Kad su 2003. godine Jovica Stanišić i Franko Simatović uhapšeni tokom policijske akcije Sablja, a nakon ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, oni koji su odlučili o njihovom hapšenju, seli su, pogledali su se u ogledalo i upitali se: „Šta sad?“
Šta činiti sa dvojcem koji je instalirao stanje u društvu kakvo je bilo, a kakvo je i danas? Šta činiti sa tvorcima Srbije kakva je danas, Srbije, udruženog zločinačkog poduhvata (UZP)? Srbija je upravo to, UZP, zbog kog su je napuštali redom sve republike Jugoslavije, a onda i autonomna pokrajina Kosovo.
ARKAN I ŠEŠELJ U SLUŽBI „SLUŽBE“
Za ubistvo Đinđića optuženi su bili njihovi naslednici u službi državne bezbednosti, odnosno Jedinici za specijalne operacije (JSO), kako su kasnije bili poznati, pa se možda moglo računati na njihovu kooperativnost u odavanju detalja za koje se pretpostavljalo da su znali, ali sigurnije je bilo imati ih što dalje od sebe.
O predratnoj ulozi „službe“ znamo tek nešto kroz nezvanične biografije likova poput Željka Ražnatovića Arkana, Vojislava Šešelja, itd, a o ratnoj setićemo se da je sve počelo sa formiranjem Knindži, proleća 1991. u Kninu, prvim kampovima za obuku odakle su izašli i Arkanovi Tigrovi i Škorpioni, koji će kasnije biti i u optužnici protiv čelnika „službe“ Jovice Stanišića i Franka Simatovića, i to tako da su ih oni i stvarali i opsluživali.
Foto: Arkan i “Tigrovi” učestvovali u brojnim ratnim zločinima diljem bivše Jugoslavije
Kasnije će nam i Bojan Tončić, dobri upućeni novinar koji od početka prati proces, reći da on ne prihvata da su navedeni bili samo paravojne jedinice, kako ih se tretira, jer ih je formirala država Srbija. Pratićemo onda trag tih jedinica od Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pa do Kosova. Njihov krvavi trag vidljiv je bio i u samoj Srbiji, koja ih je stvorila – Ivan Stambolić, Zoran Đinđić, Slavko Ćuruvija…
Srećom po vlasti u Srbiji pa je optužnica za njih dvojicu u Haškom tribunalu podignuta u maju 2003. godine, pa se išlo sistemom: „brigo moja pređi na drugoga“. Umesto da im sudstvo u Srbiji sudi, onakvoj Srbiji kakvu su sami skrojili, brzo su izručeni u Hag.
I tako 18 godina, a „ćeraće se još“, jer je tek izrečena prvostepena presuda koja ukratko ovako glasi:
„Krivi su za zločine nad nesrbima tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni 90-tih godina prošlog veka i to po svih pet tačaka optužnice kao pomagači, ali ne i kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata (UZP)“.
Posebno su apostrofirali njihovu ulogu u Bosanskom Šamcu, danas znanom samo kao Šamcu, pa kažu da se sudsko veće „uverilo da su optuženi pružali praktičnu pomoć, što je imalo značajan uticaj na izvršenje krivičnih dela ubistva, prisilnog premeštanja i progona počinjenih u Bosanskom Šamcu, kao i da su njihove radnje pomogle u izvršenju tih krivičnih dela.“
Tončić će presudu, kao i apostrofiranje Bosanskog Šamca, prokomentarisati na sledeći način:
Foto: Bojan Tončić
„Presuda je, blago rečeno, sramna i nema nikakve veze sa pravom, a pogotovo sa pravdom. Pominjanje Bosanskog Šamca, uz sav pijetet koji gajim prema svim nevinim žrtvama ratova, podseća na presudu Al Kaponeu koji je i pored tolikih ubistava osuđen zbog utaje poreza, koja je jedina mogla da se pronađe.“
Nadu da će se dokazati njihova veza sa Arkanom, odnosno Tigrovima, Škorpionima i drugim „paravojnim“ jedinicama sud je otklonio, a iz presude proizlazi i da Stanišić i Simatović nisu komandovali ni Crvenim beretkama, kako su još svali pripadnike „službe“, koje su u Bosanskom Šamcu počinile zločine.
