Nedavno je na jednom skupu održanom u Australiji ponovno aktuelizovana jedna tema za Srbiju i njenu javnost veoma neprijatna, iritantna u tolikoj meri da je krajem prošle godine bila povod masovnih građanskih protesta.
Na godišnjoj skupštini akcionara kompanije Rio Tinto predsednik kompanije Simon Tompson najavio je namere te kompanije da „ponovo otvori pregovore sa Vladom Srbije o projektu Jadar litijum“ i rekao da se nada da će „moći da razgovaraju o svim opcijama, sada kada izbori nisu na putu“.
To „sada kad izbori nisu na putu“ je otvoren, neskriven nagoveštaj nečeg šta su mnogi i inače pretpostavljali – da odluka Vlade Srbije o obustavi projekta eksploatacije litijuma nije bila ni iskrena ni konačna, da nije ozbiljno i trajno opredelenje, da je do zaustavljanja projekta došlo samo trenutno, iz politikantskih, taktičkih razloga u vezi sa izborima, a ne zbog brige za zdravlje građana i zaštitu životne sredine.
Odluka je doneta pod pritiskom masovnih građanskih protesta i pod impresijom rezultata istraživanja javnog mnenja koji su ukazivali na neraspoloženje značajnog dela biračkog tela prema realizaciji ovog projekta. Pa je shodno tome pre izbora Vlada donela odluku o stavljanju van snage Prostornog plana područja posebne namene za projekat, kojim je bilo predviđeno otvaranje rudnika litijuma u dolini reke Jadar, a premijerka Ana Brnabić je objavila da je na projekat stavljena tačka. Vlast je na osnovu toga proglasila da je problem rešen, a pitanjima na koja su ukazivale ekološke organizacije i demonstranti kao šta će biti sa više stotina već napravljenih bušotina, ko će i kako sanirati one koje cure, da li će i dalje moći da se istražuju rezerve rude litijuma, šta će biti sa branom koju je Rio Tinto je napravio na reci Rakovici i drugim sličnim – ni premijerka ni Vlada se nisu bavili.
A čim su izbori prošli Aleksandar Vučić je izjavio da je „odluka o zabrani Rio Tinta bila pogrešna“. To je mnoge, s razlogom, asociralo na pripremanje javnosti na prihvatanje činjenice da odluka Vlade nije definitivna i da bi ishod mogao biti bitno drugačiji. Uostalom i bez te, krajnje indikativne izjave, u prilog postojanju diskretnog ili prećutnog aranžmana o nastavku projekta govorile su i druge činjenice. Vlast je ignorisala zahtev da se donese zakon kojim će se na određen period zabraniti eksploatacije litijuma, a uprkos povlačenju prostornog plana, Rio Sava Exploration, domaći eksponent Rio Tinta, nije se povlačio sa terena. Ne samo da je nastavio da knjiži zemljišta koje je otkupio, već je nastavio i da meštanima daje nove ponude.
Ostaje da vidimo reakciju vlasti na novi impuls iz Rio Tinta. Razume se, na to će se čekati izvesno vreme. Od aktuelne Vlade u tzv. tehničkom statusu to nije realno očekivati, jer i po Ustavu i po Zakonu o Vladi ona može samo otpravljati tekuće poslove, a bez obzira na njenu više puta potvrđenu spremnost da krši Ustav i zakone malo je verovatno da bi čak i ona kopernikanski obrt u projektu eksploatacije litijuma mogla tumačiti kao tekući posao.
Nažalost nije realno očekivati, iako bi spadalo u tekuće poslove, da tehnička vlada precizno informiše građane o tome da li je, ili šta je, od obaveza prema Rio Tintu do sada preuzeto. Da otkloni dileme koje je izazvala nedopustiva kontradiktornost raznih prethodnih izjava premijerke i drugih epigona, u rasponu od tvrdnji da nikakve obaveze nisu preuzete do pretnji tužbama i sporovima koji će nas koštati stotinama miliona evra.
U svakom slučaju, ako bi se napravio presedan i Rio Tintu se na osnovu istražnih prava dala mogućnost da litijum eksploatiše na velikom delu državne teritorije, sigurno je da bi i druge, brojne strane rudarske kompanije koje su dobile istražna prava insistirale na sličnim rešenjima koja bi pretila dodatnim zagađenjem životne sredine. Srbija je već suočena sa problemom ekstremnog i kontinuiranog zagađenja vazduha u mnogim gradovima, a sličnim zagađenjem velikog broja vodotokova i zemljišta svrstava se u najsiromašnije u regionu po šumama i vodama, dok agresivna investitorska urbanizacija prosto guta njene zelene površine. S tim u skladu, kako tvrde stručnjaci, zdravstveno stanje njenog stanovništva je degradirano toliko da su na primer razmere nekih vrsta kancera gotovo epidemijske.
Zato, ako na priču o projektu Rio Tinto nije, kako je to pompezno saopštila Ana Brnabić, stavljena tačka već dve tačke, jer je odluka Vlade bila samo paravan za ideju da se priča nastavi u zgodnijim okolnostima, to se nikako ne sme odvijati kao do sada.
Ako se i nastavlja, priča je i suviše važna da bi tekla kao mutna, tajnovita kombinacija, iza kulisa, sa mnogo bajkovitih obećanja a malo egzaktnih činjenica. Priča ne sme potcenjivati više desetina akademika, profesora i naučnika i njihove argumente protiv realizacije projekta, ni činjenicu da ih je u prilog projektu daleko manje. Ne sme teći neshvatljivo konvulzivno, prvo insistiranjem na realizaciji projekta po svaku cenu, potom odustajanjem od njega preko noći. Ona zahteva ozbiljnu, široku stručnu raspravu za koju bi najpogodniju atmosferu obezbedio zakon koji bi na određen period uveo moratorijum na eksploataciju litijuma.
Ako ljudi iz vlasti to ne razumeju i još misle da priču nastave, ponovo bahato i samovoljno ignorišući argumente nauke i struke, moraće se ubrzo suočiti s tim da će se građani za svoje egzistencijalne interese ponovo boriti na ulici. A kad tad i s tim da će i za verovatne incidente tokom protesta i štetu usled njih, kao i za eventualnu, daleko veću štetu do koje bi doveli neodgovorni pokušaji realizacije posla sa Rio Tintom morati i lično da snose odgovornost.
Rodoljub Šabić
Izvor: Peščanik
