“To je bila naša ideja, ideja naših država! Hteli smo da počnemo sami da se brinemo za naš region, da se brinemo za naše građane i naše komšije! Da li je to zabranjeno? Da li to treba sad zabraniti?”
Ideja je Otvoreni Balkan, a autor je Aleksandar Vučić. Izgovorio je to na nedavno završenom samitu između lidera zemalja EU i Zapadnog Balkana u Briselu.
Kad kaže “naša” misli na Srbiju, Albaniju i Severnu Makedoniju, zemlje koje bez zadrške promovišu ideju Otvorenog Balkana. “Balkan, balkanskim narodima.”
Izgovorio je i to Aleksandar Vučić i to više puta, ali nije da se zapatilo baš međ’ svim balkanskim narodima. A hoće li? Teško.
VELIKA SRBIJA, VELIKA ALBANIJA
Gde su, dakle ostali balkanski narodi i balkanske državice? Gde Crna Gora? Bosna i Hercegovina? Kosovo?
Vučić će reći da je Kosovo u Srbiji, pa možemo reći da tu počinju, a i završavaju svi problem vezani za Otvoreni Balkan. Ono između je sadržaj sendviča, između dve kriške Kosova, ili što je upokojeni patrijarh Pavle rekao:
“Na Kosovu je sve počelo, na Kosovu će se i završiti.”
“Hteli smo da počnemo sami da se brinemo za region, da se brinemo za naše građane i komšije,”rečenica je kojoj se ništa nema za prigovoriti. Jedini problem je ko je izgovara.
Baš ovih dana navršava se 25 godina od proterivanja porodice Barbalić iz Zemuna. Podsetio je na to na twitteru novinar Slobodan Stupar, postavljajući uz to prigodnu fotografiju Aleksandra Vučića, Vojislava Šešelja, i ostalih radikala koji su nosili transparent na kom je pisalo: “Barbalić i Barović su ustaše”.
Nikola Barović je, inače, bio advokat porodice Barbalić, koji je tih dana i pretučen jer ih je branio.
Gresi mladosti, zablude, reći će često i sam Vučić navodeći da je kao mlađi bio sklon sličnim ispadima. On se, isto tako će reći, izmenio i nije to taj isti Aleksandar Vučić koji je učestvovao u proterivanju Hrvata, kog su kamere zatekle i na Jevrejskom groblju povrh Sarajeva, odakle se pucalo po gradu, te koji je zdušno, sve do pre nešto više od 10-ak godina, stajao iza drugog slogana: “Karlobag-Virovitica-Ogulin”.
Propala je ta ideja, a ne stoje najbolje ni njeni zagovarači. Politički su potpuno poraženi, ali iskra ipak fercera u vidu mlađih snaga, s tim što su oni ipak realniji. Fercera tamo gde može – na Kosovu i Bosni i Hercegovini, sa akcentom na entitetu Republika Srpska, ali i u Crnoj Gori.
OD VELIKE SRBIJE DO “SRPSKOG SVETA”
I kad pričamo o Otvorenom Balkanu sve to itekako treba uzeti u obzir. Treba uzeti u obzir rezervisanost BiH, Crne Gore, kao i Kosova što vrlo dobro prepoznaje i Jelica Minić, predsednica Evropskog pokreta u Srbiji.
“Srbija se širom otvorila zemljama regiona, načinila ustupke koje nije činila decenijama poput priznanja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, ali kad imamo u vidu odnos Srbije prema Kosovu i BiH, taj odnos je mnogo komplikovaniji”, kaže Jelica Minić, navodeći kao problem i aspiracije Srbije prema Crnoj Gori.
Kao razlog za rezervisanost ona navodi dva razloga.
“Jedan razlog je da su svojevremeno, preko okeana, dolazile neke ideje o menjanju granica, odnosno malim popravkama. Mi znamo da se to uvek završava katastrofalno i tu postoji strah, i doza rezerve da su se Vučić i Rama dogovorili, napravili dil, a ovi drugi neka im bog pomogne. Drugi strah je da će Srbija zadominirati preko Otvorenog Balkana regionom. To je neizbežno jer uvek oni koji su veći, dobijaju veću ulogu, kao Nemačka u EU i to je teško sprečiti, niti je logično sprečavati. Od toga treba svi da imaju koristi, ali prvi strah dominira i u BiH i na Kosovu i u Crnoj Gori,” zaključuje ona.
