DNEVNIK DOSADE
Od narodnog kapitalizma do profesionalnog zaduživanja
Ako je privatizacija uspela onako kako su nam objašnjavali, onda smo svi bogati. Samo što to bogatstvo, izgleda, uporno izbegava da se pojavi na našim računima.
Građanima su podeljeni sertifikati. Objašnjeno im je da postaju vlasnici. Akcionari. Učesnici tržišne ekonomije. Ljudi od kapitala. Zvučalo je moderno, evropski i dovoljno komplikovano da niko ne postavi previše pitanja.
Uostalom, ko bi kvario tako lepu priču?
Tih godina obećavano je da ćemo od zemlje društvene svojine postati zemlja privatne inicijative. Da će tržište kapitala razvijati privredu. Da će građani učestvovati u rastu vrednosti kompanija.
Danas, više od dve decenije kasnije, ostalo je samo pitanje:
Gde nestadoše akcionari?
Nestali su tiho.
Nije bilo revolucije. Nije bilo masovnih protesta. Nije bilo ni naročitog interesovanja.
Dok su jedni pokušavali da shvate šta znači akcionarsko društvo, drugi su veoma dobro razumeli šta znači većinski paket.
Dok su građani čuvali papire po fiokama, novi vlasnici su ukrupnjavali vlasništvo.
Dok su jedni čekali dividende, drugi su birali direktore.
I tako je nastao jedan od najuspešnijih projekata koncentracije vlasništva u posleratnoj Bosni i Hercegovini.
Berze koje su trebalo da budu motor razvoja danas više podsećaju na spomenike tranzicionim obećanjima. Sve je tu: propisi, institucije, pravilnici, nadzori i strategije.
Samo nedostaje ono zbog čega berze postoje – kapital koji pokreće razvoj.
A nije da nismo imali priliku.
Nakon privatizacije stvoreni su investicioni fondovi. Građanima je objašnjavano da će profesionalni upravljači voditi računa o njihovoj imovini, ulagati, razvijati tržište i stvarati vrednost. U teoriji je zvučalo kao moderan oblik kapitalizma. U praksi se često pretvorilo u još jednu stanicu na putu koncentracije vlasništva.
Mnogi građani ni danas ne znaju šta se dogodilo sa njihovim udelima. Neki se ne sećaju ni u kom su fondu završili njihovi sertifikati. U međuvremenu su fondovi preuzimani, spajani, transformisani, a mali vlasnici postajali sve manje važni.
Tako smo dobili neobičnu situaciju. Zemlja koja je imala stotine hiljada formalnih vlasnika kapitala danas jedva da ima ozbiljnu investitorsku javnost.
Još je zanimljivije što se poslednjih godina sve češće govori o potrebi razvoja tržišta kapitala. Organizuju se konferencije, pišu strategije, usvajaju akcioni planovi i održavaju paneli o finansijskoj pismenosti.
Posle četvrt veka tranzicije još raspravljamo o tome da li nam treba tržište kapitala.
To je otprilike kao da posle dvadeset pet godina vožnje raspravljate da li bi automobil možda ipak trebalo da ima motor.
Ali zato ne nedostaje zaduživanje.
Tu smo pokazali zavidan nivo kreativnosti.
Dok domaće tržište kapitala godinama vegetira, oba entiteta uredno izlaze na strana tržišta i zadužuju se po kamatama koje investitorima popravljaju raspoloženje.
Građanima se potom objasni da je to nužno, razvojno i odgovorno.
Naravno.
Jer je, očigledno, mnogo odgovornije plaćati kamatu stranim investitorima nego razvijati sopstveno tržište kapitala.
Za to vreme oba entiteta uredno izlaze na međunarodna tržišta kapitala. Emisije obveznica predstavljaju se kao veliki uspeh. Kreditni rejting postaje važniji od domaćih investitora. Kamatne stope se komentarišu kao vremenska prognoza – nisu dobre, ali šta da se radi.
Pri tome se retko postavlja pitanje koliko je tog novca moglo biti prikupljeno kod kuće.
U bankama Bosne i Hercegovine nalaze se milijarde maraka depozita. Građani štede. Penzioni fondovi raspolažu značajnim sredstvima. Osiguravajuća društva traže plasmane. Kapital postoji.
Ono što nedostaje jeste poverenje i vizija.
A onda se pojavi Južna interkonekcija.
I odjednom vidimo da model ipak postoji.
Osniva se posebna kompanija. Na osnovu ugovora i budućih prihoda prikupljaće kapital emitovanjem hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata.
Dakle, može.
Može se osnovati projektna kompanija.
Može se izaći na tržište.
Može se prikupiti novac.
Može se finansirati veliki infrastrukturni projekat.
Zato je Južna interkonekcija toliko zanimljiv primer. Ne zbog samog gasovoda nego zbog modela finansiranja. Odjednom se pokazuje da je moguće formirati posebno društvo, vezati ga za konkretan projekat, proceniti buduće prihode i na osnovu toga prikupljati kapital.
Dakle, problem nikada nije bio u tome da li se može.
Problem je bio u tome ko će moći.
Samo se ne može objasniti zašto građani Bosne i Hercegovine u tome gotovo nikada nisu imali ozbiljnu priliku da učestvuju.
Zašto domaće berze nisu postale mesto na kojem se finansiraju energetski objekti, putevi, železnice ili razvojne investicije?
Zašto smo od tržišta kapitala napravili fusnotu, a od zaduživanja razvojnu strategiju?
Možda zato što je mnogo lakše govoriti o tržištu nego ga razvijati.
Možda zato što široko vlasništvo podrazumeva i širu raspodelu moći.
A sa moći se ovde niko ne rastaje dobrovoljno.
Možda je najveća ironija u tome što su građani Bosne i Hercegovine tokom privatizacije proglašeni dovoljno sposobnim da postanu vlasnici hiljada preduzeća, ali izgleda nisu dovoljno sposobni da budu investitori u gasovod, elektranu, autoput ili bilo koji drugi ozbiljan razvojni projekat.
Kada treba privatizovati – građani su partneri.
Kada treba finansirati razvoj – građani su publika.
Kada treba vraćati dugove – građani su obavezni učesnici.
Nije problem što građani nemaju novca.
Problem je što se godinama ponašamo kao da je domaći kapital dobar samo kada treba kupiti stan, oročiti depozit ili finansirati budžetski deficit.
Kada treba finansirati razvoj, onda se iznenada setimo Londona, Beča, Frankfurta ili bilo koje druge adrese na kojoj će neko uz odgovarajuću kamatu rado saslušati naše planove.
Danas građanima uglavnom ostaje da pune budžete, vraćaju kredite i slušaju kako je novo zaduženje istorijska šansa.
Od akcionara su postali poreski obveznici.
Od vlasnika garanti.
Od učesnika posmatrači.
I možda je upravo to najveći uspeh tranzicije.
Uspeli smo da od zemlje u kojoj su građani makar formalno bili vlasnici napravimo zemlju u kojoj su gotovo svi dužnici.
To nije mala stvar.
Za takav rezultat bila je potrebna ozbiljna organizacija.
Mnogo upornosti.
I poseban talenat da se od narodnog kapitalizma stigne do kolektivnog vraćanja dugova.
Ako ništa drugo, taj deo plana je uspeo besprekorno.
