Furane su uniforme i crvenoarmejaca i kozaka (koji su se inače tukli protiv Crvene armije nakon 1917.), samo nije bilo uniformi jugoslovenskih partizana. Sa razglasa su puštane ruske pesme, kao i „Tamo daleko“ (koja opet istorijski anahrono pripada Prvom svetskom ratu), ali ne i „Po šumama i gorama“, „Padaj silo i nepravdo“ ili pak „Ide Tito preko Romanije“. A kada je zafalilo fotografija slavnih predaka, isterane su slike Vladimira Putina, jer valjda je drug Vladimirovič lično, džudo zahvatima, oslobađao Beograd i Jugoslaviju od kandži mrskog Zapada, pardon, nacista. Da bi kičoliki igrokaz bio potpun, potrudili su se Putinovi omiljeni motoraši i paravojnici „Noćni vukovi“, pošto se verovatno baš u kožnim jaknama i na „Harli Dejvidsonima“ svojevremeno bilo borilo protiv fašista. A beše tu i „Naših“, kojima taj fašizam uopšte nije stran, naprotiv. Najzad, da bi sve bilo i apsolutno skaradno, procurilo je i da su pripadnici Vojske Srbije na Dan pobede nad fašizmom bili položili vence na spomenik ratnom zločincu i saradniku fašista Draži Mihailoviću, sve salutirajući ovom „đeneralu“ tužnog pogleda i krvavog noža. Ni „Leteći cirkus Montija Pajtona“ to ne bi bolje smislio u svom besmrtnom nadrealizmu i apsurdizmu.
Drugim rečima, ko ne zna ništa o Drugom svetskom ratu, Narodnooslobodilačkoj borbi, pa i o nekakvoj pristojnosti i moralu, zaključio bi da su građani Jugoslavije tokom rata mahom sedeli skrštenih ruku, seckali nokte i čačkali nos. To jest, kao buve u krasti (ili četničke vaške u bradi?) čekali da ih od okupatora oslobodi bratska i pravoslavna Rusija, na čelu sa Putinom na belom konju i sa hokejaškim štapom u ruci. Hm, baš nekako isto kao što i danas Srbija čeka da ih od neproleterske „Amerike i Engleske“ oslobodi nekakav ruski „S-300“, „Uragan Smerč“ ili slično ubojito naoružanje (Lazanski će već objasniti) što služi dizanju nacionalnog ponosa za impotentne. Naprosto, ako već mora taj prokleti Dan pobede nad fašizmom, daj paradu, ali da se obavezno istakne da su nas oslobodili Rusi, nipošto Sovjeti ili srpske komunjare i nepravoslavni izrodi, kako bi to rekao „srpska majka“ Milan Nedić – Ceca, u tekućem postupku rehabilitacije. I zato deder beloarmejske kozake, „Tamo daleko“ sa povlačenja preko Albanije, motoraše u kožnjacima i Nenada Popovića u odelu, samo ne Tita i partizane, zlo i naopako. I, naravno, jedan venac sa mrtvim karanfilom za Čiča Dražu.
Ovo nije samo revizija istorije, već i revizija zdravog razuma. Ali, brojke ne lažu. Samo u borbama za oslobođenje Beograda 1944. godine, poginulo je tri puta više jugoslovenskih partizana (2.953) nego crvenoarmejaca (960). Upravo zato je nakon „Beogradske operacije“ na palati „Albanija“ istaknuta jugoslovenska trobojka sa petokrakom (a ne sovjetski barjak sa srpom i čekićem), a komandanti NOVJ Peko Dapčević i Koča Popović su bili ti koji su pobedonosno i hrabro prošetali slobodnim Beogradom. I sa tim nije imao naročiti problem čak ni patološko sujetni Staljin. Bez trunčice namere da se umanjuje ili osporava uloga Crvene armije u oslobađanju Jugoslavije, činjenica je da su pre svega jugoslovenski narodi i narodnosti, naše bake i deke, bili ti koji su podigli ustanak i oslobodili našu zemlju od fašizma. Stotinu mu istorijskih revizija, pa i prvi ustanak protiv fašizma na planeti Zemlji podigli su jugoslovenski i/ili istarski rudari iz Labina, još 1921. godine. Osnivajući „Labinsku republiku“ jer im se nije dopadalo šta to tačno vožd ili „Duče“ Musolini viče po Rimu, dok je Hitler još bogoradio po minhenskim pivnicama pred malobrojnom publikom.
Dakle, u spomenutom Beogradu, ali i u (Titovom) Užicu, Foči, Bihaću, Drvaru, Jajcu, u Vojvodini, Istri i u Crnoj Gori, na Sutjesci i na Kozari, i po mnogim drugim šumama i gorama naše zemlje ponosne, jugoslovenski partizani su sami, slobodni i odistinski „vojno neutralni“ ustali na oružje i borili se protiv fašističkog zla. I tako godinama bez naročite pomoći bilo zapadnih, bilo istočnih saveznika. Bio je to narodnooslobodilački pokret koji je patriotski, u smislu oslobađanja zemlje od okupatora i domaćih izdajnika, ali i pokret koji je bio sociopolitički, u smislu revolucionarne borbe radnika i seljaka za život koji je vredan življenja. I koji nam je posle rata podario asfaltirane puteve, osnovne škole i domove zdravlja u svakom selu, a fakultete u gradu, penziono i socijalno osiguranje, pravo glasa za žene, radničko samoupravljanje, i taj neki godišnji odmor u odmaralištu u Makarskoj. A Josip Broz Tito je bio i ostao jedini vrhovni komandant i politički lider u Drugom svetskom ratu koji je sasvim neposredno učestvovao u oružanim borbama, i koji je svoje borce lično predvodio u bitku protiv fašizma (kačeći pritom i personalno ranjavanje na Sutjesci).
