Jedna od najgorih noćnih mora je sanjati da vas neko juri, neku strašnu opasnost, a kad pokušavate da pozovete u pomoć, neće glas iz grla nikako. To mučenje završi obično buđenjem u znoju, isprekidanim dahom, a tek posle olakšanjem.
Ista je noćna mora živeti u ovakvoj Bosni i Hercegovini, samo što buđenja nema.
A ni glasa. Paralizovana država paralizovani građani, jer tamo gde je odlučivanje zasnovano na zajednicama, kad nema konsenzusa, paraliza je jedini rezultat.
I status quo. On je najlakši. Uredno se klima glavom na evropski put, regionalnu saradnju, presude iz Strazbura ili kakvu inicijativu, obično međunarodnu, a strpljivo čeka da se svi obeshrabre i da sve padne u vodu. Do neke nove inicijative i plana.
I tako godinama.
I u pandemiji građani se nisu okretali državi, sastavljenoj od predstavnika tih zajednica u institucijama sa obavezom da pruže zaštitu, obezbede vakcine, na primer, već vođama tih zajednica. I prosilo se redom po svetu, baš kao posle rata kad smo imali donatorske skupove, večere ili šta već, pa su nas obaveštavali koliko je ko dao napaćenoj Bosni i Hercegovini. Kako tada, tako i danas, s tim da izabrani i imenovani prosjaci izlaze iz sve skupljih kola na te donatorske skupove, primaju sve veće naknade iz budžeta za ispruženu ruku ka svetu da udeli kakvu milostinju.
Znali smo svi, recimo, da od vikend-mera Vlade Kantona Sarajevo neće biti kakve koristi, osim pobune, jer samo pet minuta vožnje vodi ka teritoriji na kojoj takvih mera nema. Rezultat su bile pune kafane u Istočnom Sarajevu, puna skijališta, pa i klubovima u Mostaru, odakle se odaslala i poruka premijeru Kantona. Kao, evo nas ovde, sedimo jedno na drugom, dišemo za vratove, a ti vidi šta ćeš.
Eto ti sad, Forto, pare su otišle u drugi kanton. Sav poraz ove države sadržan je u tih nekoliko minuta – niti ima koordinacije u državi, niti empatije za obolele i one koji su izgubili nekog svog, a poverenje u insitucije, ako ga je uopšte do tada bilo i u tragovima, nepovratno je izgubljeno. Rezultati u povećanom broju obolelih i mrtvih biće vrlo brzo vidljivi.
Ne znam koliko sam puta od početka marta prošle godine javno rekla da će prvo stradati uslužne delatnosti, osim prodavnice hrane. Naravno, niko ni tada, ni sada ne pita kako proizvodnja.
Rečeno je ugostiteljstvu i koliko kvadratnih metara po gostu mora da bude, i koji je maksimalan broj ljudi u objektu, i kakvo je radno vreme (od kantona do kantona ili od entiteta do entiteta), samo neće niko od buntovnika da pita kako će to isto propisati prozvodnji, gde se mašine ne mogu izmeštati i oslabađati kvadrati za neophodnu distancu.
Niko, ama niko ne pita za proizvodnju, iz koje dolaze i ti sokovi, i alkohol, i hrana za ugostiteljske objekte. Sve do toalet-pribora i sapuna. Proizvodnja trpi po dva osnova: nemogućnost da se adekvatno zaštite radnici, osim maskama i dezinfekcijom, a i padom prihoda ako nema ko da kupuje bilo zbog toga što su zatvorene uslužne delatnosti ili što je toliko pala kupovna moć da se kupuje samo ono što mora. Obično hrana i lekovi. Koji, takođe, dolaze iz proizvodnje.
Da ne govorim da se pozorišta pridržavaju svih mera i da se predstave igraju pred šačicom ljudi, ali glumci ne posustaju! Čak je bilo i premijera i u Banjoj Luci i Sarajevu i iskreno se divim tom entuzijazmu.
A moglo je drugačije. Naravno. Nekad tamo pre godinu dana pominjala sam taj čuveni Ro (koeficijent transmisije virusa, u ovom slučaju), o kojem su napisani brojni radovi, i kako podešavati rad, na primer, uslužnih i proizvodnih delatnosti da se smanji mogućnost zaraze.
Naravno, za to je potrebna tačna i pouzdana statistika. Pominjala sam i da je neadekvatna pomoć privredi; pominjala da je neophodna koordinacija mera i u zdravstvu i u ekonomiji u celoj državi; pominjala da se u skladu sa ustavnom strukturom formira krizni štab i na nivou države, ali i da se privremeno proširi Fiskalno veće zbog koordinacije ekonomskih mera; pominjala i da će se razvijene zemlje, ma koliko pogođene, brže vratiti u ravnotežu nego mala i nerazvijena BiH, poderana iznutra ličnim interesima, neznanjem, i nekim zlom, koje se uselilo u ljude.
Zašto kažem zlom? U tom nepoverenju u sebe i u strahu okrenuli su se jedni protiv drugih i opet odigrali na kartu vođa plemena, koji jedino tako i opstaju. Do savršenstva su doveli svoj drveni jezik i, što je najgore, primio se svugde. Drveni jezik je, inače, francuski izraz za okoštali jezik birokratije, loših političara i totalitarizma, lišen sadržaja i zamaskiran floskulama. Čisto da podsetim.
A mi ga slušamo svaki dan, pa smo i sami postali drvo, ali ono bez života, u redu za potpalu. Ispraćamo redom sve one koji su sagoreli u čekanju, sagoreli u nepravdi, sagoreli od tuđeg neznanja i loših namera, sagoreli kao žrtva tuđih ličnih interesa.
Poraženi smo, pa kao i svi gubitnici, ubeđujemo sebe da se to svet urotio protiv nas, pa u toj mržnji prema svima razaramo dalje sami sebe.
Valjalo bi da iz poraza nešto naučimo, jer poraz je prilika da se uspravi kičma i pritisne ono dugme ”on” na vlastitom mozgu, umesto što se oponašanjem i neznanjem prepuštamo novoj najezdi političkih skorojevića. Kad im se dozvoli, šire se gotovo kao pandemija.
