Kada je prošle godine, na 24-godišnjicu srebreničkog genocida, najavio da radi na predstavi Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo, u prostoru u kom je održana ta najava, kao neki vid igrokaza, upala je grupa fašista kojima se Zlatko uljudno i uredno obratio rečima da će dobiti prostor da kažu svoje mišljenje, ali da prvo njega, koji je i organizovao skup i igrokaz, prvo saslušaju. I složili su se sa tim. Naravno da se to nije desilo.
U samoj predstavi Paković između ostalog govori:
“Ova predstava se ne događa.
Ova predstava se nikad nije odigrala.
Vi koji je gledate, niste ovde i sada.
Vi koji gledate ovu predstavu, nikada je niste gledali.
Nijedan srpski pozorišni kritičar o njoj neće napisati tekst.
Jer neće smeti da izusti:
genocid u Srebrenici!
Genocid u Srebrenici!
Ćutati znači lagati.
Ćutati znači ubijati.
Savest je ovde mrtva.
Savest je mrtva”
Ništa se oko Srebrenice ne događa. U stvari, događa se. Događa se kamenovanje svakog onog ko prozbori o Srebrenici, o genocidu, a to se dogodilo i taj dan, ali i nakon premijere predstave koju je pomogao Helsinški odbor za ljudska prava, koja se ne bavi toliko onima koji su naredili, onima koji su izvršili, već onima koji su pripremili teren za genocid?
PAKOVIĆ: Kad govorimo o genocidu u Srebrenici, neminovno pominjemo izvršioce i naredbodavce zločina. Ova predstava se bavi onim glavnim ešalonom ovog grozomornog zločina, inicijalnom kapislom – svima onima koji su pripremili teren da se ti zločini, među kojima je i genocid u Srebrenici, dogode i da se dogode kao nešto što treba da bude etički zadatak od velike nacionalne vrednosti. To su svi oni ljudi koji su 80-ih i 90-ih kao intelektualna elita, kao kulturna elita, uglavnom pripadnici, članovi Srpske akademija nauka i umetnosti (SANU), izgovarali reči koje su tada ispaljivane kao meci, da bi se kasnije zaista pretvorile u istinsko streljivo.
Istinsko streljivo koje i dan-danas je opet u rukama gotovo istih ljudi. To govori o kontinuitetu. Postoji li opasnost da se sve ne ponovi?
PAKOVIĆ: Tako je, stvari će se ponoviti, grozomorni zločini starih razmera ponoviće se u budućnosti ukoliko se ne ugasi to kulturno vrelo, ukoliko se ne promeni struktura kulture, obrazovnih institucija, informacionih sistema. To kulturno vrelo još uvek tinja i proizvodi iste stvari. Naravno, njima je trenutno profitabilniji mir od rata, ali doći će trenutak kad rat može ponovo da postane profitabilan ili kad im postane poslednje sredstvo, kad budu iscrpeli sva mirnodopska sredstva. Vidite da se stalno govori o tim stvarima; održava se kontinuitet rizičnog mira i potencijalnog rata sve vreme. Tako da je struktura ovog našeg društvenog mira trenutno – ratna struktura. Mi glumimo nekakav mir. Sve je i dalje u nacionalnom ključu, i dalje se govori isključivo o nacionalnim interesima, Srpska pravoslavna crkva (SPC) od pamtiveka ne želi građane i građane, ona želi pastvu. SANU već 30, 40 godina od Memoranduma do danas ne želi građane i građanke u republici u kojoj stoluje kao institucija od najvišeg kulturnog značaja, ona želi nacion, a ne građane i građanke. Država ne želi građane i građanke, ona želi teritoriju. Obrazovni sistem ne želi građane i građanke, on želi da deca postanu dobri poslužitelji globalnog kapitala. Dakle, situacija je vrlo, vrlo opasna, a mi još nismo raskrstili sa starim zločinima zato da bi oni i dalje bili potencijalno gorivo za nove zločine tih razmera. A trebalo bi ukopati sve naše mrtve, među kojima su i žrtve genocida u Srebrenici, odati im dužnu počast kao nevinim žrtvama, i držati ih u svom sećanju dok traje ovo što se zove Južni Sloveni na Balkanu.
Paković: Situacija je vrlo opasna, a mi još nismo raskrstili sa starim zločinima zato da bi oni i dalje bili potencijalno gorivo za nove zločine tih razmera
Odatle i sam naziv predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“. Šta bi se zaista desilo kad bi svi ubijeni ustali?