I baš je ta slobodarska borba bila zaslužila duboko i iskreno poštovanje čitave planete, od stojećih ovacija u Ujedinjenim nacijama do (nekoliko) naslovnica američkog „Tajma“ za maršala Tita, ali i za naše narode i narodnosti koje on tada simbolizuje i predstavlja. Otuda su po Brionima mlatili i Če Gevara i Hajle Selasije, i Sofija Loren i engleska kraljica. I zato smo imali i snage i međunarodne podrške da (već!) 1948. godine, pre ravno 70 godina, u jubileju koji upadljivo nećemo obeležiti, moćno odjebemo Ruse i njihov neokolonijalizam od kojeg su toliko bile propatile sve zemlje „Istočnog bloka“. Priupitajmo ih samo o toj bratskoj Rusiji, ako već ne čitamo Kunderu i slične. Uostalom, Josip Broz Tito, sa mudima od čelika, svojevremeno je Josifu Džugašviliju „Čeličnom“ u pismu bio poručio sledeće: „Prestani da šalješ ljude da me ubiju. Već smo uhvatili petoricu, jednog sa bombom, i jednog sa puškom… ako ne prestaneš, poslaću ja jednog efikasnog u Moskvu i sigurno neću morati da šaljem drugog.“. Dok se danas, u impresivnom analnom alpinizmu, ponižavajuće poltronski dodvoravamo Moskvi i najnovijem ruskom caru. Šta se desilo u međuvremenu?
Uzgred, kao svojevrsni kontrapunkt aktuelnoj srbijanskoj stvarnosti, u oči upada i jedna posve drugačija proslava Dana pobede u nekadašnjem „drugom oku u glavi“ – Crnoj Gori. Naime, ovaj sociolog i kolumnista je imao tu čast i zadovoljstvo da bude pozvan na razgovor ili elipsoidni sto povodom obeležavanja Dana pobede protiv fašizma u Skupštinu Crne Gore, od strane predsednika iste, Ivana Brajovića. Tim odličnim antifašističkim povodom (i sa namerom da se „promovišu vrijednosti na kojima se temelji moderna Crna Gora“), sociolozi, istoričari, politikolozi i književni teoretičari iz famoznog „regiona“ razgovarali su sa crnogorskim parlamentarcima o nasleđu antifašizma i o izazovima savremenog populizma. Pri čemu su svi poslanici crnogorske skupštine odlučno i bili i ostali i na čojskoj i na herojskoj liniji jednog militantnog antifašizma i vaskolike partizanštine. Uz neskriveni ponos zbog uloge crnogorskih partizana u NOB-u, ali i posve otvoreni stid zbog uloge Crne Gore u ratovima devedesetih. A pre našeg okruglog stola, od strane države Crne Gore upriličen je i jedan fantastičan i besplatan koncert sjajnog „Kic“ hora na samim stepenicama crnogorskog parlamenta, a koji je u savremenom duhu izvodio pesme NOB-a. Bez trunke blama i nelagode, uprkos hrabrim crnogorskim „evroatlantskim integracijama“, odnosno pristupanju NATO, orilo se „Po šumama i gorama“ samo tako i do kasno u noć. A našle su se tu i Čolićeva „Druže Tito mi ti se kunemo“ i Balaševićeva „Računajte na nas“, uz stezanje knedle u grlu i prateće suze u očima par hiljada ljudi u publici u slobodarskom Titogradu ili modernoj Podgorici. Da li je tako nešto moguće u Skupštini Srbije i zašto nije?
Zašto se mi u Srbiji tako kukavički, poltronski i podlački stidimo sopstvenih partizanskih boraca i heroja, te oslobodilačkog rata i socijalne revolucije koje smo, uz prvu slobodnu teritoriju na tlu Evrope, toliko uspešno vodili? Zašto ovu blistavu pobedu pretvaramo u naš kolektivni poraz i uvlakačku sramotu? Čemu uopšte to skidanje gaća pred ruskim falusoidnim raketama i nekakvim motociklistima? Srpski narod jeste bio podneo neverovatne žrtve u borbi protiv fašizma, i to je bila i ostala žrtva vredna dubokog poštovanja i pristojnog obeležavanja. Zar ćemo zaista zbog narajcanog antimodernizma, hroničnog antizapadnjaštva i virulentnog antiamerikanzma pristati na prekrajanje naše (inače retko) slavne istorije, i na žvaku da su nas „braća“ „Rusi“ oslobodili od zla, dok smo mi odavde ni luk jeli, ni luk mirisali? Zašto relativizujemo i razvodnjavamo tu jednu toliko veliku i važnu stvar, prema kojoj smo konačno uzeli istorijsku sudbinu u svoje ruke – i prevladali? Zašto svoj, i samo svoj, Dan pobede pretvaramo u dane kvislinškog i kukavičkog poraza pred tuđim velesilama? Mi, građani Jugoslavije, smo bili ti koji smo pobedili najveće zlo u 20. veku. Drugovi i drugarice partizani, hvala vam na tome.
Danas.rs
