Piše: Tomislav Marković
Tokom povratka tzv. naših prostora u varvarstvo koje traje već tridesetak predugih godina, uz prigodna bajanja plemenskih vračeva i paganske rituale žrtvovanja ljudi, došlo je do temeljne reforme nekih naučnih i umetničkih disciplina. Istorija je pretrpela čitav niz revizija, tako da više ne liči na sebe, a ni na bilo šta drugo. Književnost je takođe pretvorena u objekat iživljavanja raznih plemenskih mrčitelja ‘artije koji su razvili čitav niz novih žanrova kao što su: paraprozne formacije, lirika iz redenika, roman ubilačkih ideja, krvava bajka, roman reka puna leševa, akademska kritika svega postojećeg haubicom, obredne pesme nečasnice, kratka priča skraćena za glavu, sonet s bajonetom i junački EPP. U sklopu reforme školstva koja je sprovedena maljem, nastava književnosti se odvija kao deo predvojničke obuke, jer se ispostavilo da je glavna funkcija literature podizanje morala unovačene omladine i priprema vojnika za rat.
Čak ni prirodne nauke nisu pošteđene, što je sasvim prirodno u novouspostavljenom sistemu vrednosti gde je sve izokrenuto tumbe, a najviše je stradala aritmetika koja se sada proučava u okviru više genocidne matematike. Reformisana matematička disciplina bavi se određenim operacijama s ljudima koji su preinačeni u brojeve. Osnovna računske operacije su iste kao ranije – sabiranje, oduzimanje, deljenje i množenje, ali su dobile malo drugačiju primenu u praksi, i to tačno određenim redosledom.
Jedinica za specijalne aritmetičke operacije
Prvo smo se saborno sabirali oko velikog vođe Slobodana Miloševića i srpskog nacionalnog programa koji su osmislili vodeći naučnici iz Srpske akademije nauka i umetnosti, uz nesebičnu pomoć kolega iz Udruženja književnika Srbije, Srpske pravoslavne crkve, sa univerzitetskih institucija i iz intelektualnog podzemlja. Program je bio jednostavan kao BASIC i svodio se na sabiranje svih Srba u jednoj državi, uz određene korekcije granica na tuđu štetu, u sklopu reformisane geografije.
Kad smo se tako sabrali, prešli smo na oduzimanje. Operacija oduzimanja najvećim delom vršena je u susednim državama, mada se radilo i na domaćem terenu. Naši matematičari u maskirnim uniformama oduzimali su sve što im padne pod ruku, nož i tenk: ljudske živote, belu tehniku, devize, stanove, kuće, ušteđevinu, sve što se oduzeti moglo. U domaji oduzimanjem se bavio mahom politički vrh koji je od građana-brojeva oduzimao staru deviznu štednju, penzioni fond, zajam za preporod Srbije, devize iz slamarica, dostojanstvo, čast, poštenje, budućnost, nadu i slične nepotrepštine.
Nakon oduzimanja prešli smo na deljenje. Podele jesu pogubne po Srbe, to je naša stara boljka, ali ratni plen je ipak nekako morao da se podeli. Glavni deo tala pripao je političkoj oligarhiji i povlašćenim tajkunima koji su odmah prešli na operaciju množenja i višestruko umnožili svoje bogatstvo u okviru operacije koju Viktor Ivančić naziva „prvobitna akumulacija kriminala“.
Znak jednakosti: Istina je laž, ropstvo je sloboda, zločinac je heroj
Da bi jedinica za specijalne aritmetičke operacije izvršila navedene računske radnje bilo je neophodno stvoriti pogodnu društvenu atmosferu sveopštom relativizacijom vrednosti, masovnim izvrtanjem pojmova i izjednačavanjem svega i ničega. U okviru sveopšte uravnilovke, omiljeni matematički simbol postao je znak jednakosti. Nagli skok popularnosti narečeni znak je doživeo u ono doba kad je prava jednakost, politička i socijalna, počela da nestaje.
Uništavanje istinske jednakosti započeo je kriminalni klan predvođen Slobodanom Miloševićem zaposevši sve dostupne resurse, od budžeta, devizne štednje, Jugoslovenske narodne armije, političke i finansijske moći, da bi kasnije krenuo u pljačku društvene imovine u domaji i ubilačko-pljačkaški pohod po susedstvu. Miloševićev mafijaški klan bio je šarolika družina sastavljena od kriminalaca raznih podvrsta: političara, trgovaca naftom i oružjem, visokih oficira vojske i policije, ekonomista, pisaca, pesnika, akademika, pravoslavnih vladika, pravnika, partijskih aktivista i ostalog šljama „hitrog na plen, brzog na grabež“.
