Ovo Inc. oznaka je za inkorporisano (za neupućene), oblik organizovanja koji ograničava odgovornost za gubitke vlasnika do iznosa njihovog ulaganja. Takođe, oslobađa pojedince od lične odgovornosti u slučaju da je kompanija tužena, osim u određenim retkim situacijama kada se eventualno oceni da su pogrešili najviši korporativni rukovodioci.
To vam je Bosna i Hercegovina – vlasnici ništa uložili nisu, ličnu odgovornost nemaju, ali ne postoji mogućnost da budu tuženi čak i kad oni koje su postavili krivično odgovaraju. Formalno je BiH, stvarno je BMD Inc. Legalnost i mogućnost da rade šta hoće daje im ovo formalno ime.
Žao mi je, gospodo, ali tako je, voleli vi državu ili ne, ali ste i sami svesni toga. Bez tog formalnog pokrića i deoničara u vidu stanovništva koje još uvek plaća i ne buni se, bili biste beznačajni. Naravno, i bez međunarodnih predstavnika da sa vama pregovaraju i daju vam na dodatnom značaju.
Populizam, fiskalni eksperimenti i institucionalna skleroza alati su vam u stvaranju tog začaranog kruga, koji nas sve više udaljava od normalnog.
Ponovo ću citirati Hannah Arendt koja je još 1951. godine napisala da “totalitarizam na vlasti uvek zamenjuje sve prvorazredne talente, bez obzira na njihove simpatije, sa onim ludacima i budalama čiji nedostatak inteligencije i kreativnosti je i dalje najbolja garancija njihove lojalnosti.”
Toliko ste na vlasti da vam deca pojma nemaju šta je uopšte život prosečnog stanovnika, šta je siromaštvo, šta su jednake mogućnosti i čude se kako i ostali nisu tako sposobni da imaju kao i oni. Eto, samo malo da se potrude i blagostanje je tu.
Šta bi bili bez roditelja, koji su im sva vrata budžetom i uticajem otvorili na izvol’te, nikada im nije ni u primisli. Tate obično kupe neke potvrde o formalnom obrazovanju, smeste i nameste od radnih mjesta do firmi u porodičnom (sic!) vlasništvu, što prate i nekretnine na sve mile strane, i nikada im ne padne na pamet da, recimo, jedan uspešni student završne godine medicine, dobitnik i nagrade za izvrsnost Evropske akademije za neurologiju za svoj rad Why neurology?, mora da traži sponzore da otputuje na međunarodnu konferenciju.
Uzgred, ovo je prva nagrada Akademije koja je došla u Bosnu i Hercegovinu, bolje reći u BMD Inc.čije vlasnike to savršeno ne zanima. Jedino ako bi bilo kakvog slikanja za kampanju.
Nepotizam, korupcija i kriminal su inkorporisani u strukturu države i strateški su okvir višedecenijskog vladanja.
Zašto bih bila optimista u pogledu rezultata predstojećih izbora kad se ne čuje nijedan glas pobune?! Zašto da očekujem drugačije rezultate kad se samo može pažljivijim osluškivanjem na ulici ili u kafani čuti tiho roptanje i ništa više?! Umesto da se rukovode vrednostima kad glasaju, odavno je nametnuto da se glasa za nacionalni identitet i po nacionalnom identitetu.
Cene neopravdano visoke? A šta ćeš, kupi koliko možeš. U pravosuđu dvostruki aršini? A šta ćeš, šut s rogatim ne može. Dete obespravljeno na poslu ili školi? A šta ćeš, bolje se ne zamerati. Šta se ono Cenićeva opet nešto buni? Udri po njoj, jer šta ona ima da nam ruši (lažnu) sliku kako smo hrabri, oslobodilački narodi puni empatije?! I s kojim pravom iskače iz mase?! Ako joj ne valja, neka ide.
Jer, obično se odgovori na pitanja ili na rajsku sliku koju nam vlast predstavlja svode na to da, ili ode odavde onaj ko sumnja, ili da formira partiju i tako stekne pravo glasa, ili na uvrede na polnoj, nacionalnoj ili na osnovi fizičkog izgleda. To je ono naše da kad nemaš argumente, povičeš: “Joj, vid’ mu/joj glave!”
A demokratija nije sport za gledaoce, odnosno posmatrače. Lepo je to i naslov svoje knjige stavio Arthur Blaustein, bivši predsedavajući Nacionalnog savetodavnog veća za ekonomske mogućnosti SAD. Ništa mi dugo nije tako leglo kao melem na dušu kao ta rečenica.
Ne možeš čekati demokratiju ćutanjem i saginjanjem glave. Ne možeš očekivati demokratiju sa nedemokratski ustrojenim strankama. Ne možeš očekivati da ti prava budu servirana ako se za njih ne boriš. Ne možeš znati ni gde su pare ako za njih ne pitaš. A sve se vrti oko para. Ne možeš večno samo čekati nekog spasioca koji će sve te nepravde rešiti. Neće niko svojim rukama tvoje zmije hvatati.
Uostalom, zašto bi se neko borio za tebe ako ti sam to ne radiš? Zašto bi neko za tebe tražio bolje ako ti sam ne tražiš? Zašto bi iko na svetu, bio domaći ili strani, želeo tebi dobro ako ti sam sebi ne činiš i ne misliš dobro? Ćutiš, ne buniš se, ne tražiš prava, ne pitaš za pare – znači da ti je dobro i da ništa ne treba menjati, niti očekivati promene. To kaže logika.
Na kraju prema svecu i tropar, odnosno prema svecu i molitva. Stara je srpska izreka da bi se reklo svakome onako kako je zaslužio. Isto se odnosi na Dodikovu izjavu kako nam svet šalje svoje trećerazredne diplomate. Pa, prema svecu i tropar – u zemlji sa političarima ŽNJ kategorije, za zemlju koja državnike nema, i ovi trećerazredni su klasa daleko iznad. Samo očito im pare nisu trećerazredne, jer tu nema gadljivosti kad se pruža ruka.
Nije je bilo ni prema Nemačkoj, čijem ambasadoru sad ne daje svoju saglasnost. Odjednom je Nemačka iz 1939., a ne iz 2022. Kad dođe kelner da naplati račun, ceh će biti uredno raspoređen na posmatrače – na ove što nemo posmatraju nestanak demokratije.
