Previše je pitanja na koje nemamo odgovore, pa čak ni naznake odgovora, ako pričamo o dešavanjima u Banjskoj, tom malom mestu, koje je široj javnosti prvi put konkretnije predstavljeno 2017. godine kad se, uveliko zahvaljujući novcu poreskih obveznika Republike Srbije, u manastiru u Banjskoj otvorila privatna pivara.
Pivo je pio tad i ko ga inače ne pije, a ako verujete na reč autoru ovog članka, kvalitet je bio više nego zadovoljavajući. Neprimetno je pivo nestalo sa menija ponuda ugostiteljskih objekata sa severa Kosova. Kako, zašto?
Teško da će, nakon ovonedeljnih dešavanja u Banjskoj iko više pitati šta bi sa onako dobrim pivom, kao što je teško za verovati da je u nedelju baš to došla proveriti grupa od 30-ak naoružanih ljudi koji su zapucali na, verovatno slučajno pristiglih dvojicu kosovskih policajaca koji su oko 2:30 ujutru primetili neke čudne kamione bez registracija kako su preprečili lokalni put.
Zapucali, jednog ubili, a drugog ranili. Ispostaviće se da je to bio otvoreni poziv, opravdanje i okidač za prvu konkretniju akciju kosovske policije na severu Kosova. Sve dosadašnje su završavane pretnjama i bez upotrebe oružja, iako ni to nije bilo isključeno.
Kad govorimo o kosovskoj policiji treba samo objasniti da je kosovska policija do odluke o napuštanju Srba iz kosovskih institucija, što uključuje i policiju, bila na severu ali da su pripadnike te policije činili lokalni Srbi. Njihov izlazak iz policije stvorio je neku vrstu bezbednosnog vakuma koji je postepeno popunjavala policija sačinjena od kosovskih Albanaca. Mogli su se videti na glavnom magistralnom putu ka Kosovskoj Mitrovici, nakon graničnog prelaza na Jarinju, a postepeno su stvarali i punktove na putu, ali uglavnom su bili prisutni u rubnim delovima, poput Bošnjačke Mahale, prostora koji čini tampon zonu između Srba na severu Mitrovice i Albanaca na jugu.
Bez obzira na to ne bi se moglo reći da je takva policija kontrolisala sever. Tu su bili kao neka vrsta dokaza vlastima u Prištini, a posebno biračima, da je Kosovo zaokružena celina koju kontrolišu. Česte barikade koje su postavljane, blokade opština nakon nedavno održanih lokalnih izbora, koje su Srbi bojkotovali, pa su instalirani načelnici sa podrškom jednog do dva posto stanovništva, govorile su da kontrolu nad severom ima neko drugi.
U jednom od boravaka u Mitrovici jedan stanovnik tog grada mi je rekao da je u jednom danu lokalna prodavnica, u tržnom centru koji se nalazi na južnoj strani grada, ostala bez replika vojne opreme koju su prodavali, a da su kupci bili Srbi sa severa.
I moglo se videti, obilazeći barikade, pronalazeći alternativne puteve da su oni kontrolisani od strane nepoznatih mladića mahom obučenih u nešto crno što liči na uniforme, ali bez oznaka.
Javna je tajna i da je reč bilo o paravojsci organizovanoj oko dva ključna igrača u ovoj igri Milana Radoičića i Zvonka Veselinovića koji su pod sankcijama Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Velike Britanije zbog sumnji na korupciju i međunarodni organizovani kriminal, i jedno od ključnih pitanja prilikom svakog susreta Vučića i Kurtija, pa čak i nakon onog nikad viđenog Ohridskog dogovora je bilo: ko će i kako demilitazirati sever i ako se to pokuša kako će na sve gledati brat Radoičić i brat Veselinović?
Mora se priznati da je tome kumovala i odluka Prištine da skine Radoičića sa poternice kao lice osumnjičenog za učešće/organizaciju ubistva Olivera Ivanovića, jer, realno, to je bila jedina mogućnost da budu i osuđeni. Od „srpske“ istrage teško da se išta moglo očekivati, posebno kad na stranu Radoičića stane i sam precednik dajući mu karakteristike vođe naroda i budućeg heroja.
