Neke se rečenice pamte za ceo život. Keneth Waltz (američki politikolog, jedan od najboljih steučnjaka iz oblasti međunarodnih odnosa, veteran WW2 i rata u Koreji) reče: Pitati ko je pobedio u ratu je kao pitati ko je pobedio u zemljotresu u San Franciscu. Posebno ako su zaraćene strane ekonomski zavisne jedna od druge. Tako i pitati ko će pobediti u ovoj sapunici formiranja vlasti jednako je pitanju ko će pobediti u siromaštvu i napuštanju zemlje.
Kao glavno pitanje je, a nije, neutralnost ili NATO, uz obavezni put ka EU, čije preporuke i negativni izveštaj očito niko ni ne spominje. Dragan Čović još kaže da je samo ostalo da se vlast formira i eto nama kandidatskog statusa već na proleće, kad Hrvatska bude predsedavala.
Koliko nas Hrvatska pomaže u tome – valjda ne treba objašnjavati. Dovoljno je pročitati izjave predsednice Kitarević, koja jednako kao i Dragan Čović pominje, između ostalog, i legitimnost Željka Komšića, izabranog predstavnika u Predsedništvu BH iz reda hrvatskog naroda. On je legalan, ali nije legitiman, možeš misliti. Legalan jer je izabran po važećem izbornom zakonu, neligitiman jer ga nisu isključivo Hrvati birali.
Koga to birači mogu da biraju u Federaciji BiH osim Bošnjaka i Hrvata? Nadam se da će barem jednom neko objasniti šta je neligitimno u zemlji čiji izborni zakon kaže da nema ni legitimnog predstavnika hrvatskog naroda u Republici Srpskoj. Kako se to dobija certifikat o legitimnosti? Članstvom u HDZ-u? Trećim enitetom, u kojem će biti samo Hrvati? Jer, odgovori na ta pitanja pojasnili bi i meni da li imam kod kuće legitimnu Hrvaticu, ili neku falš.
Da znam da li da mi bude upitno i ono što joj piše u rodnom listu i ono kako se izjašnjava. Da li se potvrda može dobiti u onoj obrazovnoj instituciji u Širokom Brijegu, gde je dovoljno samo uplatiti i odmah ide pečat? Možda su uveli i smer Legitimni Hrvat/Hrvatica? Da uplatim i za majku da bude zvanično legitimna i za sebe da barem budem polovično legitimna. Drugi polovinu ću videti negde na trafici u Republici Srpskoj.
U Federaciji ne mogu. Tu ono Srba što ima glasalo je ili za Hrvata ili za Bošnjaka kada je u pitanju Predsedništvo BiH, pa sledom toga valjda i nema legitimnih Srba. Šta o legitimnosti tih glasova misli Dragan Čović, uz dužno poštovanje, nisam čula?
Hrvata zaista ima jako malo, u Republici Srpskoj u tragovima samo. To znamo i na ovom mestu svečano izjavljujem da bih volela da se se njihov broj vrati barem na predratni. Da li je razlog kršenje njihovih prava što ih je sve manje u zemlji za koju je već objavljeno da je izgubila polovinu stanovništa od rata naovamo?
No, ako bismo počeli raščlanjivanje i brojanje svih krvnih zrnaca, onda bi se neminovno nametnulo pitanje koji je odnos pozicija koje zauzimaju u odnosnu na izvore prihoda koji ih finansiraju.
Da pojednostavim: koliko legitimni Hrvati pune budžete, a koliko iz njih dobijaju. Jedna trećina pozicija, a Hrvata je po zadnjem popisu 15,43%, dok se 14,6% izjasnilo da govori hrvatski. Jer, šta bi tek bilo da otvorimo to pitanje koliko ko od konstitutivnih daje, a koliko uzima. Tek bi se onda otvorilo ružno bojno polje, a čovek načisto izgubio u konstitutivnom ratu.
Da ne govorim o onima koji su krenuli onomad u odbranu, a sad gledaju smeštanje i razmeštanje bez prilike da dođu do mrvica te javne potrošnje legitimnih. Za nauk je saslušati kako je Vladislav Berić, jedan od zapovednika Specijalne policije iz Livna, prekinuo govor generala Sopte tokom svečanosti povodom Dana oslobođenja Kupresa.
Dakle, poraženog iz ovog pregovaračkog rata već znamo – stanovnici cele države. Pobednici su, kako god okreneš, ovi što pregovaraju. Onda i kod ovih, navodno, spornih tema čovek posegne za naukom i nekim pametnim knjigama i nađe ono da se politika vrti oko izbora između pištolja i putera (guns versus butter).
Svaka zemlja raspolaže resursima shodno pameti koju je izabrala. Jedan od izbora je i više ulaganje u odbranu naspram ulaganja u javna dobra, pamet i nauku. Posebno kad se naoružanje kupuje, ne proizvodi u državi, a na to dođu troškovi održavanja vojske.
Vrlo jednostavno, infrastrukturni projekti jačaju potencijale privrede, kupovina oružja ne vodi direktno jačanju produktivnosti u privredi. Još jedna od rečenica koja ostaje u sećanju: Nema razumne države koja kupuje odbranu za sopstveno dobro… ako nema rata ili rizika od rata. Nema potrebe za troškove odbrane i niko neće štetiti bez njih. (James Tobin, William Nordhouse).
Ta sredstva uložiti u podizanje kvaliteta života stanovništva. Na primer. Jer, puter su bolnice, škole, putevi. Sa izborom između putera i pištolja vlada se sučava kada se oslanja na vlastite ekonomske resurse da bi obezbedila neophodnu bezbednost. U ovom pregovaračkom ratu valjalo bi čuti i one koji zagovaraju članstvo u NATO i one koji su protiv toga da nam podastru sve argumente, pa i ove o korišćenju vlastitih ekonomskih resursa i ljudi. Ljudi sve manje, sinove niko ne da, pa je pitanje i koliko će resursa i za šta biti, a kamoli za odbranu.
Koliko tu državu branimo – vidi se po tome kako stoji i gde joj se, zapravo, vodi spoljna politika. Vidi se i po jačanju policije i slabljenju oružanih snaga. I da ne nabrajam. I ove reči napisane biće dovoljne da proradi samprozvana konstitutivna legitimna politička motka po autoru i izrečenom. Sa svih strana.
