Postoji jedna velika misterija u ovoj zemlji: kako politička elita uspeva da bude toliko zauzeta, a da se gotovo nikada ne bavi onim zbog čega je izabrana.
To je već ozbiljna veština. Zahteva godine treninga, dobru logistiku, armiju savetnika, nekoliko televizijskih kamera i, pre svega, izuzetnu sposobnost da se odgovornost prema građanima zameni odgovornošću prema sopstvenoj političkoj karijeri. Ako bi se količina energije koju naši političari ulažu u bavljenje svime i svačim preusmerila na posao kojim bi trebalo da se bave, verovatno bismo do sada imali Švajcarsku. Ovako imamo uglavnom konferencije za štampu.
Naša politička elita ima odgovor na gotovo svako pitanje. Samo ne na ona pitanja koja su joj zaista postavljena.
Kako ćemo povećati produktivnost? Ima važnijih tema.
Kako ćemo zaustaviti odlazak mladih? Formiraćemo radnu grupu.
Kako ćemo privući investicije? Organizovaćemo forum.
Kako ćemo smanjiti javnu potrošnju? Povećaćemo broj institucija koje će analizirati javnu potrošnju.
Kako ćemo reformisati javna preduzeća? Prvo ćemo objasniti da je sve komplikovano, zatim da je situacija nasleđena, a onda ćemo imenovati komisiju da utvrdi zašto ništa ne može da se uradi.
A ako baš ništa od toga ne pomogne, tu je nacionalna drama. Ona je u političkom smislu nešto poput univerzalnog sredstva protiv svih bolesti: ne rešava nijednu, ali se može koristiti za sve.
Političari su tako postali svojevrsni majstori skretanja pažnje. Dok građanin čeka posao, dobije izjavu. Dok čeka bolnicu, dobije saopštenje. Dok čeka infrastrukturu, dobije fotografiju sa otvaranja radova. Dok čeka reformu, dobije raspravu o tome ko je veći patriota. I dok čeka da mu plata sustigne cenu života, objasne mu da je najvažnije da ostanemo stabilni.
Stabilnost je, izgleda, kada se ništa ne menja dovoljno dugo da bi neko morao da preuzme odgovornost.
Posebno je fascinantna sposobnost političke elite da od svake teme napravi istorijsko pitanje. Ako treba promeniti zakon, to više nije promena zakona, nego „odbrana institucija“. Ako treba rešiti ekonomski problem, to više nije ekonomija, nego „složena politička situacija“. Ako treba priznati grešku, to više nije greška, nego „pokušaj destabilizacije“.
Čovek bi pomislio da u ovoj zemlji postoji čitava industrija za proizvodnju velikih reči kojima se prekrivaju mali rezultati.
I zaista, imamo impresivan politički rečnik: stabilnost, razvoj, reforme, evropski put, zaštita interesa, strateški ciljevi, institucionalni kapaciteti, koordinacija, odgovornost, dijalog.
Samo što između tih reči i stvarnog života postoji prilično dubok ponor. Toliko dubok da bi se u njemu mogao izgubiti i prosečan javni projekat.
Najzanimljivije je, međutim, što političari sve češće izgledaju kao da su zaposleni u profesiji koja se zove „političar“, a ne u instituciji u kojoj bi trebalo nešto konkretno da rade.
Bave se televizijama. Društvenim mrežama. Tuđim izjavama. Tuđim privatnim životima. Tuđim partijama. Tuđim greškama. Tuđim aferama. Tuđim odgovornostima.
Jedino što ih očigledno ne zanima previše jeste sopstveni opis radnog mesta.
A opis radnog mesta je, koliko se sećamo, prilično jednostavan: upravljati javnim poslovima tako da građanima bude bolje.
To je, naravno, dosadno.
Mnogo je uzbudljivije svađati se oko toga ko je kome šta rekao, ko je koga uvredio, ko je čiji neprijatelj i ko je poslednji put bio veći patriota. Ekonomija je nezahvalna tema. Brojevi ne aplaudiraju. BDP nema stranačku knjižicu. Inflacija ne glasa. Produktivnost ne ide na mitinge. Investitor ne dolazi zato što mu je neko održao govor od četrdeset minuta o istorijskoj pravdi.
A građanin, taj dosadni statistički subjekt koji povremeno postane birač, insistira na potpuno nepristojnim stvarima: poslu, plati, sigurnosti, zdravstvu, obrazovanju, putevima, pravosuđu i normalnom životu.
Kakav nedostatak političke imaginacije!
Mnogo je lakše objasniti građaninu zašto nešto ne može nego napraviti da nešto može. Još je lakše pronaći krivca. Za sve postoji neko drugi: prethodna vlast, druga vlast, partner u vlasti, opozicija, međunarodna zajednica, ekonomija, istorija, okolnosti, mediji, algoritmi, vremenske prilike. Ako ništa drugo, uvek možemo optužiti retrogradni Merkur. On makar ne može da sazove konferenciju za štampu.
I tako prolaze godine.
Institucije postoje, sednice se održavaju, govori se drže, zaključci usvajaju, strategije pišu, radne grupe sastaju, deklaracije donose. Dokumenta se gomilaju brže nego rezultati. U nekom trenutku više niko ne zna šta je čija nadležnost, ali svi veoma dobro znaju ko je kriv.
To je možda i najveći politički uspeh našeg sistema: proizveli smo savršenu ravnotežu između odgovornosti i njenog odsustva.
Svi su odgovorni za sve, pa na kraju niko nije odgovoran ni za šta.
A onda se pojavi izborna godina i politička elita iznenada otkrije građanina. Uoči ga na ulici. Seti ga se u porukama. Zabrine se za njegovu budućnost. Obiđe fabriku, školu, bolnicu, pijacu. Nasmeši se. Rukuje se. Obeća.
Građanin tada shvati da je sve vreme bio važan.
Samo ne toliko važan da bi se njime neko bavio između dva izborna ciklusa.
Zato možda i nije najveći problem to što politička elita ne zna šta da radi. Mnogo je veći problem što je savršeno naučila kako da izgleda kao da radi.
Jer pravi posao je težak, spor i uglavnom nezahvalan. Rezultati se ne proizvode saopštenjima. Reformama treba vreme. Institucije traže ozbiljnost. Ekonomija traži znanje. Javne finansije traže disciplinu. A građani, na kraju, imaju tu neprijatnu naviku da porede obećanja sa računima koje plaćaju.
Zato je mnogo praktičnije baviti se svačim osim poslom.
I dok politička elita vodi velike bitke oko svega što joj padne na pamet, običan čovek bi, sasvim skromno, želeo samo da neko konačno počne da radi ono za šta je plaćen.
Možda je to, međutim, previše radikalan zahtev.
Jer u zemlji u kojoj se političar smatra uspešnim ako je svakog dana na televiziji, lako je zaboraviti jednu sitnicu: funkcija nije rijaliti-program.
I vlast nije zanimanje u kojem je najvažnije da vas stalno ima.
Najvažnije je da se iza vas nešto vidi.
A kod nas se, za sada, najčešće vidi samo dim od požara koji su drugi upravo ugasili.
