DNEVNIK GLUPOSTI
Nekad davno u obilazak lepota mile nam otadžbine krenuli ljudi sa dalekog zapada – i onog pre i onoga posle okeana. Ustvari, priča kaže da su obilazili Balkan, pa se divili što je em brdovit, em mešovit, ali i jezovit i nimalo učinkovit glede i unatoč onoga što su ljudi sa dalekog zapada očekivali.
Elem, tako vrludajući poljima i gorama dođoše do najvišeg doma mile nam otadžbine i na samom pragu, verovali ili ne, ugledaše govno, da oprostite. U čudu da niko ne haje, odakle takva nečistoća i takav smrad tu, obratiše se prvom čoveku visokog doma, još uvek ne verujući. A on im upitan ovako pripoveda: „Eeee, dragi naši američki i evropski prijatelji, braćo i sestre, imala majka tri sina. Jedan je bio nebeski čovek, hrabar toliko da su mu svi zavideli i nisu ga razumeli i onda kad je razvio posebnu tehniku ratovanja zvanu preventivna kontraofanziva, za koju su drugi rekli da je samo ofanziva. Nikakva kontra. Nekako je umislio da je najstariji i da najviše treba da se pita i to puno koštalo familiju. O sebi[1] je uvek govorio da je ponosan, hrabar, čist, iskren, voli braću, osećajan , vredan, pošten, miroljubiv, ljubazan, a nadasve vitez, koji je naivan u svojoj dobroti.
Drugi je uvek govorio da nije za ova brda, da je bolji od ostatka porodice, koja je po njemu bila prilično sirova, necivilizovana i neevropska. Čak je i u govoru hteo da se razlikuje. Sebe je uvek opisivao kao čistog, ponosnog, kulturnog, vrednog, pametnog, ljubaznog, osećajnog, hrabnrog, poštenog i iskrenog te zbog toga stalno ugroženog i majorizovanog u familiji.
I treći je za sebe govorio da je čist, ponosan, osećajan, hrabar, miroljubiv, da voli druge sve u familiji, da je pošten, vredan, ljubazan i iskren. Ali, da je on taj koji najviše od sve braće voli familiju i da joj je najodaniji, te otud njegovo stradanje. Pride što nikoga nema na svojoj strani ni u familiji, ni u komšiluku.
Jedan o drugom su govorili sve suprotno od onoga kako su sebe opisivali…
U to se ču žamor i zapadnjaci upitaše: „Dobro sve to, gospodine, ali odakle govno na pragu?“
„A to! To se tu neko posr’o.“
Kako nekad davno, tako danas dan – smrad nam je na kućnom pragu, a ne zna se odakle, ni ko je. Svi čisti, vredni, uredni, marljivi, hrabri, ponosni, kulturni, vole druge i drugačije, ljubazni, gostoljubivi, pošteni, iskreni, miroljubivi… A ono i dalje smrdi, niko ne čisti i ne sređuje. Ili makar da nabaci evropsku šminku, ako već neće četku i sapun u ruke. Jer, i ispod evropske šminke smrad populizma i fašizma se ponovo oseti. Da i oni ne kažu da se to neko, neznano ko, ogovedao nasred evropskog praga?! A baca i na američki. Nisu domaći, smrdi od došljaka?! Koji, između ostalog, hleb zarađuju čisteći iza ušminkanih Evropljana, koji se čudom čude našem sranju na našem kućnom pragu.
[1] Božo Skoko: Što Bošnjaci, Hrvati i Srbi misle jedni o drugima
