, solidnog dila izraženog u broju novih stanova. Ne bih da karikiram, ali, nema boljeg dokaza da većina ovdašnjih busača u grudi junačke očas posla odustane od “herojske prošlosti” zarad nekog konkretnijeg i lukrativnog benefita.
Možda najrečitije o samom događaju govori sastav zvanica i uglednika koji su tog dana bili u Bregalničkoj i nisam sigurna da je skup mogao da se pohvali velikim brojem “selebritis” lica. Pored pokretača ovog igrokaza, Igora Braunovića, isticao se Matija Bećković, Mlađan Đorđević, javnosti uglavnom poznat kao bliski prijatelj, kum i saradnik Dragana Đilasa, nekoliko sveštenih lica, ali i Predrag Koluvija, poznat kao vlasnik najveće plantaže marihuane u regionu, kao i ultra-desničar, Miša Vacić. Bilo je malo prigodnog guslanja, a govori koji su odražani, kao i izjave za medije uglavnom, prilično slikovito pokazuju stanje ozbiljne shizofrenije u kojoj se nalazi srpsko društvo.
Domaćin i prvi čovek ove priredbe, Igor Braunović, tokom otvaranja je izjavio da se “Draža Mihailović vratio kući”, kao i da su njegovi istomišljenici spremni na pomirenje. Ali da “na našu sreću, mi skoro da nemamo s kim da se pomirimo”. O pretnjama i uvredamo koje dolaze upravo od apolegata i poštovalaca Mihailovića, valjalo bi nekom nekom drugom prilikom pisati ili diskutovati. “Mi smo se vratili veri i naciji, kao što se Draža vratio kući” dodao je Braunović. Ranije u medijima, Braunović je elaborirao da se “Generalu Mihailoviću ne zna grob, što je sramota i grehota i pred Bogom i pred ljudima”, ukazujući na njegovo rodoljublje i odlikovanja koja je stekao u oba svetska rata. On dalje i sledeće kaže: “Kao ratnika su ga cenili i oni protiv kojih je ratovao, uključujući Austrougare, sa kojima se tukao na Mačkovom kamenu i Drini. Podele u našem rodu, nastale u Drugom svetskom ratu, a posebno posle njega, stavile su Mihailovića na stub srama. Ako nema groba, evo kuće – muzeja za srpskog generala. Dosta smo se delili i došlo je vreme da se složimo da bi svako trebalo da dobije svoje mesto u našoj istoriji.”
Očekivano, u obraćanju prisutnima, najviše se istakao pisac i akademik Matija Bećković. Na svoj, sada već prepoznatljivi način, pompezno, sa dozom patetike i patosa, sa kariranom kapom na glavi, u stilu Šerloka Holmsa (zlobnici bi dodali i legendarnog Boba Roka, člana još legendarnije družine TNT, iz stripa Alan Ford), Bećković je rekao: “Draža se vraća kući, da uredi svoj razrušeni dom.” I takođe – “Taj spomenik treba nama, ne njemu. General Mihailović nema premca među srpskim novomučenicima. General Mihailović je proglašen izdajnikom, a time je i srpski narod izdajnički. Ponavljao je samo jedno, nikada nigde i ni po koju cenu pod kojom komandom nije bilo saradnje s okupatorom. Revizijom nazivaju otkrivanje istine. Bez pomirenja nema nade ni spasenja“. Biće da Bećković ne propušta baš niti jednu priliku da pokaže, kako to onamad reće Andej Nikolaidis, “da je po jednoj stvari istinski Crnogorac: po nadmenoj praznini, po tome što je gordi, hodajući bezdan” i još “Zato što je prazan, anahron, antiintelektualan, zato što je sav iz dosetki i sam (postao) dosetka…” Govor mi Bećkovićev nije bilo dopušteno da čujem uživo, ali, slušajući snimak, imala sam identičan utisak ovome koje Nikolaidis opisuje. I možda, najbolji opis čitavog tog događaja se i može sažeti kroz ovih par prideva – prazan, anahron i antiintelktualan, antimoderan i patetičan.