PAKOVIĆ: Ja zamišljam te situacije i uprizoravam ih u svojim pozorišnim predstavama. Ne malo puta ustaju ti mrtvi da govore nama živima. Tako je bilo i u „Crkvi bosanskoj“ u Tuzli, kad ustanu najveći Bosanci da govore svojim građanima i građankama o onome što oni sami ne vide a pred nosom im je. Jer se iz smrti mnogo bolje vidi. Takođe, u predstavi „Vox Dei – Građanska neposlušnost“ u Beogradu digli su se mrtvi da sude živima, digli su se iz političkih razloga ubijeni, ubijeni zbog svoje građanske časti, od Dade Vujasinović do Olivera Ivanovića, preko Đinđića, Ćuruvije, Stambolića, Milana Pantića, sudije Simeunovića, itd. Digli su se da sude Vladi Republike Srbije, predsedniku Republike Srbije, i ostalima koji su upetljani u ove zločine o kojima pričamo i koji su upetljani u finansijske malverzacije, u pljačku građana, u kršenje Ustava, dakle u sve ono što po pozivu, treba da čuvaju, o čemu treba da se brinu. Oni to razgrađuju, rasturaju, pljačkaju… Dakle, kad mrtvi ustanu onda je došlo krajnje vreme. Sa druge strane, mrtvi naravno ustaju samo u svesti živih ljudi i to je velika sreća, velika estetska uloga i donosi jedan psihološki mir kad vi možete da prizovete u sećanje i da inkarnirate u vlastiti život ta delovanja ili, kako bi neki rekli, energije tih ljudi koji su do juče bili ovde sa nama. Sećamo se jako dobro i Nebojše Popova i Zagorke Golubović i Borke Pavićević i mnogih drugih koji su skoro ceo život uložili u to da Srbija jednog dana postane republika. Ona je nominalno republika, ali nažalost nije republika. Ona se ne neguje, njena državna vlast ne neguje ono što je javno dobro. Na žalost, sve garniture vlasti koriste javno dobro kako bi ga pretakali u privatna vlasništva. A građani su ili topovsko meso ili posluga globalnog ili ovog unutrašnjeg kapitala.
U predstavi se igrate, između ostalog, sa vremenom koje je bilo, sa vremenom pre 25 godina kada je pripreman genocid, pa sve do današnjeg dana i kule u Beogradu na vodi. Da li pričamo o jednoj te istoj ruci koja je dovela do samog genocida, odnosno koja je prvo pripremila sve, dovela do genocida i onda na kraju nelegalno rušila i gradila po Beogradu i po Srbiji?
PAKOVIĆ: Tako je, to su sve isti pipci. To je veza kulture, religije, ekonomije i politike, dakle biznisa, politike, crkve u raznim segmentima. Postoji ta parazitska simbioza, parazitski odnos i oni koriste sve resurse ovog društva kao vampiri. Kuriozitet je da je na način na koji se rušila Savamala, rušila obala u Dubrovniku, na Lapadu. Tamo sam primetio da postoji ista ograda, iz iste fabrike, kao ona u Beogradu na vodi. Dakle, oni koji su rušili Dubrovnik svojevremeno danas verovatno grade u Dubrovniku ili imaju iste poslodavce. I sve je to toliko povezano i sve je to čudovišno. Političke i kulturne elite sarađuju i uvek su sarađivale. Od one čuvene saradnje pune poštovanja jednog prema drugom, Tuđmana i Miloševića, koji su imali i direktnu tajnu telefonsku vezu, do ovoga danas. A građani i jednih i drugih služe da budu nakostrešeni jedni protiv drugih kako bi ovi mogli da sarađuju. Vi znate, to sad više nije tajna, Josip Manolić je objavio memoare u kojima iznosi činjenice da je preko Arkana išlo naoružavanje hrvatske armije pred rat. Znamo da su se u Vranju pravile uniforme za UČK. To je ta sprega biznisa i rata, na ratu se uvek brzo može obogatiti. Tajna saradnja među zlikovcima postoji jer oni od toga imaju profit. I to je zastrašujuće. Mi živimo u jednom zaista dalekom krugu pakla na Zemlji.
