Posle telefonskog razgovora Vućića i Putina, u posetu Srbiji uskoro stiže Sergej Lavrov, a potom i Olaf Šolc. Sankcije Rusiji su i dalje glavna politička tema koja parališe skoro sve druge oblasti politike u Srbiji.
S jedne strane pritisak Evropske unije da Srbija uskladi svoju spoljnu politiku sa EU i uvede sankcije Rusiji, i sa druge Rusija koja bi želela da Srbija ostane u statusu prijateljske zemlje koja ne želi da uvede sankcije Rusiji. Kao prvi važan događaj u tom diplomatskom mozaiku je jučerašnji telefonski razgovor predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Rusije Vladimira Putina.
Predsednik Srbije je nakon razgovora saopštio da je Srbija sa Rusijom postigla veoma dobar dogovor, obezbeđena je nesmetana isporuka gasa, i da će cena gasa za Srbiju biti višestruko niža nego za druge u Evropi. Ta cena je u ovom trenutku tri puta manja a tokom zime će biti i deset do dvanaest puta manja, ističe Vučić. Ugovor će biti potpisan na tri godine, rekao je Vučić, i dodao da je od Putina dobio i saznanja kako se odvija situacija na terenu u Ukrajini.
„Postoje neki ponuđeni mirovni sporazumi na stolu u Moskvi, Kijevu, i na Zapadu, ali to nije nešto čime bi mi trebalo da se bavimo”, istakao je predsednik Srbije.
Srbija kao značajan faktor
Telefonski razgovor dvojice predsednika bio je ipak pod znakom pitanja što je izazvalo razne spekulacije u srpskoj javnosti. Kada je portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio da takav razgovor nije ni bio planiran, to je za mnoge bio signal da je ugrožena prijateljska saradnja dve zemlje, i da Kremlj na taj način šalje poruku Beogradu.
Političke stranke u Srbiji su – svaka sa svojih pozicija – taj momenat iskoristile za kritiku Vučićevog sedenja na dve stolice. Pristalice sankcija su to videle kao znak da se na Rusiju ne može ozbiljno računati, dok je takozvana patriotska opcija to videla kao šamar Vučićevoj nedoslednosti u odnosima sa Rusijom.
Pokazalo se ipak da je međunarodna pozicija Rusije takva da je i Srbija previše značajan faktor da bi Moskva bez preke potrebe ugrozila dobre diplomatske odnose sa Beogradom.
(Ne)sigurno snabdevanje gasom
U svakom slučaju, osnovno pitanje nakon razgovora dvojice predsednika je koliko Srbija može da odahne kada je reč o snabdevanju gasom? Politički analitičar Dragomir Anđelković smatra da Srbija može i ne može da odahne:
„Ako stvari posmatramo u okviru rusko-srpskog dogovora mi smo svakako bezbedni. Sa druge strane, rat i potencijalna kulminacija sukoba može da dovede do toga da u nekom momentu dođe do prekida snabdevanja. Ali, ne verujem da to može biti trajnog karaktera jer Evropa nema alternativu za ruski gas”, kaže Anđelković za DW.
Komercijala ili politika?
Igor Novaković, direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fund), za DW ističe da će se tek videti koliko je ovo samo komercijalni sporazum, ili će on biti podložan političkim tumačenjima:
„Tu mislim pre svega kako bi se Rusija odnosila prema Srbiji ukoliko bi ona zaista počela da uvodi sankcije, odnosno da se pridružuje paketima sankcija Evropske unije. Čuli smo od pojedinih ruskih zvaničnika da oni imaju razumevanja za poziciju Srbije, ali tu je sada pitanje gde su granice tog razumevanja, i da li je sa druge strane Rusija- osim kada je reč o gasu- uopšte toliko značajna Srbiji”, naglašava naš sagovornik.
Diplomatska bitka EU i Rusije
Ruska diplomatska inicijativa se ipak neće zaustaviti na ovom telefonskom razgovoru, jer u Beograd 7. juna stiže i ruski šef diplomatije Sergej Lavrov. To će biti prva poseta jednog visokog ruskog zvaničnika od početka rata u Ukrajini, i pretpostavlja se da će teme energetskog snabdevanja, situacije u Ukrajini, i sankcija i tom prilikom biti u prvom planu.
Poseta Lavrova će uslediti samo nekoliko dana pre posete nemačkog kancelara Olafa Šolca Srbiji. Koliko će se Srbija uspeti da pomiri te dve suprotnosti – insistiranje EU na sankcijama Rusiji, i želju Moskve da se to ne dogodi?
„Zapadni političari sankcije Rusiji stavljaju u ravan sa odricanjem od naših nacionalnih interesa na Kosovu i u regionu, pre svega u Republici Srpskoj, ocenjuje Dragomir Anđelković, i dodaje „da Srbija zbog toga mora ostati u dobrim odnosima sa Moskvom”.
„Moskva je faktor koji nam pomaže da branimo te ugrožene nacionalne interese. Ne bi trebalo da se svrstavamo na bilo čiju stranu – Rusija to od nas i ne traži- ali ako Zapad vrši pritisak na Srbiju onda to u Srbiji jača svest da taj pritisak nije zbog Rusije nego zbog nas. Ako se to čini onda je to pokušaj da mi radimo protiv sopstvenih nacionalnih interesa svojim rukama”, smatra Anđelković.
Simbolička važnost sankcija
Šteta za Rusiju od srpskih sankcija je minimalna, navodi Igor Novaković, i kaže „da je za Moskvu mnogo bitnije ono što su druge evropske države već uradile. To više ima neku važnost u simboličkom smislu”.
Novaković navodi da je „Srbija na neki način sada u relativno dobroj poziciji, jer će do formiranja nove vlade proteći još nekoliko meseci a nije svakako dobro da tehnička vlada donosi takve odluke. A za dalje ćemo videti”, ističe direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fund).
Sankcije – tačka svetskih podela
Sankcije Rusiji su i dalje glavna politička tema, i moglo bi se reći da je ona paralisala skoro sve druge oblasti političkog života u Srbiji. Dragomir Anđelković primećuje da su sankcije Rusiji deo nekih globalnih dešavanja.
„Svi su ili uvodili sankcije Rusiji, ili se tome suprotstavljali na ovaj ili onaj način, i nastavljali saradnju sa Rusijom. To je postala tačka podela između zemalja evroatlantskog bloka i ostatka sveta. Srbija tu nije izuzetak, jer su mnogi iskreno zabrinuti, ali tu ima i političkih zloupotreba. Jedni tu priliku koriste da pokažu lojalnost Zapadu, a drugi da pošalju poruku građanima da su vrlo patriotski nastrojeni, jer stavljaju, kako ga oni vide, srpski interes na prvo mesto”, primećuje Anđelković.
Pitanje odnosa prema Rusiji i EU je ključno političko pitanje u Srbiji već dvadeset godina, kaže Igor Novaković. „To je bila linija podela od 2000 godine, izvestan period nakon toga je bilo pod vodom da tako kažemo, ali je sada to ponovo isplivalo”.
„Činjenica je da je izvestan broj političkih stranaka zahvaljujući protivljenju sankcijama Rusiji preskočio cenzus. Ali, to je problem nedostatka kritičkog diskursa u Srbiji, problem je sa proruskom propagandom, koja često dolazi direktno iz domaćih medija, i ti mediji i danas imaju potpuno nekritički odnos prema onome što se dešava u Ukrajini”, zaključuje Igor Novaković.
Izvor: dw.com/sr
