DNEVNIK GLUPOSTI
Kratija i bratija
Demokratija je zamišljena da ti da mogućnost da biraš, ali i da utičeš na događaje i poteze. Pojednostavljeno. Nemamo direktnu demokratiju u smislu da svi o svemu odlučujemo, ali imamo mogućnost da utičemo preko izabranih predstavnika. I tu nastaje grohotan smeh kada je Bosna i Hercegovina u pitanju. Izaberu se predstavnici na izborima. Dobro. Ali, brzo se pokaže naličje i sad bi da menjamo. Odnosno, ponašamo se kao da smo bili u kupovini, pa ne odgovara broj ili kroj, pa ‘ajd’ sada da to nekako zamenimo. Ali, račun izgubljen, reklamacije se ne primaju i ostaneš zakovan sa ljudima kojima ne da nije stalo do tvog interesa, nego vode svoje privatne igre.
Što je tako očigledno bilo iz one ponoćne sednice Predstavničkog doma Federacije BiH, za koju niko ne zna što je zakazana, osim da je neki zapisnik nepostojećeg sastanka parlamentarnog odbora trebalo da prođe. I sad nikom ništa. Ostade opet kratija i bratija.
Lao Ce je rekao: “Mudar čovek zna da ne zna. Budala ne zna da ne zna”. Samouverenost budale dolazi iz neznanja.
Čitanjem do iskupljenja
U Brazilu su su onomad smislili kako da pokažu kriminalcima u zatvoru da postoji svet koji nije sazdan samo od kriminala, pa je započet program “Čitanjem do iskupljenja”. Kad zatvorenik pročita knjigu, kazna mu se smanjuje za četiri dana. Imaju mesec dana da pročitaju knjigu iz oblasti književnosti, nauke ili filozifije i da o tome napišu esej kako bi pokazali da su je razumeli. Esej treba da bude napisan čitko, pisanim slovima i bez grešaka. Dakle, dvanaest knjiga godišnje i može da se skrati kazna za sedam nedjelja.
I tu krene mašta kako bi to kod nas izgledalo. Recimo, ako zatvore viđenije face koje su godinama zavlačile ruke u naše džepove. Naravno, pod uslovom da im se ne dozvoli otkup ili da neko izvana ne ucenjuje i ne kupuje pomilovanje.
Svakog dana smo svedoci katastrofalne nepismenosti i neznanja, pa bih imala samo želju da te eseje čitam ili muva na zidu da budem da vidim to znojenje kod čitanja i pisanja. Šta je kineska tortura za njih u odnosu na ovako rešenje kada bi konačno morali nešto i da čitaju, ali i iskažu raskoš svoje nepismenosti!
Znam šta ćete reći. Uvek bi se neko našao da im napiše taj esej jednako kao što su im polagali ispite, pisali magisterije i doktorate, kao i govore, koje počesto nisu znali ni tečno da pročitaju.
Ali, vredelo bi pokušati. Panike radi. Čisto da vide kako se oseća svako onaj ko ceo život uči, a svakog dana doživljava ponižavanje od bahatih neznalica. Nisu svesni šta sve ne znaju dok ne saznaju šta to sve ne znaju.
Imam jednu želju
Sad da me pitaju šta bih pre smrti želela da vidim, odgovorila bih, kao i uvek, da želim da vidim normalnu državu. A kad bolje razmislim, to su dve želje. Jedna je videti državu, a druga da ta država bude normalna.
Prvo valja napraviti državu, jer ovo to nije samim tim što se odluke Ustavnog suda ne priznaju na pola teritorije. Da ne ulazim u sve druge stvari, jer je spisak ogroman. E, onda dolazimo do druge želje da bude normalna, što bi značilo da se vidi vladavina zakona i borba za javni interes, a ne samo privatni. I ja puno hoću, zar ne?! Možda ne bi bilo puno kad bi se promenila pravila igra, ali nema interesa ni za to.
Voltaire je rekao za Engleze:”Englezi su kao i njihovo pivo: talog je na dnu, na vrhu je samo pena, ali je sredina izvanredna.” Sad pokušavam da se setim nekog pića koje bi nas opisalo, jer kod nas je talog na vrhu, nejaka pena na dnu, a sredina nam je učmala.
