Otprilike je ovako: u jesen spakuješ letnju gardarobu, izvadiš zimsku, kupiš zimnicu, pokiseliš kupus, izabereš partiju ako je izborna godina. U proleće nazad letnja gardaroba, baciš ostatke kiselog kupusa i izabereš naciju ako je postizborno proleće i mašilo te kandidovanje na izborima. Sezonski, brate. A i manje dosadno. Jer, imaš samo dve varijante: prva, da se dokažeš kao atentično konstitutivan i vođi odan, te dobiješ funkciju, a druga da ti poklone funkciju ako se izjasniš adekvatno potrebi trenutka, pa se onda dokažeš i nacionalno autentično. Dokazivanje u struci i znanju je potpuno nepotrebno, čak nepoželjno. Tu se moda ne menja već decenijama. Kamo puste sreće da je između “pokiseliš kupus” i “baciš ostatke kupusa” aktivnost “pročitaš deset knjiga”. Ili barem “obnoviš znanje iz pravopisa”.
Ovaj pasus iznad je iz teksta koji sam napisala aprila 2015. godine. Mi opet kod kupusa i zimnice, koje je manje nego te 2015. godine. Nema se. Skupoća. Inflacija. Za sirotinju nema, da se kupe izbori – ima.
U protekla tri meseca kroz jednokratne pomoći različitim kategorijama stanovništva, po podacima Transparency International BiH, podeljeno je 278 miliona maraka javnih sredstava. Naglašavam: javnih. Najnoviji primeri su pomoć Vlade FBiH u finišu kampanje svim nezaposlenima od 100 KM, jednokratnu pomoć svim radnicima Željeznica FBiH od 800 KM, kao i dve nove tranše po 100 KMsvim borcima i mladima u Republici Srpskoj.
Sad na to valja dodati stotine miliona utrošenih na kampanju, pa što se čuditi ponovnom obletanju oko MMF-a za kredit. Ako bi moglo bez uslova, naravno.
Nedavno je u poseti BiH bio jedan od četiri izvršna direktora MMF-a. Prvi put tako visoka poseta i ni manje ni više nego tri i po dana. Imao je čovek šta da se nasluša od naše vlasti, pa i to da njima pare trebaju zbog naroda, ne zbog njih, zaboga! Ide zima, biće teško, a oni misle na narod.
Kako misle, vidimo na svakoj miloj banderi i zidu. U saopštenju TI BiH stoji da se “već sada može reći da se radi o jednoj od najskupljih izbornih kampanja u BiH, jer po podacima CIK-a stranke nikada nisu prijavile veće iznose“.
Dakle, tolika inflacija, najveća kriza do sada, a najskuplja kampanja. Koja beskrupuloznost! Jer, za neke je biti ili ne biti, a za neke šansa da i oni dožive onaj bh. san – da se za kratko vreme dokopaju para o kojima se samo sanja kad nemaš vlast i državu bez vladavine prava. Za to su spremni da urlaju na skupovima, da vređaju, gaze, lažu, menjaju i naciju ako treba, puštaju vođi da piša po njima i da služe kao fikus iza njegovih leđa.
Elem, na sastanku sa najvišim zvaničnicima izvršne vlasti države kažu gospodinu da, možeš misliti, Evropska unija deli pare svojim članicama, a Bosni i Hercegovini ništa.
Zvaničnici MMF-a su u neverici prvo gledali u ove naše, onda se gledali između sebe s pitanjem a šta je to vlast BiH uopšte uradila da se približi EU?! I zašto bi EU imala obavezu da deli pare BiH kad ni ono što su potpisali, a iza čega stoje ogromna sredstva, nisu ispunuli. Recimo, Sofijski sporazum, Zelenu agendu i tome slično. Radi se, naravno, o Zajedničkom regionalnom tržištu, koji nije odmakao dalje od potpisa, a kamoli da se realizuju ogromna sredstva u korist građana u koje su kunu sa suzom u oku ovi što pružaju ruku ka kreditu MMF-a.
Neverovatno kako glume političke gromade kad treba da se posvađemo i sa svetom i među sobom, a onemoćaju čim se pomene borba protiv korupcije ili rast i razvoj. A kad su pare u pitanju, med medeni dok ne stignu. Posle su opet svetska urota i izdajnici krivi za sve.
Važno je da su se slikali. Nema odgovora suvislog o tome kako dalje, kuda, šta su naredni potezi, kako će standard porasti. Svi odgovori su sadržani u slici koja visi sa bandere, najčešće fotošopiranado neprepoznatljivosti. Mislim da doživljavaju ekstazu i da postoji opasnost da se spotaknu dok bulje u svoje slike i dive se sebi.
Onako za sebe sam anketirala mladi svet sa pitanjem da li na njihovu odluku za koga će glasati utiču te silne slike. Odgovor je bio da samo iritiraju. Ja tvrdim da te silne slike nisu tu zbog glasača i tog najglupljeg u istoriji marketinga, već je to zbog samih kandidata – da se sebi dive i da se takmiče sa konkurencijom ne u predstavljanju rešenja, već u broju slika i ko je lepši.
Ne znam vi, ali ja zaista nemam želju da ih sretnem bilo gde. Toliko mi se vrti u glavi. Šetnja ili vožnja kroz grad predstavlja u kampanji atak na mozak i zdravlje.
Onda se nameće još jedno pitanje: znaju li oni da će, kad kampanja prođe, morati cestom hodati, među ljude ići? One iste koje su popljuvali dok su penili i sejali otrov u pohodu na lagodnu karijeru?
Šta će im reći? Ono uobičaajeno kako je to politika i kampanja i da nisu tako mislili? Mislim, naslušala sam se takvih obrazloženja, pa pretpostavljam da tako brljave kroz osmeh i sve tapšući po ramenu upravo onoga koga su tako kroz blato provlačili.
Valjda je svima jasno da su SNSD, HDZ i SDA neodvojivi i da je to neraskidiva simbioza – jedni druge hrane i odlično sarađuju. No, ako im kandidati ne mare koga će povrediti i koje posledice ostaju na celo društvo, sutra treba da im pružim ruku dok se pozdravljamo?
Neka, hvala.
Pukla je odavno ta politička kanalizaciona cev pa se bh. poljem ne širi ni miris ljiljana, ni tamjana, već politički smrad iza kojeg samo ostaje glad.
A majstora nigde.
