Ovako je početkom novembra glasila vest:

„Premijerka Ana Brnabić i premijer Republike Srpske Radovan Višković potpisali su u Banjaluci zajedničku izjavu o izgradnji tri hidrocentrale u gornjem slivu reke Drine, čija je ukupna vrednost 520 miliona evra. Tri hidroelektrane bi činile budući hidroenergetski sistem (HES) ’Gornja Drina’, a prvi bi bio ’Buk Bijela’…“

Dalje se navodi da je premijerka Srbije rekla da su Srbija i RS osnovale zajedničko preduzeće za izgradnju tri hidroelektrane, u kojem je Elektroprivreda Srbije većinski vlasnik sa 51 odsto, a ostalo ima Elekroprivreda RS. Na to se nadovezao i Višković:

„Radi se o projektu ‘zelene energije’ koji će omogućiti ekonomski rast i RS i Srbije“.

Ideja i Izjava o izgradnji HES Gornja Drina temelji se na odredbama Zakona o unutrašnjoj plovidbi RS kojima su sve rijeke u tom bh. entitetu, uključujući Drinu, proglašene kao „unutrašnje vode RS-a“.

Centralama će, jednom kad budu sagrađene, upravljati zajedničko preduzeće i tu stavljamo tačku, ali i znak upitnika. I to ne jedan.

ODLUKU OSPORILI I USTAVNI SUD I INZKO

Odgovore na neka od pitanja koja se postavljaju možemo dati kroz dosadašnje iskustvo i odnos Srbije prema postojećim hidroelektranama, možemo ga gledati i kroz ekološke naočale, jer bi i Srbija i Bosna i Hercegovina uskoro mogli biti u ozbiljnim problemima. Postojeći elektroenergetski sistem, zasnovan uglavnom na termoelektranama, neće moći opstati, ali ko za početak uopšte priča o BiH? Jesmo li primetili da je iko spomenuo BiH u onom uvodnom delu?

Nismo, ali zato je Ustavni sud BiH i osporio odluku početkom ove godine kad je proglasio neustavnim zakonsko rešenje po kom postoje „unutrašnje vode RS“, pojasnivši da reke predstavljaju imovinu kojom može raspolagati isključivo država BiH.

Foto: Visoki predstavnik Valentin Inzko

O svemu se očitovao i visoki predstavnik u BiH Valentin Incko, koji je pojasnio da ugovor o izgradnji tri hidroelektrane u gornjem slivu reke Drine sa Srbijom „ne može potpisivati Republika Srpska, već samo država BiH“.

Iz Banjaluke je stigao odgovor i na to, ali nije nam ideja da se vrtimo u poznatom vrzinom kolu.

„Sporazum koji je potpisan između Vlade Srbije i Vlade RS na eksplicitan način negira celovitost BiH“, napominje Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam, koji dodaje da je „ovim potezom Vlada Srbije ignorisala institucije BiH i njenu celovitost.“ Popov podseća da je ovo samo jedan u nizu poteza Srbije.

„Srbija se u kontinuitetu odnosi prema RS kao da je to njen deo. Sem povremenih izjava Vučića o tome da on priznaje celovitost BiH, mi imamo izjave drugih zvaničnika koji dovode u pitanje opstanak BiH, a zapravo podržavaju Dodikove izjave da je BiH nemoguća država i da RS treba da se pripoji Srbiji. To je sve loša poruka, posebno sad kad obeležavamo 25 godina od Dejtona“, ističe Popov.

Foto: Aleksandar Popov

Ovaj odnos donekle skreće pogled sa nečeg mnogo važnijeg, a to su obaveze koje Srbija i BiH imaju i to kao potpisnice Ugovora o osnivanju Energetske zajednice. Među ključnim, a koje se posredno ili možda neposredno tiču ove teme, su obaveze da do kraja 2023. godine BiH i Srbija, ali i Crna Gora, treba da ugase deset blokova u termoelektranama.

Zgodno je što su sve tri države u obavezi, jer i pitanje gradnji hidroelektrana u gornjem slivu Drine posredno opet spaja sve tri ove države. I ne samo da Sarajevo nije kontaktirano ovom prilikom, niti je ikako uključeno, već ni sa Crnom Gorom očigledno nije razgovarano.