Intelektualno krilo ovog mafijaškog kartela radilo je na stvaranju nacionalističkog programa, crtanju karata Velike Srbije, ratnohuškačkoj propagandi i pripremi terena za pojavu Miloševića koji im je bio neophodan kao glavni izvođač radova. Ne mogu ni intelektualci sve sami, nije bilo lako rasturiti onoliku Jugoslaviju. Značajan deo mentalne mobilizacije i narkoze nacijom bila je i operacija „Jednačenje“ koja traje bez prekida od samog početka nacionalističke kontrarevolucije. Cilj te operacije bio je stvaranje potpune pometnje u glavama, izvrtanje svih pojmova i predstava, stvaranje mentalne konfuzije, rušenje osnovnih etičkih normi i atrofiranje ljudske sposobnosti da se stvari nazovu pravim imenom, da se imenuje realnost. Da bi se lovilo u mutnom, treba prvo zamutiti vodu i pomračiti bistrinu ljudske svesti.
Operacija je uspela iznad svih očekivanja čak i najvećih optimista, tako da smo danas stigli do stanja svesti u kojem je sve izjednačeno: crno je belo, dan je noć, istina je laž, ropstvo je sloboda, zločinac je heroj, fašizam je antifašizam, diktator je mudri vođa, lopovi su poštenjačine, plagijat je originalni rad, dezinformacija je informacija, siromaštvo je zlatno doba… Na svakom koraku vidimo primere koji svedoče da smo se obreli u jednom posve orvelovskom svetu.
Jednačenje četnika i partizana
Recimo, u Srbiji su zvanično izjednačeni partizani i četnici, pa deca u školama već godinama uče da je Srbija imala dva antifašistička pokreta (pritom se četnicima daje i poprilična prednost, a onaj drugi, partizanski pokret se trpi jer ga je teško izbrisati iz istorije). Naša zvanična istina glasi da je sarađivati sa nacističkim okupatorom i boriti se protiv njega – jedno te isto. Biti kvisling je isto što i biti antifašista. Stavljen je znak jednakosti između Ivana Gorana Kovačića i četnika koji ga je zaklao.
Pokolj u Vraniću, selu nadomak Beograda, u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine u kom su četnici pobili 67 meštana (mahom žena i dece), po naredbi Draže Mihailovića koji je naložio “čišćenje” okoline prestonice od komunista i njihovih simpatizera – u revidiranoj verziji istorije postao je antifašistički čin. Među “očišćenim” simpatizerima bio je i Ljubomir Pantić, star jedva godinu dana. Po teoriji jednačenja dobra i zla, klanje bebe u kolevci je junačko delo izvršeno u borbi protiv fašizma.
Puni su arhivi četničkih dokumenata koji govore o njihovoj hrabroj borbi protiv nacističkog okupatora. Na primer, izveštaj Pavla Đurišića koji je poslao Draži 13. februara 1943. godine, nakon pokolja muslimanskog življa u Pljevljanskom, Čajničkom i Fočanskom srezu. Đurišić se hvališe ovim tipično antifašističkim činom: “Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena tako, da nijedan njihov dom nije ostao čitav. (…) Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesretnim slučajem i 32 ranjena. Kod muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece”.
Kad masovne ubice postanu heroji
Moglo bi se ovako nabrajati danima, četnici su udarnički radili na istrebljenju nesrba i antifašističkih boraca svih nacionalnosti. A danas po zvaničnoj verziji istorije ispada da su klasični primeri fašizma poput pokolja civila zbog pripadnosti drugoj naciji, kao i borba protiv antifašista – zapravo antifašizam. Dobro je zlo, zlo je dobro, belo je crno, crno je belo – tako glasi osnovna dogma našeg nacionalističkog katehizisa.
U društvu koje je stvoreno na takvim nakaznim dogmama sasvim je normalno da su naši heroji – ratni zločinci odgovorni za smrt desetina hiljada ljudi, za uništavanje gradova, za ubijanje dece, za masovna silovanja, za sveopštu pljačku, za besprimernu patnju koja vapije do neba. Naši heroji su danas masovne ubice poput Radovana Karadžića ili Ratka Mladića. Mladi nose majice sa njihovim likovima iznad kojih piše “Srpski junaci”, izvikuju i ispisuju ogavne parole tpa “Svaki je Srbin Radovan”, slikaju murale sa Mladićevim likom i natpisom “Hvala ti za Srebrenicu”.
