Patrijarhov raspored je izuzetno gust. Pa ipak, kada se ne sastaje sa političarima, raznim delegacijama, kada ne drži popularna predavanja i crkvene besede, ili kada ne progoni direktore škola što deci brane veronauku, on stiže i da nas upozna sa muzikom koju je voleo. Čisto da se svi malo opustimo i shvatimo da su i sveštenici ljudi iz naroda, a narod – kao što je poznato – voli muziku i veselje.
Nedavno je nekoliko hiljada ljubitelja hip-hopa ekstatično skakutalo i dizalo ruke uvis na koncertu Beogradskog sindikata uz stihove „Veseli se srpski rode“, „Tamo daleko“, „Dogodine u Prizrenu“, „Oj Kosovo, Kosovo“. Danas mladi vole da slušaju, što bi se reklo, pesme sa nacionalno svesnom porukom. Jer „Nema povlačenja, nema predaje“, kao što u osvrtu na koncert reče jedan beogradski profesor, čiji se nacionalni rad ceni i na navijačkim tribinama. A navijačima ovde kod nas – kao što je takođe poznato – ni policija ne može ništa. Oni se pred policijom ne povlače, niti im pada na pamet da se predaju u ruke zakona. Elem, šta sluša patrijarh?
U pitanju je mahom rok muzika patrijarhove generacije, koja je ujedno činila i njen „pogled na svet“, kako je objasnio slušaocima Radio Beograda 202. Izbor prve dve pesme je zanimljiv, kao i patrijarhov komentar. Prva je Immigrant song od Led Cepelina, gde „oni pevaju o Nordijcima koji beže od rata i drugih teškoća, što potvrđuje da smo pred ratom i strahotama stradanja svi jednaki“; pesma nas navodi na razmišljanje i opominje, kaže Porfirije. Druga je Dance me to the end of love Leonarda Koena, pesma je inspirisana Holokaustom, „kada je bila praksa da gudački kvartet sastavljen od logoraša svira, dok njihove prijatelje i porodicu odvode u smrt“. Patrijarh ovu pesmu posvećuje svima koji su stradali u bilo kom ratu i ona mu lično posebno znači, zato što nosi simboliku „koja se tiče svakog dobronamernog čoveka, svakog čoveka kojem je život mio i koji razume da je život dar od Boga“.
Patrijarhova generacija je bila deo zapadne popularne kulture, maštala je o Londonu i Njujorku, i ono najvažnije – pripadala je svetu koji je pobedio nacizam, zaustavio Holokaust i srodne poduhvate, i koji je kroz kulturu negovao svoje emocije u skladu sa tom činjenicom. Slušaoci Immigrant song i Dance me to the end of love u Jugoslaviji, nisu osećali potrebu da negoduju u stilu, zna li Koen za Jasenovac, a Cepelin za srpske izbeglice iz NDH, jer se nisu osećali kao gubitnici. Država u kojoj su živeli nastala je u ratu i otporu prema fašističkom okupatoru. Zaustavljen je Holokaust, ali je zaustavljen i Jasenovac. Oba zajedničkim internacionalnim naporima i borbom.
Da je patrijarh napravio listu filmova svoje generacije, sigurno bi se tu našao i neki popularni strani ratni film, možda Nedostižni most (The bridge too far iz 1977) ili neko antiratno filmsko ostvarenje na temu rata u Vijetnamu. Za jugoslovensku publiku nije bilo podvojenosti u osećanjima: živimo u zemlji koja je nalupala naciste i solidarni smo sa svima koji još uvek trpe nepravdu ili su kao vojnici, protiv svoje volje, primorani da učestvuju u imperijalističkim ratovima njihovih vlada. U odnosu na neposrednu prošlost, Porfirijeva generacija i muzičari iz Led Cepelina – koji su nešto stariji – dele skoro ista osećanja i iste heroje.
Zatim je nastupio Novi srpski poredak, koji će se u perspektivi sukobiti sa Novim svetskim poretkom, zahtevajući i nove emocije. Oni koji su ostali verni vrednostima i pogledu na svet rokenrola, zauzeli su tokom 90-ih antiratni stav, opirući se imperativu rata za srpski rod. Najpoznatiji je zajednički angažman EKV-a, Električnog orgazma i Partibrejkersa u sklopu projekta Rimtutituki. Ne znamo da li je i sadašnji patrijarh u to vreme imao antiratna osećanja ili mu je ondašnji pravoslavizam u usponu – kao oznaka srpskog roda – sugerisao nešto drugo.
U svakom slučaju, on danas u komentaru svoje muzičke liste kaže da smo pred ratom i stradanjem svi jednaki, te da u kontekstu rata svaki dobronamerni pojedinac razume da je ljudski život dar od Boga. Da li to razumeju oni koji danas pevaju stihove „Dogodine u Prizrenu“ i „Veseli se srpski rode“? Šta je formiralo njihov svet? „Pravoslavna crkva i vera su nit zahvaljujući kojoj postoji srpski narod“, izjavio je pre neku nedelju patrijarh u Tuzli, dodajući da nas vera uči „da je Gospod stvorio sve ljude i da su svi pozvani da budu braća“ i da je zakon po kojem mi živimo „zakon ljubavi“.
Današnje generacije ovako čitaju patrijarhove reči: „Dogodine u srpskom pravoslavnom Prizrenu“, „Oj srpsko pravoslavno Kosovo“, „Tamo daleko je pravoslavno srpsko selo moje“, „Veseli se srpski pravoslavni rode“. „Ali dečice“, dodao bi patrijarh, „svi ljudi su braća, stvoreni da žive po zakonu ljubavi“. „Znamo Porfirije“, odgovorili bi mu oni, „ali je to samo dokaz koliko smo mi u našem pravoslavnom identitetu moralni i dobri, a oni, otimači Kosova i Prizrena, pokvareni i zli“.
Patrijarhova generacija, vaspitana na rokenrolu, mogla je da se identifikuje sa Robertom Plantom i Leonardom Koenom i da razume teme i emocije koje stoje iza njihovih stihova, te da zauzme i antiratni stav. Današnja razume isključivo Putina, koji se izdaje za stub pravoslavlja i ratuje za Ukrajinu, „otpalu“ od Rusije u doba pogrešnog komunističkog identiteta, na isti način na koji su Kosovo i Crna Gora „otpali“ od Srbije. Tome ih je naučio narativ o pravoslavnoj niti zahvaljujući kojoj postoje, prvi na patrijarhovoj top listi. Zato što „Sa Kosova zora sviće“, dodaje profesor humanističkih nauka.
Vladimir Veljković
Izvor: pescanik.net
