Degutantno je ovo skrivanje od javnosti tako važnog dokumenta za budućnost države. Degutantno, omalovažavajuće i toliko neodgovorno da boli. Građani ne zaslužuju da znaju kuda im ide država sve dok je lična korist i održavanje na vlasti u pitanju. Nije prvi put. Setimo se Reformske agende, pisama namere MMF-u, kao relativno svežije primere.
Evo već se danima igra tenis između vlasti i opozicije u Republici Srpskoj. Reketom vlast ionako razmahuje svaki ubogi dan na svim nivoima mile mi otadžbine, pa nam baš treba i loptica nekog PR ili ANP, odnosno PRANP-a po glavi stanovnika. Šta god da je, samo je jedno izvesno: sledi nam povećanje stope PDV-a. Para nema da se ovolika količina neodgovornosti finansira.
U sadejstvu neodgovornosti i lične koristi, ova država je osiromašena toliko da joj bruto domaći proizvod još uvek nije na nivou onog iz 1989. Ili, možda i i jeste tu negde sa friziranom statitikom i kad se cifre dobro naduvaju. Čak je i probuđeni visoki predstavnik Valentin Inzko, gostujući na Face TV, rekao da je Milorad Dodik stavio potpis na PRANP zbog para i vlasti. Ko ne veruje, neka odgleda da je rekao – možeš misliti – i da nije demokratski to što se ovakav dokument krije.
‘Ajde?! A ja baš mislila da se u njegovoj otadžbini Austriji tako nešto uopšte može desiti, a da se ne uzdrma sva vlast. Videli smo nedavno na primeru video uradaka, tajno snimljenih. Kod nas bi se odmah oglasio VSTV da je to nedozvoljeno snimano, stradao bi snimatelj i puj-pike gotovo. I to videti pod “Tegeltija”. Uzgred, hoće nas ti slučajevi Tegeltija. Valjda je to neki paket Hard Dodik plus soft Tegeltije.
I još jedna digresija: kad su te neke tužbe Dodik protiv Inzka ili šta već u pitanju, nisam ja bila važni gost godinama na porodičnoj slavi Dodika, već Inzko, tako da u ozbiljnost razmene vatre između njih verujem koliko u ovaj igrokaz na relaciji Sarajevo-Banja Luka-Mostar, ili u to da on nije video taj PRANP, pa kao nagađa pred kamerama. Grohotom se smejem!
Osnovna razlika između većine zemalja u EU i zemalja poput naše je što tamo veruju više svojim vlastima nego Briselu, a mi smo se nadali u Brisel da nas spasi kad već nemamo ni snage, ni hrabrosti da napravimo promene.
Ovako proigrali nas i strani i domaći, a uporno se plače nad kolonom porodica koje odavde odlaze zauvek. Biti građanin ovakve BiH znači da je mnogo važnije imati nemačke papire nego univerzitetsku diplomu ili uspešan posao. Sa nemačkim papirima imaš barem neku sigurnost i zaštitu, a i veće su ti šanse za ceo život.
Sa ovom najavom povećanja stope PDV-a, koja nije nikog iznenadila, kolona će biti još veća, jer to znači više para za lokalne izbore i iste jahače na grbači preostalih stanovnika. Što ne može pameću i kvalitetnom politikom – može kupovinom.
Ama ni za jednu odluku, zakon, promenu, reformu, PRANP ili bilo šta tome slično ne postoji izračun šta je korist, šta trošak i koji su dugoročni efekti, pa sam još manji optimista nego do sada.
Vere u ovakvu EU nemam upravo zbog njihovog paničnog i interesnog održavanja na vlasti istih likova (videti pod akcize, agende, PRANP i slično), koje privatno ogovaraju čim se sastanak završi, uz čuđenje stanovnicima BiH kako sve to trpe. Ovi će od naših para vladati do poslednjeg stanovnika, pa čak i ako ih biološki procesi sklone sa scene, verujem da su već u testamentima ugradili odredbu da ih se mora uključivati na baterije svakog jutra. Politički zombiji. Mrtav, a otima.
Stanovnici BiH se ponašaju kao onaj kome saopšte vest da boluje od teške bolesti. Prvo negiraju da je to moguće, onda se osveste i ljuti su na sve i svakog, zatim pokušavaju da se pogađaju sa neminovnošću, a na kraju odustajanje bilo u formi odlaska ili utapanja u bezmozgnu amorfnu masu. No, problem je u tome što teško bolesni od ovog sistema dugo ne prihvataju istinu. Prihvataju radije laž i tri aspirina. Kad se malo barem osveste, traže najbolje lekove, najbolji tretman i najbolje doktore.
Logično, borba za opstanak. Ali kasno. Tako nam je i kad je pusta ekonomija u pitanju. Prihvataju se aspirini i jako loši doktori. Posle je ljutnja na onog ko je od početka ukazivao da su i dijagnoza i tretman loši, a da se ponašamo kao oni dobrovoljci za testiranje kojekakvih novih lekova, jer posledice odluka će se manifestovati na nama.
Ogromna je razlika u tome što se u iole normalnim zemljama ti dobrovoljci plaćaju, a kod nas dobrovoljci plaćaju da neko vrši eksperimente nad njima. I onda u krug. Sloboda kretanja robe, kapitala i ljudi, na primer, i kod nas i u EU se svodi na to da su turisti i investitori dobrodošli, migranti ne, pa čak i da su pare migranata sasvim u redu, ali oni nisu. Tu prestaje sličnost, jer mi i dalje ostajemo gotovo najveća praonica para u Evropi i najkorumpiranija zemlja.
Ona demokratija koja se decenijama sa Zapada izvozila kojekuda, donela je te izbeglice ili migrante i sve jače izraženu autoritaranu vlast tamo gde su vršili eksport demokratizacije. Ili je učitelja ili do učenika? Sve mi se više čini da je do učitelja koji su favorizovali loše učenike, jer su im bili poslušniji i nisu pitali ništa. Potpišu i masnu hartiju – ako će ona produžiti vlast i donositi i dalje isključivo ličnu korist.
Zato se i dobije, je li, PRANPčenje u mozak.