Heroji su nam postali oni koji su izvršili genocid, razorili zemlju, ubijali decu snajperima i granatama po bosanskim gradovima, oni koji su spaljivali sela, pljačkali i klali, držali gradove u opsadi, izgladnjivali i satirali nedužne ljude, oni koji su otvarali logore, mučili i ubijali zarobljenike, nevine civile, samo zato što imaju drugačija imena i veru. Ko nije odgovoran za smrt bar nekoliko stotina nedužnih ljudi, ne može da se kvalifikuje za status heroja.
Zvezdani časovi čovečanstva: Ko su nekad bili naši heroji
U davna, pradavna vremena, pre nego što se “dogodio narod”, naši su heroji bili partizani koji su se hrabro borili protiv nacizma, ljudi koji su položili živote u borbi za slobodu, naši heroji su bili astronauti koji su ostvarili san čovečanstva o putovanju među zvezde i o istraživanju svemira, naši heroji su bili naučnici, tvorci velikih otkrića, ljudi koji su pomerali granice ljudskog saznanja i čija su dela stvarala bolji svet, naši heroji bili su veliki umetnici koji su donosili novu viziju i osećanje sveta, ljudi koji su stvarali novu, do tada neviđenu realnost, naši heroji su bili istraživači i moreplovci, borci protiv represije i izrabljivanja, neustrašivi ljudi koji su ustajali protiv tirana, borci za pravdu i ravnopravnost, velikani koji su stvarali bolji svet.
Naši heroji su tada bili drug Tito, Ivo Lola Ribar, komandant Sava, Koča Popović, Stjepan Filipović, Đuka Dinić; ljudi kojima smo se divili bili su Jan Hus, Matija Gubec, Martin Luter King, Luj Paster i Marija Kiri, Van Gog i Leonardo Da Vinči, Đordano Bruno i Galileo Galilej, Bodler i Rembo, Sokrat i Kjerkegor, Kafka i Džojs, Dis i Rastko Petrović, Kolumbo i Magelan, Nil Armstrong, Jurij Gagarin, Valentina Terješkova i mnogi drugi čija su imena upisana zlatnim slovima u istoriju ljudskog roda.
To je bilo u ono mračno socijalističko doba, dok smo živeli u “tamnici naroda” i bili zagledani u – što bi rekao Štefan Cvajg – “zvezdane časove čovečanstva”. U međuvremenu smo se dobrovoljno otcepili od čovečanstva, što je i bila osnovna namera retrogradnog nacionalizma, zatvorili smo se u svoje male zagušljive brloge, pa smo za heroje proglasili razbojnike, lopove, ukoljice, ratne zločince i masovne ubice. Dosledno smo sproveli jednačenje zločinaca po zvučnosti: što je neko koljačko ime zvučnije, to ga držimo za većeg heroja, branitelja srpstva i zaštitnika nacionalnog identiteta.
Magična formula “Svi su oni isti”
Jednačenje svega i ničega prisutno je u svim sferama društva. U politici se objavljuje kroz nadaleko čuvenu frazu “Svi su oni isti”. U slučaju srpske političke scene, ta fraza ponekad nije ni daleko od istine, mada bi tačnije bilo reći “Svi su oni slični”, jer nije baš isto biti običan korumpirani političar i učesnik udruženog zločinačkog poduhvata. Ta rečenica kojom se izjednačavaju svi akteri političke scene može se čuti na svakom koraku, pa se stiče utisak da većina građana želi nekog drugačijeg političara, nekog ko ne bi bio demagog i lopuža, već bi radio za dobrobit stanovništva i povukao zemlju napred. Kad bi se takav političar pojavio, svi bi listom glasali za njega, a Srbija bi se u kratkom roku izvukla iz moralne i materijalne bede i pridružila evropskoj porodici naroda.
Međutim, takav utisak nema veze s realnošću. U prethodnih nekoliko decenija pojavljivali su se drugačiji političari i organizacije, pa su prolazili kao bosi po trnju. Recimo, na izborima u decembru 1990. godine Slobodan Milošević je, kao kandidat SPS-a, osvojio 3.285.799 glasova (65,34 posto), dok je sama SPS dobila nešto preko 2.300.000 glasova. S druge strane, pravi intelektualac, istoričar, univerzitetski profesor Ivan Đurić, zajednički kandidat Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu i Saveza reformskih snaga Jugoslavije Anta Markovića, osvojio je 5,5 posto glasova.
