Valjda su mislili na atmosferske nepogode kad su stalno potencirali tu atmosferu u koalicionim odnosima. Neka vrućina, omorina, uz nevreme tu i tamo. Jer, pokušavala sam da dokučim na koju i kakvu atmosferu su mislili stalno ponavljajući kako je drugačija atmosfera. U kostima jesam osećala pritisak od dvotrećinske naoblake i temperature sa predznakom tri. Elem, toliko je drugačija atmosfera da za sada milijarde nema, a kada će, ne zna se. Možda kad stane ova omorina ili padnu prve jesenje kiše, ali idu izbori lokalni, pa mi ne miriše na taj obećani napredak.
Gledam koja ono bi temperatura kad je državna vlast, a to je ta atmosferska koalicija, obavestila Komisiju da nema političkog konsenzusa. Pardon! Rekli su da u nedostatku konsenzusa nisu u poziciji da podele finalizirani tekst. Čuj nedostatak konsenzusa? Da ga nema u robnim rezervama, pa da se nadomesti? Uh, ono ne postoje robne rezerve kod nas. Uništene. Dakle, ništa. Hoće li se taj nedostatak iznenada naći posle lokalnih izbora, a u pauzi do opštih? I čuj da podele finalizirani tekst? Da podele sa Komisijom ili između sebe?
Formulacija da te glava zaboli, a sve se da sažeti jednu reč: nećemo.
Pre nekoliko dana mi novinarka šalje pitanja o javnoj upravi i kad će reforme. Pa, nisam vidovita Vava, ali znam da je reformišemo decenijama i sve je gore. Šta bi tek bilo da je ne reformišemo?!
Milijarda eura je dve milijarde naših maraka. Dve milijarde! Za koliko vremena možete izbrojati do dve milijarde – opet pitam. Evo, da su sekunde u pitanju za svaki broj, podelite dve milijarde sa 3.600 i dobićete broj sati. Da se mozak okrene! Ili, da se zaradi marka u svakoj sekundi, koliko je potrebno vremena da se zaradi dve miljarde?! Ali, nama to ništa ne znači. Plaćaće ovaj narod poreze svih vrsta i usput gledati kako cene opet rastu.
Nama ionako najbolje ide deformisanje, dok smo sa reformisanjem tanko.
I sve baš liči na onu deklarativnu ljubav u bilo kojoj vezi. Ništa konkretno, samo deklarativno. Koliko ste to puta gledali i u svojoj porodici – uvek ima neko ko ponavlja kako vas voli, kako vi ne znate koja je to silina ljubavi, kako bi krvi dala za vas. Kad zatražite pomoć, ništa konkretno. Opet velike izjave ljubavi i ponekad, čak, i suze sažaljenja i tuge da vam dođe da je tešite što ja vama teško. Tako i naša vlast u svakom mogućem momentu – brane, štite, vole vas, čuvaju vas, bore se za vas, sekiraju se za vas, ne spavaju zbog vas…Samo konkretno ništa. I vama dođe da ih utešite dok letaju helikopterima, voze se u skupim kolima, putuju na kojekakve destinacije i odsedaju isključivo u hotelima sa pet zvezdica, pratnja trčkara oko njih više da služe nego da čuvaju(od koga to da ih čuvaju, ko će ih?!) i da na nabrajam svu tu večnu muku dok vas vole.
Jeste teško zaista. Vrti čašu s vinom i gleda mu buke (juče naučio šta je to) i usput se sekira za svoj ugroženi napor. Sa novom ženom ili švalerkom zove room service i gleda svetsku urotu protiv svog naroda da mora da se uteši koliko mu je teško. Ide da obiđe temelj nove vile i sve razmišlja kako će oni drugi da prevare njegove. Kupuje još jedan stan, a u oko suza za palima za otadžbinu.
Nije to lako, sinko moj. Toliko brige je teško nositi i na širokim plećima, a kamoli na portabl leđima. A onda valja i u kampanju do zadnje marke i kupljenog glasa dok vi sedite i svađate se sa televizorom, eventualno puštate bojne pokliče na društvenim mrežama.
Eto, ja im ne bih bila u koži kolika je to muka. I sad tu neka milijarda eura treba da bude problem?! Ma, dajte, molim vas! Saberite se.
Šta zna vlast šta je milijarda od toliko ljubavi i požrtvovanosti?!
