Negde šezdesetih godina prošlog veka izbijale su epidemije nezaustavljivog smeha u brojnim afričkim školama, a najčuvenija je bila 1962. godine u Tanzaniji. Trajala je godinu i po da su čak škole obustavile rad.
Do danas nije poznat pravi razlog. Prema istraživaču Christianu F. Hempelmannu, deca Tanganjike (kako se tada zvala Tanzanija) bila su pod velikim stresom, pa je epidemija smeha bila nešto kao ventil. Nije bila bezazlena, jer ih je smeh potpuno onesposobljavao.
Nakon decenija stresa, logično bi bilo očekivati da celu Bosnu i Hercegovinu zahvati ova epidemija. No, naši ventili su za sada malo drugačiji. Jedni se nalaze na granici, preko koje dnevno odlaze kolone ljudi u nemoći da išta promene ili da se bore za promene. Ovo se, kažu, više trpeti ne da, a najčešća je rečenica: “Neću da mi deca u ovome odrastaju!”
Drugi su u stalnom ispoljavanju netrpeljivosti prema “onima tamo” i trovanju svega postojećeg. Još uvek u manjini je humor kao lek, humor kao način da se čovek bori sa potpuno ludom svakodnevnicom, humor kao odbrana od takvog sluđivanja da čovek ne zna da li se nalazi u užasnom filmu režiranom u glavi morbidnih, beskrupuloznih likova, ili je sve ovo stalno ponavljajuća noćna mora iz koje ćemo se možda probuditi. Ili umreti u snu.
U demokratiju ovde ne veruje više niko. Odnosno, o njoj pričaju samo oni na vlasti. Vole je načelno kad misle da im daje moć, a omrznu je kad misle da im tu moć oduzima. U miloj nam državi svi imaju pravo glasa, ali ne mogu svi svugde biti birani. Sramota večna ove države je deset godina neizvršavanja presude po tužbi Sejdić&Finci, ali smo uspešno od toga napravili vic. Neka se spominje legitimnost, zaboga, nekakvih samoproklamovani čistih Hvata, Bošnjaka i Srba.
Prvi zakon o slobodi religije, na primer, doneo je Džingis Kan, mudro ocenivši da su protivnici lakše uviđali prednosti predaje, a religijske manjine su postajale bolji saveznici. Više od osam stotina godina kasnije, plemena u BiH ne mogu da nauče ni elementarne stvari. Nezaustavljivo tlače i nameću svoje tamo gde su većina, stvarajući neprijatelje. Tanka je linija između junačenja i jauka, litija i parastosa.
Venecijanska republika je imala pet uspešnih vekova zahvaljujući i najkomplikovanijem sistemu izbornog veća u istoriji. A sve zbog toga jer se dužd birao na doživotni mandat, što je otvaralo neograničene mogućnosti za korupciju.
Zvuči poznato, zar ne? Ali, godine 1268. uspostavljen je sistem koji je sprečavao bilo kakvo nameštanje izbora: prvih 30 kandidata za veće biralo se slučajnim izborom; od 30 biralo se devet, tih devet je biralo sledećih 40, a od tih 40 slučajnim izborom biralo se 12. Tih 12 su birali novih 25, od kojih se izvlačenjem imena biralo devet, a oni onda birali 45 kandidata, od kojih su slučajnim izborom birali 11, koji su birali 41 člana veća i, onda, u desetom krugu cele procedure taj 41 – birao je dužda.
Ponavljam: pet stotina godina uspešnog postojanja! Sve dok ih Napoleon nije pokorio.
Od 1995. godine 25 godina neuspešnog postojanja Bosne i Hercegovine, sa više duždeva u svakom etnosu i bez promena na vidiku. Biće da su doživotno tu. Ili bar do potpunog finansijskog kolapsa države. Ionako nismo svoji. Odavno smo pokoreni na sve načine.
Naši duždevi jedino što znaju je propagandna vrednost straha.
Decenijama već slušam jedno te isto, decenijama već gledam da svaka blokada dodatno raseli, uništi i obesmisli sve postojeće. Decenijama se pitam, recimo, hoće li srpska politika ikada naučiti išta iz istorije ili svaki put kreiraju svoju verziju istorije, pa na temlju toga nastupa propaganda strahom i pretnjama?!
I svaki put se em smanji matica, em smanji srpska populacija u regionu, em osiromaše dodatno. Od SFRJ, SRJ, Zajednice Srbije i Crne Gore, pa samo Srbije, a onda Srbije bez Kosova ili s Kosovom u fusnoti. Uz priču o Malom Šengenu, da ironija bude veća, i punih usta Republike Srpske.
Gde se dede CEFTA, a gde Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama Srbije i Republike Srpske, manje se priča. Valja štititi taj ugroženi sprski narod, koji od tolike “zaštite” listom odlazi u Austriju, Nemačku, Ameriku, Australiju…
Sa ili bez istetoviranog krsta ili grba na vidnom mestu, ali sa sve više neprijatelja. Ne treba Srbima niko, zaboga, kad imaju majčicu Rusiju. Gde ne odlaze. Evo, ne treba im ni Bosna i Hercegovina. Nije im trebala ni Hrvatska, pa ih tamo gotovo da nema. Hrvatske ima i to i u EU i u NATO. Na čiju sreću ili nesreću, znaju i jedni i drugi. Ali, Srba nema i neće ih ni biti.
Naći će i rešenje sigurno kako će iz Prijedora, Banja Luke, Novog Grada do Trebinja ili Beograda, uz očekivanje da će svi sedeti i mirno posmatrati, ako ne i šampanjac u to ime otvoriti. Kako da ne! Kreditori jedva čekaju da oproste dugove, dobavljači da bez para daju šta Republika Srpska poželi, roditelji da pošalju sinove da se o svom trošku bore za granicu i da je čuvaju.
Ili će sve to rešiti majčica Rusija i matica Srbija do poslednjeg stanovnika Republike Srpske. I uz gromoglasni aplauz koalicionih partnera vladajuće garniture Republike Srpske sa one strane dejtonske ogradice.
Šta to beše mudrost, znanje, političko umeće i diplomatija?!
Prvog marta su neki slavili Dan nezavinosti države, a neki lične nezavisnosti, jer je na snagu stupio novi Zakon o doseljavanju stručne radne snage u Nemačkoj, koji olakšava zapošljavanje.
Čestitam i jednima i drugima, s tim što ove prve pitam od čega su nezavisni u državi gde nekolicina partija diktira sve, gde volja nekolicine ljudi drži celu državu zarobljenom i porobljenom?! Sledećeg novembra će opet jedni slaviti Dan državnosti, a snađeni po Nemačkoj i kojekuda Dan oddržavnosti. Onima koji ne slave ni jedno, ni drugo, nemam šta da kažem.
Zanemim, inače, od pomisli šta nas čeka narednih godina, koja agonija na svim poljima: od zdravstva, ekonomije do trauma prouzrokovanih neviđeno lošom i ličnointeresnom politikom. Ko nam je kriv kad donošenje odluka prepuštamo baš takvima. Izgleda da nam je vreme da se vratimo na drvo i ovoga puta tamo ostanemo. Negde nas je evolucija promašila.
