Piše: Tomislav Marković (Žurnal)
Prođe još jedan Božić – najradosniji hrišćanski praznik, dan kad se besmrtni Bog ovaplotio i postao čovek. Isus Hristos, savršeni Bog i savršeni čovek, objedinio je u svojoj ličnosti (ipostasi) tvarnu i netvarnu prirodu, nesliveno i nerazdeljivo, sišao na zemlju, primio na sebe sve ljudsko osim greha, pretpeo stradanja i patnje, sve do krsne smrti i vaskrsenja. Slavimo ovaploćenog Boga koji je iskupio sve naše grehe, ispravio posledice pada naših praroditelja i pobedio smrt kao najvećeg čovekovog neprijatelja.
Kao što veli apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima: “A sad je Hristos vaskrsnut iz mrtvih kao prvenac od onih koji su umrli. Pošto je, naime, posredstvom čoveka smrt došla, posredstvom čoveka došlo je i vaskrsenje mrtvih. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će u Hristu svi oživeti”. Čudo nad čudima, neshvatljivo rođenje tvorca svekolike vaseljene, zvezda, planeta, međuzvezdanog prostora, celokupne materije i čoveka kao krune stvaranja – eto, to slavimo svakog Božića. Ili bi bar tako trebalo da bude.
Mir Božji, pucaj u džamije
Teško je sa osnovnim postulatima hrišćanske vere povezati praznične slike koje već godinama viđamo početkom januara. Vernici su sekli čitave šume da bi ložili džinovske lomače čiji se plamen uzdizao do neba. Pored čitavih stabala, na vatru su bacane i gomile automobilskih guma čiji se smrad širio nadaleko, izazivajući omanju ekološku katastrofu. Širom pravoslavnog prostora litijale su kolone kamiona i automobila, praveći nesnosnu buku. Hristov rođendan obeležen je i ispaljivanjem burića u svemir, mada projektili nisu daleko odmakli.
Pored uobičajenog božićnog pozdrava “Mir Božji, Hristos se rodi”, vernici su praktikovali i neke novije bogougodne slogane kao što su “Božić je, pucaj u džamije” ili “Ustajte, balije”. Slaveći praznik koji poziva na mir, pravoslavci su prangijali iz pištolja i pušaka, gađajući mahom vazduh, mada se dešavalo da poneki rafal ispale u bošnjačke kuće. Sveštenici su ustajali u zaštitu vernika koji radost zbog Božjeg ovaploćenja izražavaju pucnjavom, jer metak govori više od hiljadu reči. Umereniji pravoslavci, takoreći početnici u veri, radost su ispoljavali samo topovskim udarima, petardama i paljenjem pokoje navijačke baklje. Skromno, ali od srca.
Dok se pastva odavala divljanju, pucanju i pozivanju na nasilje u čast Hristovog rođenja, njihove duhovne vođe slale su mahom političke poruke. Crkveni velikodostojnici objavljivali su rat rodno osetljivom jeziku, napadali spoljne i unutrašnje neprijatelje, bacali se drvljem i kamenjem na bezbožni Zapad, branili svetu agresorsku Rusiju, te učvršćivali mentalitet vojne utvrde koji se, iz ljudskom razumu nedostupnih razloga, izjednačava sa pravoslavnom varijantom hrišćanstva.
Lažno predstavljanje
Dok praznujemo Isusov rođendan, niko živ da se seti slavljenika. Usred gomile pravoslavaca, vernika, hrišćana, u zemlji gde je crkva na vrhuncu moći, niko nije tako usamljen kao Bog. Pogotovo na Božić, tad je najusamljeniji. U totalno klerikalizovanom društvu koje se navodno vratilo veri otaca nakon poluvekovnog robovanja u komunističkom kazamatu, u zemlji gde se 90 posto građana dobrovoljno izjašnjavaju kao vernici, hrišćanske sadržaje ni svećom ne možeš da nađeš, čak ni u vreme najvećih hrišćanskih praznika. Tu ne računam standardne propovedi crkvenih poglavara, papazjaniju sazdanu od utreniranog žargona, jer takve šatro hrišćanske govorancije i veštačka inteligencija može lako da sroči, i to ubedljivije od originala.
Jeste da je lažno predstavljanje osnovni princip naše zajednice, jeste da je kod nas sve kao bajagi, ali ipak je malo bizarno što sama stvar hrišćanske vere gotovo nikoga ne zanima. Razumljiv je oportunizam većine stanovništva, juče su se lažno predstavljali kao komunisti, danas se pretvaraju da su pravoslavni vernici, u skladu sa onim što se od njih očekuje, upodobljavaju se doktrini koju strukture moći trenutno zagovaraju, ali nije zakonom zabranjeno zainteresovati se za ono u šta navodno veruješ.