Foto: Detalj iz predstave
Sa jedne strane imamo ljude koji su na taj način odgovorni za zločine, za genocid pa između ostalog i za tu vrstu urbanog genocida. Priprema je dugo trajala. Sa druge strane, pozorište, a pre svega ovu predstavu postavljate na jednu sasvim drugu ravan kao neku vrstu protivteže i verujete duboko da je moguće sa istim tim pozorištem na sličan način uticati na ljude kako bi promenili taj svoj tok svesti.
PAKOVIĆ: Jeste. Postoji volja za istinom, ona određuje čoveka. Čovek je biće koje može da govori istinu i koje najveće zadovoljstvo nalazi u tome, to je dokazano. Pozorište je napravljeno pre 2.500 godina da bi pružalo sliku društva kakvo ono može da bude, kroz kritiku onoga kako jeste. U Grčkoj je pozorište nastalo kad su već postojale sve institucije; ono se rađa zajedno sa demokratijom. U pozorištu, jedino u pozorištu, u staroj Grčkoj mogli su na okupu u gledalištu da se nađu svi. Dakle i oni koji su bili građani, muškarci i oni koji nisu bili građani, koji nisu imali taj epitet građanina, a to su bili robovi i to su bile žene. U pozorištu je društvo prevazilazilo svoje predrasude i svoje granice. To je fascinantna stvar. Mi često i uglavnom govorimo o onome što se događalo na sceni, ali dajte da pogledamo šta se dešava u publici u staroj Grčkoj. To je bilo jedino mesto gde su svi zaista bili ravnopravni. Atina je izdvajala novac kako bi se kupovale karte za one koji nemaju, za robove i za žene, jer su oni bili obespravljeni. Samo su u pozorištu imali ista prava, što znači da se u pozorištu stvarala jedna zajednica, virtuelna, i ukazivala je na ono što u društvu doista nedostaje. Tako je i danas. Ja u pozorišnoj predstavi mogu zaista da pomognem da se publika, ta grupa ljudi, konstituiše u javnost, da učestvuje u onome što se na sceni dešava. Dakle, vi kad dođete da gledate predstavu u kojoj se govori o genocidu u Srebrenici, u kojoj se proziva kulturna elita, vi ste već saučesnici i imate određenu odgovornost kao gledalac. To je važno. Ono što takođe moramo da kažemo jeste da dobrim delom ratovi, nacionalistička svest, revizija, počinje u pozorištu. Pozorište je bilo u Srbiji 80-ih i 90-ih godina generator svih tih užasa koji su danas postali idejni ideološki mejnstrim. Revizija istorije, revizija istorijske svesti, uzdizanje četničkog pokreta, abolicija najgorih pripadnika ovog naroda, onih kolaboranata sa fašizmom od Nedića, Ljotića, Aćimovića, Stefanovića i svih onih koji su bili prononsirani fašisti. Dakle, pozorište je služilo za afirmaciju najgorih vrednosti. Početkom 80-ih godina vi imate „Golubnjaču“. Imamo takvo seirenje nad grobovima, nad jednom istinskom nevoljom i jednom istinskom tragedijom srpskog naroda u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, jer je NDH zaista vodila genocidnu politiku i prema Srbima kao i prema Jevrejima. I sad, način na koji se to prezentuje, naslađivanje u tome, pobuđivanje ljudi na odmazdu, e to je problem. Problem je u tome kako vi stvari predstavljate. A u formalnom smislu, vi danas kad gledate tu predstavu prosto se zaprepastite koliko je to staromodno, koliko je to malograđanski. Tu bukti nacionalizam. Imate još desetak predstava sve do „Milana Nedića“ u Zvezdara Teatru koju režira Jovica Pavić, a bardovi glume igraju. Dakle, ljudi su se upetljali u nešto, možda tog trenutka nisu bili dovoljno svesni šta rade ali su uradili pogrešne stvari. Jer kad gledate iz današnje perspektive, posle svih zločina koji su načinjeni, posle Prijedora, Foča, Srebrenice, posle izgona Srba iz Hrvatske vi onda vidite jasnije tu vezu između predstava i onoga što će se dogoditi.
Foto: Paković sa glumcima u predstavi
Radili ste „Bosansku crkvu“ koja je igrana u Tuzli, u saradnji sa tuzlanskim pozorištem. U samoj predstavi, između ostalog, prozivate bošnjačku kulturnu i intelektualnu „elitu“. Prozivate je i u ovoj predstavi o Srebrenici i to sa zaključkom na kraju: „Pokaži svoje rane. Tamo gde je trauma, tamo je umetnost“, ukazujući da bi neke teme kojima se bavite, poput zloupotreba Srebrenice i njenih simbola, morale biti obrađene u sarajevskim pozorištima?