S druge strane, ideja Otvorenog Balkana radi na slobodi protoka ljudi i kapitala. Na tome je zasnovana ideja i EU. Živela je to i Jugoslavija. Zato često i navode da Otvoreni Balkan ukrupnjava tržišta koja su mala, a samim tim i nekonkurentna u okviru Evrope.
Jugoslavija je to živela do onog momenta dok ta ideja nije počela da popušta mesta ideji Velike Srbije – svih Srba u jednoj državi.
Kao što rekosmo, propala jeste, ali daleko od toga da je u potpunosti napuštena. Klice života nalazili smo to i u rečima još jednog pokojnog patrijarha kad kaže da je Srbija tamo gde su Srbi, ili u rečima vrlih akademika SANU: “Srbija tamo gde su srpski grobovi.”
Ali ona danas pre svega živi kroz floskulu o “srpskom svetu”, pa iako će isti onaj Vučić reći da ne vidi ništa sporno u ideji srpskog sveta, ali ko se jednom opeče i na hladno duva.
I kad kaže: “hteli smo da se sami brinemo za region”, opet priziva taj duh prošlosti kad se Srbija sama brinula za region koji se nekad zvao Jugoslavija. I teško ga oćerati.
Specifičnost ove ideje o Otvorenom Balkanu seže i do zamisli Josipa Broza Tita koji je zamišljao balkansku federaciju koju bi činila Jugoslavija, ali i Bugarska i Albanija. Možemo, stoga, reći da je ideja o Otvorenom Balkanu okrnjena Titova ideja, čega je svestan i sam Aleksandar Vučić, koji na Tita ima posebnu fiksaciju često se pozivajući na njega i na dosege nove Srbije, koju on vodi, često je uspoređujući sa vremenom iz doba Jugoslavije.
NIŠTA PROTIV IDEJE, SVE PROTIV INICIJATORA
I kamo sreće da je Vučić ovde jedini problem, odnosno da je on jedini kom se teško može verovati. Poslednje dve godine i albanski premijer, Edi Rama, često je isticao potrebu za stvaranjem “Velike Albanije,” koja bi uključila Kosovo, ali i južne delove Srbije sa većinskim albanskim stanovništvom. To bi dovelo do razmene teritorije, koja je jedno vreme bila aktuelna, kad je reč o rešavanju kosovskog pitanja, gde bi Srbiji pripao sever Kosova, uz šta se obavezno vezala sudbina Republike Srpske i njeno pripajanje Srbiji.
Tim bi se konačno ostvarila i vizija Dobrice Ćosića, koji je pričao i o podeli Kosova, a znamo da je na stvaranje Republike Srpske gledao kao na jedinu ratnu pobedu Srbije.
To bi onda povuklo sa sobom i opciju Herceg-Bosne, a ni Crna Gora ne bi ostala netaknuta i… Ode mast u propast.
Ključ problema je u poverenju. Svi dogovori koji se postižu, postižu se iz pragmatičnih razloga i to je dobra osnova. Da smo samo o tome razmišljali verovatno bi danas bili poput skandinavskih zemalja, ali mi nismo skandinavci.
“Da li je to zabranjeno? Da li to treba sad zabraniti”, pitao se Vučić.
Možda i ne bi trebalo da, uz razne benefite koje donosi Otvoreni Balkan, a nije da ih nema i nije da ih ljudi ne osete, sagledavamo i prošlost jer prečesto su nam kosturi iskakali iz ormana i uništavali dobre ideje, a samim tim i budućnost u koju se zaklinju.
Rampu treba podići onog momenta kad vlast kaže da nije poželjan Ratko Mladić na zidovima jer je odgovoran za genocid, koji je Srbija svesrdno pomogla. Kad krene u čišćenje svog dela ormara sa kosturima.
I to će tek biti mali iskorak ka sticanju poverenja, jer onda slede i ostali. Tek to će biti dobra baza za most, za Otvoreni Balkan, ili kako god to već zvali jer kao da nismo naučili se svi mostovi ruše samo jednim trzajem.
A nismo.