STANIŠIĆ, SIMATOVIĆ, MILOŠEVIĆ = UZP
Ono što je bitno izdvojiti nakon presude je to da je ovo prva presuda u istoriji Haškog suda kojom je utvrđena krivica zvaničnika Srbije za ratne zločine van Srbije.
Za advokata Seada Spahovića ovakva presuda je pobjeda odbrane, posebno što ističe da već postoji presuda koja kaže da su Stanišić i Simatović bili pripadnici UZP, zajedno sa Slobodanom Miloševićem:
Foto: Sead Spahović
„Ono što je zanimljivo je da je u jednoj drugoj presudi, u kojoj je suđeno Milanu Martiću, to je ministar unutrašnjih poslova tadašnje Republike Srpske Krajine, sud utvrdio da su pripadnici UZP bili i Slobodan Milošević i Jovica Stanišić i Franko Simatović. Postoji sudska odluka da oni jesu članovi.“
Zaključuje i da je pravno moguće je da u jednoj presudi jesu pripadnici UZP, a u drugoj da nisu.
„Pazite, bez obzira na to što Milošević nije osuđen u Hagu, ni Hitler nije osuđen u Nirnbergu, ali je glupo misliti da je Martić bio iznad Miloševića. Prema tome, Jovica Stanišić je bio bog i batina, to je najbliži saradnik Miloševića. On u Srbiji ima status jednog božanstva. Njemu se dive i kriminalci i biznismeni i političari… To samo govorim zbog toga što nisam siguran da li je to bilo poznato i onima koji su odlučivali“, kaže Spahović.
Foto: Stanišić (lijevo na slici) bio Miloševićev bezbjednjak i njegova desna ruka
Tončić ističe da je sud politizovan.
„Vidim politizaciju u činjenici da su institucije Srbije pošteđene. Izvesno je da su dvojica čelnih ljudi srbijanske državne bezbednosti učestvovali u kadrovskom opremanju, naoružavanju i u pobuni i podizanju balvana u Hrvatskoj. Mislim da je to i procesima dokazano, ali je ovom presudom Srbija pošteđena“, zaključuje.
Tajnost u ovom slučaju dodatno budi sumnju, ali bez obzira što ovakva presuda gotovo u potpunosti abolira odgovornost Srbije, od zvaničnika opet stižu slične poruke – da je sud usmeren samo na suđenja kontra Srba.
Tončić ističe da je to šizofreno:
„Ovi koji su sada na vlasti imaju svoje korene u učešću Srbije u ratovima. Trebalo bi da budu presrećni presudama, a oni i dalje jašu na talasima zavere protiv Srba i nameri da se jedino Srbima presuđuje, što je potpuna besmislica.“
I Spahović smatra da se reakcije „graniče sa zdravim razumom.“
„Oni se udvaraju javnom mnjenju. Stalno se govori o tome kako je krivična odgovornost individualna, kako Haški sud sudi pojedincima za zverstva i teška dela protiv humanosti, za genocid, a u stvari, uporno i kao jedna siva pozadina cele priče izbija taj nacionalni naboj koji stoji iza tih optuženika koji se ovde tretiraju kao narodni heroji. Svaki dan imate na televizji nekog osuđenog za zločine koji pričaju da to nije tačno, kako je Haški sud nelegalan… Za 10 godina ovde, kad ovi stariji odu, neće niko ni znati da je Savet bezbednosti formirao taj sud. Ovde se osporava legalitet i legitimitet suda, naročito od opozicije. Opozicija je i gora od vlasti“, zaključuje Spahović.
Skoro pa dve decenije posle, pitanje je koliko su Stanišić i Simatović vremena do sada proveli u pritvoru jer su svoje suđenje uglavnom pratili na slobodi. Samim tim je pitanje i koliko godina još kao moraju da presede u pritvoru, od ukupno 12, ako uopšte više i moraju jer, ne zaboravimo, ovo je tek prvostepena presuda.
