Nije lako Aleksandru Vučiću održavati zemlju i narod koje toliko voli, cinculirati između svetosavlja i ljudskih prava koja ne razume i ne poštuje, ali opet, on je dovoljno velikodušan i zna da sloboda nema cenu, jer je on dugo patio u kutku Srpske radikalne stranke, pošto se od veličine Šešeljevog stomaka nije mogao probiti čak ni onoliko visok i čak dok se „vojvoda“ branio od optužbi za ratni zločin pred sudom u Hagu, gde je na kraju za isti i osuđen.
I sad je oslobođen. Već 12 godina, ako računamo sve funkcije koje je obavljao – od prvog potpredsednika Vlade, funkcije koja je samo za njegov ego izmišljena, preko predsednika Vlade, do predsednika države.
Sad obavlja sve te funkcije, pa plus i poneko ministarsko, ako ne i sve, pomalo sudi, bavi se i sportom, ali ono što mu je omiljeno – postao je faktor na navijačkim tribinama, jer to nikad nije mogao biti za svog života čak i dok je čamio u radikalskom kazamatu.
VUČIĆEV PAKT S HULIGANIMA
To mu je trebalo iz više razloga. Svestan je njihove moći pre svega na ulici, u što se uverio u danu kad je rušen Slobodan Milošević, dakle 5. oktobra 2000. godine, ali i godinama nakon, za ovu priliku izdvajamo nasilne scene u kojima su učestvovali a tiču se Parada ponosa, poput one iz 2001. godine, ili one iz 2010. godine, kad je oko 6.000 „huligana“ demoliralo uži centar Beograda.
Sa njima na kraj nije mogla da izađe vlast Borisa Tadića, sa Draganom Đilasom na čelu Beograda, jer nisu bili na istim talasnim dužinama, ali više zbog činjenice da su bili slabi i da su bili voljni popustiti pred pretnjama.
Aleksandar Vučić je sa njima stvorio pakt, od njih je napravio sebi lojalne formacije koje je po potrebi i koristio za izazivanje sukoba, poput četverodnevnih protesta ispred Skupštine Srbije, viđeni su bili na ekološkim protestima protiv Rio Tinta, kao i na svim značajnijim protestima usmerenima protiv vlasti, odnosno protiv Aleksandra Vučića.
Deluju oni i na Kosovu, pa kad Aleksandar Vučić kaže da su na Kosovu stasale nove generacije koje su željne slobode, koje ni njega ne slušaju, on kaže da su te formacije i na Kosovu i da su spremne da čine ono što najbolje rade – izazivaju sukobe. Pljačka koja, po pravilu zatim sledi, je popratna i ona nije tema ove priče. Samo čekaju znak.
Tenziju valja održavati jer Kosovo je ipak tema koja je vazda okupljala Srbe, na kojoj se gradio mito sabornosti naroda, o nacionalnom jedinstvu o čemu trube poslednjih dana i Aleksandar Vučić i Ana Brnabić, kao i svaki podrepak u vidu ministra ili čega već.
Jer šta je važnije od Kosova? Ljudska prava i Parada, odnosno ove godine EuroPride, sedmodnevna manifestacija koja treba da se završi šetnjom?
Kako je ono rekao sam predsednik?
„Tužno je ako neko ko podržava održavanje te manifestacije smatra da je Evroprajd jednako važan kao Kosovo.“
Baš tako. Pa zato, u vreme kad se opet borimo za Kosovo nije vreme za EuroPride i po njemu neće ga ni biti. Šta će biti sa Prideom?
Zabraniće ga.
Zabraniće ga, iako zna da je to protivustavno, iako zna da je Ustavni sud Srbije ranije zabrane 2009., 2011., 2012. i 2013. proglasio neustavnim, iako zna da je zabrana u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.
ŠETNJE ĆE BITI SA ZABRANOM ILI BEZ
Mali problem je što on nije osoba koja to može i sme da radi. To je posao policije, ali zaboravili smo reći da je on i prvi policajac u ovoj državi. Dakle, u ovoj državi ipak sme i može, ali da li će zaista to učiniti?
Ako je suditi prema raspoloženju organizatora, koji ovoga puta najavljuju oko 15.000 gostiju iz inostranstva, jer Beograd bi trebao biti centralno mesto okupljanja ove godine, šetnje će biti pa makar ona zvanično bila i zabranjena. Biće je jer ih je bilo i prethodnih osam godina, kad je država pokazala da može da zauzda „kočničare“, odnosno nasilnike i da zaštiti učesnike/ce.
Kako je to učinila, pokušali smo da objasnimo nešto ranije u ovom tekstu. Daj nasilnicima i kriminalcima, koje često nazivamo huliganima, neke privilegije i biće dobri. Neki od njih će se naravno istrčati, zapretiti javno, ili nekim grafitom, pustiće tu predsednik i lajavog Boška Obradovića iz Dveri ili Milicu zavetnicu, da pozovu na protest, da još malo dignu prašinu, ali on će biti taj koji će opet svu svoju veličinu morati postaviti između, jer razume i podržava čak protivnike Parade, ali opet, on je dovoljno velikodušan i zna da sloboda nema cenu, jer je on dugo patio u kutku Srpske radikalne stranke, pošto se od veličine Šešeljevog stomaka nije mogao probiti čak ni onoliko visok i čak dok se „vojvoda“ branio od optužbi za ratni zločin pred sudom u Hagu, gde je na kraju za isti i osuđen.
A ako će šetnje biti – pitanje je samo da li će je biti onako kako je predviđeno da bude, uz policijsko obezbeđenje koje će zaštititi učesnike/ce ili će je biti bez toga, tamo gde već bude bilo moguće, što otvara mogućnost da se ponovi 2001. godina kad je povređeno više od 40 osoba. Otvara mogućnost i još gorem scenariju, na žalost.
Nasilnici su bili pripadnici profašističkih organizacija, „navijači“ Crvene Zvezde, Partizana, Rada, ali i pojedini pripadnici Srpske pravoslavne crkve. Dakle, meta i odstojanje su isti, samo sa 21 godinom vremenskog razmaka.
Upravo se ovih dana oglasio i prvi čovek SPC, patrijarh Porfirije koji je zvanično podržao zabranu. Da, Srbija jeste zvanično sekularna tvorevina, ali odavno se ne ponaša tako. Zvanično je i Republika, ali se ne ponaša tako. Zvanično su ljudska prava neupitna, ali se ne ponaša tako. Zvanično je i Kosovo sastavni deo Srbije, ali svi znamo da to nije tako. Još jedino nije zvanično zabranila Paradu, odnosno šetnju.
Ako to učini – ne samo da će dovesti u opasnost one koji su odlučili „šetati, uprkos zabrani, već će na sebe navući bes onih kojima Srbija kao teži – evropske zajednice naroda jer razumevanja za zabranu neće biti, a samim tim može se očekivati i umanjeni priliv finansija jer za njih je Kosovo odavno završena tema.