Brojni ugledni intelektualci Srbije, takođe, iznose stavove koji samo potkrepljuju ovo što sam napisala. “Pokušaji normalizacije zločinačke prakse četničkog pokreta, kroz veličanje upravo njegove najistaknutije figure, Dragoljuba Mihailovića, predstavljaju tešku uvredu uspomeni na žrtve fašističkog terora na ovim prostorima, kao i na sve žrtve ratnih zločina devedesetih godina prošlog veka, koje su počinile upravo snage inspirisane četničkom ideologijom”, kaže Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti i koordinator grupe za kulturu Zeleno-levi front. Njegovi saborci i kolege iz Zeleno-levog fronta ističu da se dosledno zalažu za to da srpsko društvo, koje nosi duboke tragove i traume izazvane brojnim zločinima nacista i njihovih kolaboracionista, mora biti posvećeno negovanju kulture sećanja na antifašističku borbu i njeno nasleđe, ali i odlučnom suprotstavljanju ideološki ili dnevno-politički motivisanim pokušajima iskrivljavanja naučno utvrđenih istorijskih činjenica.
Istoričar Milivoj Bešlin ocenjuje da je Draža Mihailović bio simbol okupacije i izdaje zemlje, dok je za današnje otvaranje muzeja u Beogradu rekao da je – falsifikat istorije. „Današnji događaj vidim kao pokušaj izrugivanje istoriji, negiranje žrtava i pokušaj da se istorija prilagodi dnevnim političkim potrebama aktuelnog režima“, istakao je Bešlin. On je govoreći o rešenju suda o rehabilitaciji generala Jugoslovenske vojske u otadžbini naveo da se tu radi o političkoj odluci. Prema njegovim rečima, fašizacija se naročito sprovodi u poslednjih 10 godina „ove radikalske vlasti“. On, takođe, navodi da je „Draža Mihailović ključni čovek kolaboracije u Srbiji. On je primer izdaje zemlje. Bio je ključni čovek koji je izvršio strašne i velike zločine prema nesrpskom stanovništvu u Jugoslaviji, pre svega u Sandžaku, Hercegovini i Crnoj Gori.“ On je naveo da „slušajući potpuno falsifikovane i lažne argumente koji su se danas čuli, mogu samo da se prisetim rečenice devedesetih godina, o tome da je laž – nacionalni interes“, te da ne može očekivati ništa dobro, ni oni, ni društvo u kome se takve stvari dešavaju.“
Očigledno je da ovakvi pokušaji istorijskog revizionizma idu u prilog daljoj polarizaciji srpskog društva kopanjem rana iz prošlosti, ali, istovremeno se otkriva i politička pozadina ovog nedopustivog i reakcionarnog čina. Naime, kao stranka koja je, makar formalno, nasledila Savez Komunista Srbije i uzurpirala imovinu ove organizacije, SPS je postala politička organizacija koja rehabilituje i glorifikuje ličnost koja je odgovorna za stradanje civila i pripadnika narodnooslobodilačke vojske, koji su svojim herojskim žrtvama izvojevali pobedu nad fašizmom. Ovim činom, ako nekome do sada to nije bilo jasno, SPS otvoreno i glasno potvrđuje da je od samog početka svog nastanka, ona zapravo bila nacional-socijalistička, odnosno, profašistička tvorevina i da sve što SPS radi kao podrška većinske Srpske napredne stranke, samo vodi u dalju fašizaciju našeg, ionako, devastiranog društva.
Zahvaljujući vešedecenijskom nastojanju nacional-socijalista i radikala, u Srbiji se permanentno zatire i uništava svako relevantno sećanje na tekovine narodno-oslobodilačke borbe i antifašističkog nasleđa naše zemlje. Uporna i bezočna nastojanja naših političkih lidera da se na dnevnom nivou revidira nedavna istorija našeg regiona, samo pokazuju dubinu potonuća srpskog društva. No, ovo brutalno falsifikovanje ima za cilj još jednu izuzetno važnu komponentu, koju nikako ne smemo izgubiti iz vida, a ne tiče se samo osvete poraženih u Drugom svetskom ratu. Ovim i ovakvim postupcima cilj je relativizacija zločina 90tih, počinjenih nad dojučerašnjim bratskim narodima, sa istom ikonografijom, retorikom i istom količinom mržnje, s kojima su četnički zločini vršeni tokm Drugo rata. Dakle, ta nit mržnje i zla je vidljiva, eksplicitna i čak nema ni blasfemičnog pokušaja da se ona makar prikrije. Zločini i zla krv koji su zaustavljeni pobedom antifašističkih snaga polovinom 40tih, svom silinom i brutalnošću su, kao teška bolest, zahvatili veliki deo srpskog naroda i sve ovo što danas gledamo je klimaks, otužan i jadan, kao i mlohavi homage jednom gadnom i vlažnom snu da će Srbija zgaziti svakoga ko se ne uklapa u nacionalističku, nazadnu, anahronu i matricu sopstvenog poraza.