I jučerašnji marksizam i današnje hrišćanstvo sami po sebi su intrigantni, sadržajni, intelektualno podsticajni, govore nešto važno o čoveku, a još su i u međusobnoj vezi. Valjda je to razlog što gotovo niko za njih nije zainteresovan, skučeni duh palanke od takvih pošasti beži kao đavo od krsta.
Poprište apsurda
Udaviše nas sa svih strana pričom o povratku tradicionalnim vrednostima, o veri, crkvi i Bogu, a ništa od tih proklamovanih ideala nije prisutno u javnom životu. Toliko smo se navikli na sveopšte licemerje, na laž kao temelj našeg poretka da se više i ne čudimo vapijućim paradoksima koji ispunjavaju našu stvarnost, pretvarajući je u poprište apsurda. Sve što prevazilazi uske okvire pragmatične svakodnevice i zvanične nacionalističke ideologije koja sve vulgarizuje i povlači u blato – za nas je izmišljotina, glupost, dokona sanjarija nekih zabludelih fantasta.
U takve zaludice ubrajamo sva ključna dostignuća čovečanstva, od umetnosti i nauke pa sve do religije. Pravoslavlje je zauzelo mesto nekadašnje dominantne ideologije, crkva je novi Centralni komitet, ali suštinu hrišćanske vere niko ozbiljno ne shvata. I tu ne mislim da neke komplikovane teološke finese, na velelepan sadržaj Starog i Novog zaveta na preko hiljadu stranica, već na bazične dogme zacrtane u Simvolu vere. To je tekst od bukvalno pola šlajfne, tu su izloženi osnovni postulati hrišćanske vere, ko u njih ne veruje jednostavno ne može da bude pravoslavni hrišćanin.
U te osnovne dogme spada i ono što proslavljamo na Božić, Hrista koji je “radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek”. Kad smo već kod drevne tradicije koju toliko poštujemo, bar na rečima, nije loše podsetiti se kako su sveti oci i učitelji crkve govorili o Božjem otelotvorenju.
I Bog se na zemlji javi
Evo, recimo, ovako je zborio sveti Jovan Zlatousti u božićnoj propovedi pre više od 16 vekova: “Što su praoci još davno sa bolom očekivali, što su proroci predskazivali a pravednici želeli da vide, to se na današnji dan zbilo i stvarno ispunilo. ’I Bog se na zemlji javi i s ljudima požive’. Radujmo se, dakle, ljubljeni, veselimo se! (…) Razmisli samo kakav bi to prizor bio kad bi sunce s neba sišlo, i kad bi po zemlji išlo i kad bi zracima svojim sa zemlje sve obasjalo. A kad bi takav događaj užasnuo sve one koji bi tvarnu svetlost tako gledali, zamisli kako je gledati da Sunce Pravde iz našeg tela zrake ispušta i dušu nam prosvećuje?“
Nešto ranije, sveti Atanasije Aleksandrijski je u teološkom traktatu “O očovečenju Boga Logosa” pisao o tom čudu nad čudima: “Pošto su svi ljudi odgovorni za smrtnu propast, Logos je primio od nas telo koje je podobno našim telima, i predao ga je smrti u ime svih, odnosno prineo ga je Ocu; a učinio je to zbog Svoga čovekoljublja, da bi, pošto svi u Njemu umru, bio uništen zakon propadljivosti koji je ljudima nametnut. Jer, u Telu Gospodnjem iskupljeni smo od vlasti smrti, i za nju više nema mesta među ljudima koji su Njemu podobni; da bi ljude, koji su dopali do propadljivosti, iznova vratio u nepropadljivost, da bi ih, usvojivši telo, vratio iz smrti u život, i da bi blagodaću Vaskrsenja odagnao od njih smrt, kao što oganj uništava trsku”.
Nije zgoreg podsetiti se šta se zapravo slavi na Božić, jer se to uglavnom prećutkuje i gura na marginu. U svetlu klasičnih bogoslovskih tekstova iz pera ljudi koje bi svaki pravoslavac trebalo da smatra svetiteljima, divljačko praznovanje Božića u našim krajevima deluje još sumanutije i besmislenije. Kad se malo zaviri u Bibliju i teološke spise, kad se samo ovlaš razmisli o čemu se tu radi, postaje jasno da ovi veselnici što lože gigantske lomače, pucaju iz vatrenog oružja, šire šovinističku mržnju, spaljuju šume i gume – ne bi ni trebalo da slave Božić. Što ne ide – ne ide.
Neka nađu neki praznik prikladniji njihovom pogledu na svet kroz neprozirni crni povez, pa neka ga slave po svom nahođenju, a Hrista neka ostave na miru. Kakve veze oni uopšte imaju sa tim simpatičnim vagabundom koji je propovedao mir, ljubav prema bližnjem i molitvu za one koji nas kunu? Da se sutra ponovo pojavi na zemlji, oni bi ga razapeli. Ili bar spalili na onoj orijaškoj božićnoj lomači.