PAKOVIĆ: Jeste, ja sam to bazirao na istraživanjima novinara, časnih novinara iz Bosne i Hercegovine. Preživeli genocida u Srebrenici su danas puka sirotinja. Dakle, to su dvostruki gubitnici, dvostruke žrtve. Sad ću biti vrlo konkretan. Srpska kulturna elita je pripremila klanje tim ljudima, a bošnjačka kulturna elita je preživelima pripremila siromaštvo. I o tome govorim. Ja ne bih bio ovo što jesam, i ne bih mogao sebe da pogledam u oči kada ne bih govorio i o problemima koje oni doživljavaju danas u samoj Bosni i Hercegovini. Hoću da kažem, elite su svuda iste i jednako pokvarene i korumpiraju čitavo društvo, a žrtve drže u beznađu. Genocid u Srebrenici nije odlika nečega zločinačkog, srpskog. To ne postoji. Reč je o nacionalističkom projektu koji je u tom trenutku imao moć da izvrši genocid. I to je užas. Nacionalizam nema nacionalnog svojstva jer nema razlike između bošnjačkog i srpskog nacionalizma, nema razlike između hrvatskog i srpskog nacionalizma. Samo promenite atribute, promenite imena i dobijate isto. Pa Dobrica Ćosić je za Srbe u svojim „Dnevnicima“ govorio „nema goreg naroda“. On je govorio „to je narod lenjivaca, trebaće 100 godina da se on pretvori u neki radan narod“. Zamislite! To je kao ustaška propaganda.
A, ovo što ste rekli za Sarajevo… Predstava „Crkva bosanska“, u kojoj govorim o problemima u samoj Bosni i Hercegovini, nije naišla na odjek u Sarajevu, niko nije došao sa velikih festivala da je gleda. Naravno, danas u Sarajevu postoji interes za predstavu o genocidu, kao što u Srbiji postoji interes da se pravi predstava o Jasenovcu, kao što u Zagrebu postoji interes da se pravi, i pravi se naravno, o Križnom putu na Blajburgu, i tako dalje. Ja sam u Hrvatskoj govorio o Jasenovcu u predstavi o Krleži, govorio sam o upletenosti Alojzija Stepinca u taj zločin. Neću valjda u Srbiji raditi predstavu o tome? Nemoguće je režirati ako idete niz dlaku moćnicima. Ko bira taj poziv on mora da zna šta ga čeka, kao kad bira novinarski poziv. Šta hoću da kažem? Rane su ono što bošnjačka elita radi tim ljudima i što radi građanima i građankama Bosne i Hercegovine. I što rade i ove druge elite, naravno, ovo trojno jedinjenje Dodik-Čović-Izetbegović.
Kao i uvijek i ova predstava izazvala je brojne reakcije. Istina, nije nikoga bilo da remeti tok predstave, kao kad je ona najavljivana prošle godine, ali opet je Zlatko Paković razapinjan?
PAKOVIĆ: Bilo je ih puno, na sve strane. Reagovali su svi oni koje svrbi pa se češu, a to češanje je oštro i nezgodno. Ogroman je broj onih koji su reagovali s pretnjama preko mreža. To je taj ešalon koji ja povezujem sa izvršiocima genocida, dakle onom brutalnom silom koja učestvuje u ubijanju i u pretnjama koje kasnije mogu da se završe sa ubijanjem. Da stvar bude apsurdna, ti ljudi ništa ne znaju ni o predstavi. Ne znaju ništa o prirodi nacionalizma. Dokle ide taj apsurd možda najbolje govori ovaj podatak. Javio mi se moj drug iz Los Anđelesa, Nikola Đuričko, i kaže da je dobio 260 poruka preko Instagrama. Oni misle da on glumi u predstavi. Ne znaju ni ko igra, ne znaju da se ta predstava suočava ne samo sa prošlošću nego i sa budućnošću jer budemo li nastavili ovako – nema ni budućnosti. A javili su se i „elitnici“ iz predstave, poput kritičara, Ivana Medenice. To su ti ljudi koji učestvuju u zataškavanju zločina na kojima počiva nesreća ovog društva. Svi su se javili i pokazali posle ove predstave.
