Glasajte slobodno, ostalo je sve dogovoreno.
U Bosni i Hercegovini izbori ne počinju onog dana kada se raspišu. Ne počinju ni kada krenu bilbordi, televizijska gostovanja i predizborni skupovi. Izbori počinju mnogo ranije, iza zatvorenih vrata stranačkih centrala, kada nekolicina ljudi odlučuje ko će se naći na kandidatskim listama i ko će uopšte dobiti priliku da traži poverenje građana.
Tu se donosi najvažnija odluka celog izbornog procesa. Građani veruju da biraju svoje predstavnike, ali pre toga neko je već odlučio između kojih će predstavnika moći da biraju. Zato pitanje kandidatskih lista nije unutrašnja stvar političkih partija. To je pitanje kvaliteta demokratije.
U teoriji, kandidati bi trebalo da budu ljudi sa znanjem, iskustvom, integritetom i rezultatima. U praksi, mnogo češće prolaze oni koji znaju kome duguju političku karijeru i od koga zavisi njihova budućnost. Stručnost je poželjna, ali nije presudna. Poslušnost jeste.
Tako se godinama proizvodi politička elita koja je često više odgovorna partijskom šefu nego građanima. A kada nekome dugujete funkciju, platu i politički opstanak, onda nije teško pogoditi kome ćete biti lojalni kada dođe vreme donošenja odluka.
Nije slučajno što se najveće političke bitke vode pre izbora, daleko od očiju javnosti. Borba za mesto na listi često je važnija od same izborne kampanje. Tada se odlučuje ko će imati realnu šansu da uđe u parlament, skupštinu ili veće. Dan izbora samo potvrđuje ono što je već unapred pripremljeno.
Još je zanimljivije što političke stranke gotovo nikada ne objašnjavaju po kojim kriterijumima biraju kandidate. Koliko među njima ima uspešnih privrednika, profesora, lekara, inženjera, stručnjaka za javne finansije ili lokalni razvoj? Koliko ih je ostvarilo rezultate van politike? A koliko je jedina kvalifikacija to što su godinama sedeli u stranačkim prostorijama i klimali glavom kada treba?
U Bosni i Hercegovini se često govori o slobodnim izborima, a mnogo ređe o slobodi izbora. To nisu iste stvari. Građani mogu slobodno da glasaju, ali ne mogu da utiču na to ko će se naći na listama. Tako se demokratija svodi na pravo da izaberete između unapred ponuđenih opcija. Kao kada vam u restoranu kažu da možete naručiti šta god želite, pod uslovom da je na meniju koji je neko drugi sastavio.
Odgovor se vidi nakon svakih izbora. Parlamenti su puni ljudi koji se zaklinju da predstavljaju građane, a često ne mogu da objasne ni osnovne posledice zakona za koje glasaju. U zemlji koja se guši u ekonomskim problemima, raspravlja se o svemu osim o ekonomiji. U zemlji iz koje ljudi odlaze, najmanje se govori o tome zašto odlaze.
A onda počinje kampanja.
Odjednom svi imaju plan za razvoj, investicije, evropske integracije, nova radna mesta i bolji život. Oni koji godinama učestvuju u vlasti nastupaju kao da su upravo sišli sa opozicionog protesta. Oni koji su stvarali probleme obećavaju da će ih rešiti. Oni koji nisu ispunili jučerašnja obećanja daju nova.
Posebno je zanimljivo kako pred izbore svi postaju stručnjaci za ekonomiju. Ljudi koji godinama učestvuju u vlasti odjednom otkrivaju probleme koje su sami proizveli. Obećavaju nova radna mesta dok mladi odlaze. Obećavaju investicije dok investitori beže od pravne nesigurnosti. Obećavaju efikasnu državu dok administracija raste brže od privrede koja treba da je finansira.
Posebna vrsta političkog teatra nastaje kada stranke počnu da objašnjavaju kako sa određenim političkim protivnicima nikada neće sarađivati. Tada kreću velike reči o principima, crvenim linijama i nepremostivim razlikama. Građani slušaju, pamte i očekuju doslednost.
A onda se zatvore biračka mesta.
I tada počinje ono što se zvanično naziva pregovorima, a što građani sve češće prepoznaju kao političku trgovinu. Nekadašnji neprijatelji postaju partneri. Nepremostive razlike nestaju preko noći. Crvene linije blede brže od predizbornih plakata.
Odjednom više nije važno šta je ko govorio tokom kampanje. Važno je ko dobija koje ministarstvo, koje javno preduzeće, koji upravni odbor i koji deo budžetskog kolača.
Kada se saberu glasovi, nestaju ideologije, principi i velike reči. Ono što je juče bilo pitanje nacionalnog opstanka, danas postaje predmet pregovora. Ispostavi se da nisu bili nepomirljivi politički stavovi, već nepodeljene funkcije. Zato kod nas koalicioni sporazumi često više liče na deobni bilans nego na program rada buduće vlasti.
Naravno, koalicije nisu problem. Problem je što se kod nas prečesto ne formiraju oko programa, već oko funkcija. Građanima se predstavljaju kao projekti stabilnosti, a u stvarnosti često liče na sporazume o raspodeli političkog plena.
Reč „stabilnost“ postala je najskuplja politička valuta u Bosni i Hercegovini. Pod njenim imenom opravdava se gotovo sve. Stabilnost znači da se ništa suštinski ne menja. Stabilnost znači da isti ljudi ostaju na istim pozicijama. Stabilnost znači da se reforme odlažu za neka bolja vremena koja nikako da dođu.
Za to vreme javna administracija raste, dugovi rastu, cene rastu, a jedino što uporno opada jeste poverenje građana.
Najveći paradoks je što političari neprestano govore da narod bira vlast, a ponašaju se kao da je narod samo statist u procesu koji kontrolišu partijski vrhovi. Građanima se ostavlja pravo da glasaju, ali ne i pravo da odlučuju kako će izgledati postizborne kombinacije.
Građani zaokružuju imena na glasačkom listiću, ali stvarni pobednici izbora često postaju oni čija se imena uopšte ne nalaze na listiću. To su partijski vrhovi koji odlučuju o kandidatima, raspodeli funkcija i sastavljanju vlasti. Oni prolaze kroz čitav izborni proces bez ijednog glasa birača, a sa najvećim uticajem na konačni rezultat.
Možda bi zato najpoštenije bilo da se predizborne kampanje skrate, a postizborni pregovori prenose uživo. Tada bi građani konačno mogli da vide gde završava politika, a počinje trgovina.
Jer problem Bosne i Hercegovine nisu izbori. Problem je što se previše važnih odluka donosi pre izbora i posle izbora, u političkoj trgovini, dok građani učestvuju samo u onom delu procesa koji se najviše reklamira.
Zato pitanje nije samo ko će pobediti na izborima. Mnogo važnije pitanje je ko bira one koje ćemo birati. Dok se na to pitanje ne dobije ozbiljan odgovor, nastavićemo da živimo u sistemu u kojem se građanima prodaje priča o političkoj konkurenciji, dok se iza kulisa vodi borba za kontrolu nad budžetima, javnim preduzećima i institucijama.
U takvom sistemu izbori jesu demokratski ritual. Problem je što se najvažnije odluke donose pre nego što se otvore biračka mesta i dugo nakon što se zatvore i to negde po kafanama, stranačkim prostorijama, nekim ambasadama ili Kancelariji Visokog predstavnika.
Izbori kao predstava, vlast kao plen.