Za Savez reformskih snaga u Srbiji je glasalo nešto manje od 72.000 birača (1,43 posto), a nisu bolje prošli ni u drugim republikama. Između prosperiteta, ekonomskih i političkih reformi, očuvanja Jugoslavije, uključivanja u svetske civilizacijske tokove i rata, nasilja, mržnje, šovinizma, razbijanja Jugoslavije, ksenofobije, nacionalizma, zločina, sramote, zatvaranja u sebe, izolacije od sveta – građani su nepogrešivo izabrali ovo drugo. Valjda zato što su “svi isti”.
Kasnije smo imali Građanski savez, jedinu istinski antiratnu partiju, koja je imala zanemarljivu podršku građana. Na kraju, tu je i Zoran Đinđić koji je pokušavao da izvuče Srbiju iz blata, dok ga nisu streljali. Svi ti političari nisu bili popularni među biračima, već su izazivali masovni prezir, nipodaštavanje, smatrali su ih izdajnicima, stranim plaćenicima, izrodima i neprijateljima srpstva. Kad god bi se pojavio neko potpuno drugačiji, neko ko je iskakao iz matrice sveopšte urvanilovke „svi su oni isti“, ko je nudio šansu za izlazak iz masovne sluđenosti i samoobmanjivanja – redovno je bivao popljuvan, satanizovan, odbačen i eliminisan.
Nesposobnost razlikovanja dobra i zla
Cilj svekolikog izjednačavanja pojava koje se ne mogu ni porediti bio je relativizacija zla. Jer stavljanjem znaka jednakosti između fašizma i antifašizma, između četnika i partizana, između heroja i ratnih zločinaca, između demagoga i reformatora, između nacionalizma i internacionalizma, između Blajburga i Jasenovca, između ustaša i antifašista, između fašizma i socijalizma, između kiča i umetnosti, između genocida i oslobođenja, između kritičkog stava prema svojoj sredini i patološke mržnje, između dobra i zla – stvara se jedna bezlična kaša od pojmova i mentalnih predstava u kojoj je sve svejedno. I koja je raj za hohštaplere, nesposobnjakoviće, mediokritete, ambiciozne antitalente, pokvarenjake, mutikaše, podlace i beskičmenjake svih boja i zanimanja.
Rezultat je masovna nesposobnost razlikovanja dobra i zla, kojoj svedočimo na svakom ćošku. Više se ne zna ni šta je dobro, ni šta je zlo, sve postaje relativno, ništa nije izvesno ni sigurno, već je sve samo donekle i u izvesnoj meri. Ništa nije pouzdano i stameno, sve je pod znakom pitanja, prošlost je podjednako neizvesna kao i budućnost, ne postoji nikakva činjenica, princip, kodeks za koji bismo se uhvatili, nikakvo čvrsto tlo na koje bismo stali.
Odgovornost prema sebi i bližnjima
Sveopšta relativizacija dovela je do nestanka svih orijentira koji nam mogu pomoći da shvatimo svet oko sebe i sebe u tom svetu, da se pronađemo u koordinatnom sistemu, da odredimo svoj položaj, pa da onda vidimo šta nam je činiti. U tako kreiranom svetu, koji su stvorili zločinci i njihovi pokrovitelji među intelektualcima, više ništa nije stvarno. Kad ovako predstavimo tu novostvorenu realnost, izgleda kao da je većina građana omađijana činima zlih čarobnjaka koji u svojim rukama drže poluge političke, finansijske i medijske moći.
A zapravo se radi o dobrovoljnom pristanku masa na sve ono što im rade moćnici, koji je nastao kao rezultat želje da se skine odgovornost sa sebe za sopstveni život. Onog trenutka kada se pojedinac usprotivi mentalnom nasilju kojem je izložen sa svih strana, kada odbaci zločinačku propagandu koja mu se nameće kao slika sveta, kada počne da veruje svojim očima umesto lažljivim rečima dežurnih plaćenika, kada smogne hrabrosti da prihvati odgovornost prema sebi i bližnjima – magle relativizma se razveju za tili čas. Dovoljno je uzeti jednu činjenicu, postaviti je kao čvrst oslonac i temelj (na primer – partizani su antifašisti; četnici ustaše, ljotićevci i nedićevci su fašistički kolaboranti) i sve drugo će doći na svoje mesto dok si rekao “Smrt fašizmu, sloboda narodu!”
Tačno.net
