Neka korona hoće biti – ili virus ili kakva koronarna bolest gledajući ovo igranje sa ljudima. Ljudska bića, a ne stvari koje kao klikere možeš bacati okolo.

Ekonomija podrazumeva veliku dozu rezonovanja i nije nešto će ti reći kako da misliš, već da te natera da misliš. I sve se svodi, na kraju, na ljude, sa svim svojim potrebama, željama, navikama. Neodvojiva od politike, jer politika sprovodi svoju ekonomsku zamisao, pa komentari da se koncentrišeš na ekonomiju i zanemariš politiku, ne da ne stoje, već postaju i smešni kad znaš da se i politika svodi na ljude i za ljude.

Ekonomija je politički argument, da naglasim, jer država i dalje ostaje najmoćnija organizaciona struktura i bez nje je teško ostvariti krupne ekonomske korake. Zato i imamo slabu privredu, jer opstaje uprkos državi, a ne zahvaljujući njoj.

Ne odbacujem nijednu školu ekonomije, a danas egzistira najmanje devet, jer samo pluralističkim pristupom dođeš do najboljeg rešenja za ovako malu, jadnu, podeljenu, slabu i nenavođenu državu. Koje, izgleda, da i nema, jer se blokira rad državnih institucija, budžet nije usvojen, niko ne pregovara sa inostranim kreditorima da se obaveze države odgode kako bi se oslobodilo više sredstva za očuvanje svakog radnog mesta, ne čujemo najave o barem privremenom plaćanju PDV-a po naplaćenoj realizaciji, a ne fakturisanoj, takođe u cilju očuvanja radnih mesta i kupovne moći.

Državne inistucije se, uostalom, i ne oglašavaju smatrajući da je privreda i socijala u ingerenciji entiteta. Osim možda par resora, ostali se prave mrtvi. Valjda dok ne poumiru oni koji su za njih glasali, a još bolje oni koji nisu.

A entieti k’o entiteti.

I ništa mi nije teže padalo u onom periodu kad su nas reformisali, demokratizovali i učili tržišnoj ekonomiji, a to su činili sa svim zemljama u razvoju, da ne treba razvijati industriju, da je na sceni postidustrijsko društvo i da su usluge budućnost ovakvih ekonomija. Ono rasformirajte velika preduzeća, budućnost je u uslugama i malim i srednjim preduzećima. Često navode Singapur i Švajcarsku kao primere uspešnog razvoja na bazi usluga.

Međutim, Švajcarska je poslednjih decenija imala najveću dodatu vrednost u prerađivačkoj industriji po glavi stanovnika u svetu, mrtva trka sa Japanom, dok je Singapur sledio. Pre deceniju Singapur je bio na prvom mestu, sa dodatom vrednošću u proizvodnji po glavi stanovnika 48 posto većom nego SAD.

Finansijski sektor već duži period dominira, a ravnodušnost prema proizvodnji je prešla u prezir. Kad kažeš da radiš u proizvodnji, onako te sa sažaljenjem gledaju, a kad kažeš da radiš u banci, gospodin si odmah. Tako su primanja zaposlenih podešena, a ogromna cena se platila u vreme finansijske krize, kao što mi tu cenu plaćamo dugo, s tim da je sada vidljivo valjda svima.

Kad su banke za svoje usluge počele da govore kao o proizvodima, problem se usložnio i postajao sve veći. Vlast podilazi bankama, a za vlasnike proizvodnih preduzeća, kad zatreba, ide ona paušalna ocena da su krivi za niske plate. No fabrike su, pokazalo se, mesto gde se stvara moderan svet. To će i ostati, a ko bi da raspravlja o tome, neka se upita šta bi sada bez televizora, mobilnog telefona i interneta.

Da, naravno da su banke potrebne i važne u celom lancu, ali su samo deo, a ne nadređene svima i svakom. Jednostavno, ako dovoljan broj štediša veruje da će njihova banka biti u stanju da isplati njihov novac u bilo kojem momentu, ona će to zaista da učini, pod uslovom da je radila po pravilima i da nije iznela depozite. Poverenje i sigurnost su ključ! A to naša vlast očito zaboravlja u ovom strašnom vremenu višestrukog straha – straha od daljih podela, straha od budućnosti, straha od bolesti.

Rat je nekima bio brat, a korona danas sestra. Ne samo da ćemo godinama slušati da je za užasno stanje kriv koronavirus, nego je idealna prilika da sabiješ stanovništvo u kuću, ne može ni bunt da izrazi i mora da se povinuje svemu. Sedi kući, strahuje za zdravlje, kupuje ono što nije do juče imao u planu ni u ludilu, a dobija poruku da će se o ekonomiji misliti kad sve to prođe.

Gora poruka nije mogla da bude!

Ratno profiterstvo i kleptokratija su nas i imovinski raslojili do bola, a virusno profiterstvo i nerazmišljanje o sigurnosti kupovne moći (čitaj: radnog mesta i gole egzistencije) napraviće još gore, s tim da je i svet u problemu, pa koliko god da se prosi okolo za donacije, grantove i, naravno, kredite, svako misli prvo o sebi, pa tek onda o nekakvoj Bosni i Hercegovni, koja samo zadaje glavobolju i večno traži dadilju.

Previše nejednakosti samo dovodi do još veče nestabilnosti i još manju društvenu mobilnost.

Dok svet, pa čak i onaj koji još uvek čvrsto zastupa isključivo neoliberalni pristup, odvaja iznose novca da garantuje primanja svima, kod nas se kaže da će se o tome kad sve prođe. U to će proći i otići sve dođavola. Socijalni troškovi nezaposlenosti su ogromni i znače rasipanje resursa, propadanje društva i zastarevanje veština.

Dakle, puštanjem da se broj onih koji gube primanja povećava sa obrazloženjem da će se o tome misliti kasnije, znači da će troškovi biti dva puta veći nego da je sada država na svim nivoima garantovala primanja, odnosno participirala većim procentom u isplati primanja i odgodila većinu obaveza poslodovcima do okončanja pandemije.

Gledamo svaki dan da političke elite u svojim izbornim jedinicama imaju sopstvene prioritete. Odnosno, ta politika više služi njima nego biračima, da ne kažem ljudima To je, inače, u svetu označeno kao „samožive birokrate“ (self-seeking bureaucrats), pa kad se to nadoveže na kleptokratiju, koja nam je dugo već na sceni, u odsustvu znanja i dobre volje, rezultat znamo.

I najgore od svega što je Čovek dodatno pokoren svakom katastrofom – od rata, prirodnih nepogoda, do pandemije. Samo se vlast ne menja. Zna da svako pokoravanje čoveka znači duža vlast, veća lična korist i bolja alatka u obračunu sa onima koji odbijaju da se pokore.

OSTAVITI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Unesite Vaše ime