Kad jednog dana istoričari, sociolozi, psiholozi, antropolozi, pa i ekonomisti pokušaju da definišu duh našeg vremena, verovatno će doći do pojave politički korektnog jednoumlja – bespogovornog prihvatanja postojećeg stanja.
Zeitgeist (Herder, Klotz), odnosno duh vremena, predstavlja preovlađujuća intelektualna uverenja, ideje, mišljenja i poglede na život određene epohe, koji određuju sociološku, kulturološku i verskuklimu i načela ponašanja te etiku određenog vremenskog razdoblja. Izraz zeitgeist preuzet je i u engleskom, japanskom, španskom i nizozemskom jeziku.
Rat u Ukrajini, užasno stradanje, ekonomske posledice po ceo svet, strah od dalje inflacije i pada kupovne moći, strah od rata, pa i svetskih razmera, vraća me na naše postratno vreme i svu agoniju kroz koju prolazimo evo 30 godina. I kako smo uopšte došli do ovakvog “duha vremena”? Ekonomski.
Pre 1989. godine ovaj region je predstavljao antitezu neoliberalizma, da bi kasnije brzo prešao iz komunizma (državni socijalizam) u neoliberalni kapitalizam. Nestalo je razlike između levice i desnice kada su u pitanju postulati neoliberalne ekonomije u smislu prihvatanja otvorenog tržišta, privatizacije, deregulacije i kapitalističkog mondijalizma, pa je svako drugačije razmišljanje ili pitanje shvatano kao jeres.
Učili su nas strani konsultanti jednako kao što su nam reforme dolazile izvana, često odlukama visokog predstavnika. Samo Paddy Ashdown je u svom mandatu od marta 2002. do februara 2006.godine 430 puta posegnuo za Bonskim ovlaštenjima.
No, 60 posto nametnutih odluka odnosilo se na reformisanje i jačanje entitetskih struktura, a samo40 posto na izgradnju kapaciteta i funkcija države. Sada se pitamo zašto država ne funkicioniše. Između ostalog.
Od 899 odluka iz Bonskih ovlaštenja, 95 se odnosilo na ekonomiju, od kojih su se 62 odnosile naentitetski nivo te na imenovanja i produženja mandata međunarodnog osoblja u ekonomskiminstitucijama, a 181 na pravnu reformu, od kojih se 114 odnosilo na imenovanje i produženja mandata međunarodnih sudija i tužioca i reformu entitetskih zakona, dok je svrha samo 67 odlukabilo osnivanje i jačanja državnog pravosuđa.
Vladavinu prava, naravno, još nismo videli, a ni državu.
Mi smo u večnoj političkoj krizi, dešava nam se odliv radne snage, negativni prirodni priraštaj stanovništva, visoka korupcija, pad kupovne moći izazvan rastućom inflacijom, a neke kompanije koriste priliku da podignu cene. Sve to u izbornoj godini, da naša nesreće bude još veća.
Reaguje li iko? Osvrće li se na sve veće siromaštvo? Gde je akademska zajednica, gde su intelektualci? Biće da je taj naš duh vremena sadržan u tome da samo posreduju između vlasti i potčinjenih kako bi potčinjeni ostali potčinjeni u svim sferema – od ekonomije do obrazovanja. Apologete postojećeg. Ako hoće da zadrže pozicije ili nastave da “prodaju” svoje znanje.
A, gle čuda, reaguju oni koji su jedan od stubova neoliberalne ekonomije – Međunarodni monetarni fond. Upozoravaju na zaštitu najugoženijih! Pored toga što su snizili prognozu globalnog rasta (regionalno je snižena samo za BiH i Severenu Makedoniju), skrenuli su pažnju na mogućnost socijalnih nemira s obzirom na povećanje cena energije i hrane u mnogim zemljama.
Tri su glavna razloga: ratna invazija Rusije na Ukrajinu, koja povećava cene energenata i roba širom sveta i dovodi do manje proizvodnje i veće inflacije, a za koju se očekuje da će se zadržati duže. Osim toga, usporavanje kineske ekonomije s češćim blokadama zbog omikron varijante korone, kojeopterećuje i dovodi do povišenih pritisaka na cene u mnogim delovima sveta.
MMF sugeriše da se treba „…obratiti ugroženom stanovništvu, implementirati ciljane i privremene politike koje će im pomoći da se suoče sa višim cenama hrane i energije”.
Učenici, koji su tako revnosno prepisivali savete konsultanata i kleli se u zapadnu ekonomiju, sad se ne oglašavaju, niti najavljuju bilo kakve mere u ovom pravcu. Šta se čeka? Para ima, jer su prihodi zbog inflacije daleko veći nego prošle godine – samo od indirektnih poreza za prva tri meseca naplaćeno je neto 273 miliona više nego u istom periodu prošle godine.
Ako sada ne reaguju, kada će?
Jer, šta se može desiti s daljim padom kupovne moći jeste da i prihodi počnu da padaju, odnosno da pad kupovne moći vrlo brzo dostigne kritičnu tačku u kojoj posebno prihodi od indirektnih poreza više neće rasti. Tada dolazi u pitanje balansiranje budžeta i više neće biti tih para za pomoć ugroženima. Neće biti para ni za apologete postojećeg, uzgred budi rečeno. Onda ponovo trčanje do MMF-a i svakog onog ko je spreman da kreditira. Napominjem da je snižena procena rasta za ovu godinu, ispod je tri posto, što za zemlju u razvoju predstavlja ne stagnaciju u razvoju, već pad.
To je taj naš ekonomski zeitgeist – daj danas, nije važno šta će biti sutra, ima uvek ko će dati kredita ili neku sadaku, šta te briga za siromašne i nejednakost. Ko zna koji put ističem da Anketa o potrošnji stanovništva nije rađena od 2015. godine! Što će reći da vlast savršeno ne zanima koliko ima siromašnih. Ili neće da zna, jer morali bi nešto da urade.
Preispitivanje ekonomije nije u pronalaženju ispravne, jer ona ne postoji, već u odabiru ili stvaranju one koji najbolje služi našoj svrsi, odražavajući kontekst s kojim se suočavamo, vrednosti do kojih držimo i ciljeve koje imamo.
Čekaće se neko čudo da se desi ekonomski rast i smanji nejednakost. A neće to samo od sebe. Da imamo ekonomiju čije je obeležje distributivna pravednost, malo bismo lakše disali sada. A nemamo.
Setimo se samo silnih optužbi na račun MMF-a kako su eksponentni velikih sila, kako su bezdušni i nemaju razumevanja za siromašne. I inače, kad god upitani za veća davanja ovoj ili onoj kategoriji stanovništva, uvek su se vadili kako ne da MMF. Sad MMF apeluje na uvođenje privremenih meraza zaštitu siromašnih i ugroženih, a naša vlast ič ne haje.
Što bi Fortini rekao u stihovima pod nazivom Nezahvalni gost, “sve je užasno, ali, još uvek ne i nepopravljivo.”