CRNA GORA NA NOGAMA ZBOG TARE

Kako piše portal DW, nevladine organizacije, Centar za životnu sredinu iz BiH i Aarhus centar iz BiH, te Green Home i Ozon iz Crne Gore, su podnele žalbu Sekretarijatu ESPOO konvencije, UN-ove Konvencije o procjeni uticaja na životnu sredinu. Poručili su tom prilikom da je potpisivanje bilo kakvog dokumenta neprihvatljivo, s obzirom na postupak koji je u toku.

„Mi ne govorimo o nekoj informaciji koju smo predali, već o žalbi koja je usvojena i oko koje će pitanja negativnih uticaja na životnu sredinu, kako lakalnih tako i prekograničnih, nadalje da se ispituju”, prenosi DW izjavu Nataše Kovačević, izvršne direktorke NVO Green Home iz Crne Gore, koja navodi da Crna Gora nije dobila posljednje informacije o projektu.

Foto: Rijeka Tara (Foto Reuters)

„Dakle, govorimo o novom projektu, a ne onom iz 2013. koji je bio predat na odlučivanje. Institucije Crne Gore nisu konsultovane, iako je bilo poslato više urgencija na ovu temu. Čak je kancelarija UNESCO pri Ministarstvu kulture Crne Gore uputila informaciju BiH ne bismo li različitim diplomatskim putevima došli do podataka šta projekat nudi”, kaže Kovačević.

Konkretno, u Crnoj Gori negoduju jer ističu da bi gradnja hidroelektrana na Drini mogla uticati i na njenu pritoku Taru, što može u potpunosti razoriti postojeći ekosistem. Osim toga, Tara je na listi zaštićenih područja UNESCO.

Ali da se vratimo na obaveze, a to je energetska tranzicija.

Aleksandar Macura, programski direktor FES fondacije, ističe da smo kroz poslednju veliku energetsku tranziciju prošli pre 40, 50 godina kad su termoelektrane prešle na lignit.

Foto: Aleksandar Macura

„Lignitski sektor nije nastao osmog dana stvaranja sveta, nego su ga ljudi napravili za desetak godina, između 1970. i 1980. Sektor je služio svoje 40, 50 godina i sad je vreme za neke nove odluke, koje nisu lake ni prijatne.“

Vreme hidroelektrana, tvrdi on, su prošlost.

„Da li postoji još neiskorišćenog hidropotencijala, to je pitanje, a odgovor zavisi od posmatranja. Možete da pregradite nešto, ali postoje ograničenja i pitanja dare i mere, šta se dobija, a šta gubi“, navodi Macura.

Kao problem ističe i ono što se u najavljenoj srećnoj priči o hidroelektranama na Drini zanemaruje, a to je pitanje međudržavne saradnje:

„Većina vodotokova je podeljeno i svaka veća reka je u nekom međunarodnom režimu upravljanja, tako da ta pitanja nisu jednostavna i najverovatnije su vremena velikih hidroenergetslih projekata iza nas. Može ponešto tu i tamo da se napravi, a to zavisi od procene, a procena od ozbiljnog realnog okvira u kom se sve ovo sagledava“, objašnjava Macura.

Foto: Jezero kod Zvornika

Povrh svega, on naglašava jednu drugu stvar kao problem koji nadilazi čak i pitanje međudržavne (ne)saradnje:

„U nedostatku tih mehanizama pribavljanja saglasnosti nedostaje poverenje. Ako ulazite u veliki projekat, ako ste vi predlagač projekta i ako vama niko ne veruje, šanse da ubedite nekoga u koristi koje nastupaju sutra, a štete i promene nastupaju danas, su male. To nije pitanje energetske politike. Nekad volim da kažem da mi nismo dospeli do sektorskih problema, da su naši društveni problemi takvi da nam ne daju da se bavimo sektorskim pitanima. Pitanje interakcije države i investitora, i društva, vladavine prava, to je ozbiljno pitanje i jako je važno za velike infrastrukturne projekte. Napraviti veliki projekat, pregraditi veliku reku zahteva ozbiljnu intervenciju u prostoru i problem kvaliteta naše uprave i vladavine prava i poverenja u društvu je takav da on stavlja sumnju na projekat koji može biti možda i sto posto dobar, ali ga je onda teže sprovesti. A kako vratiti poverenje je teže pitanje nego kako sprovesti energetsku tranziciju“, zaključuje Macura, koji ističe da ni ovi projekti o kojima pričamo nisu novi, već da su stari po 30, 40 godina, samo što nisu nikad realizovani.