I kad smo se već svi pomalo uljuljkali u novu realnost na severu, koja je značila ograničeno prisustvo kosovske policije, najavu novih lokalnih izbora i mogući povratak Srba u kosovske institucije u 2:30, u nedelju jedan je pucanj možda i dao odgovor na pitanje: ko će i kako demilitarizirati sever i ako se pokuša kako će na sve gledati brat Radoičić i brat Veselinović?
Učiniće to kosovska policija, ili možda KFOR, a ne treba isključiti ni opciju da to učine njihove mecene koji sede na čelu tzv. države Srbije jer je moguće da je račun počeo stizati na naplatu. Gromoglasna tišina koju čujemo iz Beograda od strane precednika, kao i jednoglasnost medija koji i dalje samo špekulišu imenima ubijenih, te obrtanjem ćurka i optuživanjem Kurtija, suzila im je maštovitost na minimum i sve što se pokušava sad je svesti štetu na što manju moguću meru, kao i dobiti na vremenu ne bi li se nešto drugo pojavilo što će skrenuti pažnju javnosti, kako to inače i biva.
Ali u pozadini ove bučne tišine nekoliko je pitanja na koje niko nema odgovore. Prvo, šta je grupa od 30 naoružanih ljudi u uniformama tražila u Banjskoj? Ako je istina, ono što precednik tvrdi, a u to veruje većina u Srbiji, da je to bio pokušaj novog podizanja barikada, pobune Srba, pitanje je gde su ostali stanovnici? Kako se mislilo podizati barikade sa samo 30 ljudi? Gde su ostali kamioni lokalnih preduzeća, koji su inače prisutni na svim dosadašnjim barikadama? Ako se mislila dizati neka pobuna i odvajati deo severa ili čitav sever, na što ukazuje kosovska policija, kako su to mislili učiniti sa 30-ak ljudi koji, koliko god se ložili na uniforme i vojni red, nisu ni blizu organizovanoj vojnoj formaciji? Da li su dvojica kosovskih policacaja možda presreli neku pošiljku oružja, narkotika, ili nečeg trećeg, jer tu prolazi put kojim se švercala roba iz Srbije i u Srbiju. Takođe je javna tajna da za taj put znaju svi i da on vodi ka Novom Pazaru, tačno tamo gde se navodno nalaze neki od ranjenika iz tog dana.
Prelazio se bez ikakvih posebnih pomagala.
Dani su žalosti. Prvo je Kosovo to proglasilo za ubijenog policajca, pa su na severu Kosova proglasili tri dana za ubijene, za kosovsku stranu, „teroriste“, a za srpsku „braću i heroje“, zbog čega su i Srbija i onaj manji bh. entitet proglasili sredu danom žalosti.
I ima smisla jer žalostan je svaki izgubljeni život, posebno ako mu se nije dala šansa da to i postane jer izbora na severu Kosova je malo. Ili si deo postojećih struktura, činili to pasivno, te ponekad i aktivno, ako vas pošalju na neku od barikada, što je ujedno i radna obaveza, ili apsolutno prihvatajući pravila igre koja se nameću od malena, ili bežiš odatle što dalje, makar u Srbiju, ako ne i dalje. Ukoliko ni to nije opcija, uvek ostaje „večnost“ nekad i negde pod zemljom, „svetom srpskom zemljom“.
I da je bar onog Manastirskog piva da se utopi ta situacija u alkoholu, kako to inače biva. Za utjehu ostaje, zamislite, Srpska pravoslavna crkva koja je dala znak jasnog otklona od „terorista“ i koja se ponaša veoma zrelo i odgovorno. Ipak su njeni dvori u opasnosti, ipak su njeni monasi i vernici u opasnosti i ipak SPC treba gledati u budućnost ne bi li opstala jer je očigledno da joj ovi u Beogradu mogu stvoriti samo dodatne nevolje. Svesni su toga u SPC. Jer kome još život nije mio, uključujući tu i „teroriste“?
A ne bude li ljudi ni crkva onda neće biti od neke koristi.