U vreme zajedničke države se to moglo izvesti, pa su tako poslednji veliki projekti, poput Hidroelektrane Pirot, 1991. godine. Em je lako bilo pribaviti saglasnost, em su rađene ozbiljne studije, em je bila ozbiljna država sa ozbiljnim kadrom. A, ako je šteta i načinjena, vodilo se računa o nadoknadi.

SRBIJA UBIRE PRIHODE

Pozitivna iskustva imali su stanovnici Opštine Srebrenica nakon gradnje HE Bajina Bašta, odnosno Perućac. Ta država je stanovnicima Opštine Srebrenica do 1992. uredno isplaćivala odštetu zbog potopljenog zemljišta, o čemu nam priča bivši načelnik te opštine Ćamil Duraković.

„Posljednja plata koja je isplaćena uposlenicima opštinske administacije pred rat, 1992. godine, isplaćena je iz ugovora o koncesiji na potopljeno zemljište.

Srebrenica je dobar dio svog budžeta punila iz tih sredstava. Postojao je ugovor bivših republika i to je išlo od samog početka puštanja u pogon hidroelektrane. Iznos je bio kalulisan iz više aspekata – od potopljenog zemljišta, do poremećaja u klimatskim i drugim segmentima. Opština je benefitirala ne samo kroz pomoć budžetu, nego i kroz infrastrukturne projekte. Naša djeca su išla na ekskurzije na Zlatibor, na svjež vazduh, a to je plaćeno od te odštete, jer im je vlaga pravila mnogo problema“, prisjeća se Duraković.

Foto: Ćamil Duraković

Napominje da od 1992. nije dobijen ni euro, odnosno marka. Ako je neka nada postojala – ona je nestala 2016. godine kad je izbore u Srebrenici dobio Mladen Grujičić, odnosno Dodikov SNSD.

Slična je situacija i sa HE Zvornik, na što nas podseća Aleksandar Popov:

„BiH je tražila da se nadoknadi sve ono što je Srbija ubirala od prihoda. Taj problem ni danas nije rešen. Bio je na stolu kad je bio sastanak Vučića sa tročlanim Predsedništvom, uz onaj razgovor o granici. Tad je otvoreno pitanje bilo i to pitanje prihoda od HE Zvornik“, kaže on.

Bilo je, ali nikad nije rešeno, a prihode i dalje ubire Srbija. Postratna iskustva, dakle, nisu baš najpozitivnija, što ističe i Duraković.

„Ako uzmemo odnos Srbije prema BiH do sada, na osnovu hidroelektrane u Zvorniku i Srebrenici, vidimo nekorektan donos. Srbija je mogla i sama da riješi to pitanje. To su dovoljni argumenti da, prije nego se riješe te stvari iz prošlosti, ne treba ostavljati prostora za buduće zajedničke investicije“, poručuje Duraković. On smatra da je priča o gradnji novih hidroelektrana strateški pokušaj Srbije „da vide dokle smiju izazivati integritet države BiH“.

„Najmanje je stvar izgradnja hidroelektrane i profit koji bi donosila. Više je to političko-strateški pokušaj da se izazove ili testira čvrstoća integriteta BiH. Zato je važno da država BiH da jasan odgovor na to, a ne bih nikad izbjegao, ako ima međusobnog interesa, da se grade zajednički projekti. Mi smo susjedi i naša je sudbina da živimo pod istim nebom. Ja sam za svaki oblik saradnje, a ne pod cijenu provociranja Beograda. Kad bi se Beograd okrenuo Sarajevu više nego Banjaluci onda bi možda i zaista imali više interesa u svemu tome“, zaključuje Duraković.

I, na kraju, pogledajmo infrastrukturu koju vlasti jedne, druge a i treće države grade. Pogledajmo ulice, zgrade, naselja, autoputeve… Vjerujete li da su te vlasti i ti ljudi sposobni danas na ozbiljne intervencije u prirodi a da to sa sobom ne povlači ekološke katastrofe?

Vratićemo se, stoga, na kratko na Aleksandra Macuru koji kaže:

„Da bismo prošli tranziciju potrebno je prvo da unapredimo društvo, a onda ćemo imati posledice. Možemo da se pravimo mrtvi, što smo često primenjivali, ali otkad sam ja živ nisam primetio neku korist…“

Dogovor kuću gradi, ali i hidroelektrane, makar im vreme već prošlo.

OSTAVITI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Unesite Vaše ime