“Aleksandar Vučić će odugovlačiti odluku o uvođenju sankcija Rusiji, ali će na kraju biti prisiljen da ih uvede. U isto vreme pokušaće da nastavi politiku sedenja na dve stolice – jer imamo šest paketa EU sankcija protiv Rusije. To mnoštvo mera pruža dovoljno mogućnosti da Beograd nešto izabere što na jednoj strani šalje signale ka Briselu, a na drugo nema puno ili nema nikakav efekat na odnose sa Rusijom”, kaže u intervjuu Nova.rs Bodo Veber, politički analitičar i viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije iz Berlina.
Evropska unija traži od Srbije da uvede sankcije Rusiji, a Aleksandar Vučić šalje različite signale javnosti da li će to učiniti. Šta vi mislite da li će Srbija na kraju uvesti sankcije Ruskoj Federaciji?
Verujem da će predsednik Vučić odugovlačiti odluku što duže i to putem sporog formiranja nove vlade, ali da će na kraju biti prisiljen da uvede sankcije.
Kakve bi posledice Srbija mogla da ima ukoliko ne uvede sankcije Rusiji?
Uveren sam da će uvesti sankcije i u isto vreme pokušati da nastavi politiku sedenja na dve stolice – jer imamo šest paketa EU sankcija protiv Rusije. To mnoštvo mera pruža dovoljno mogućnosti da Beograd nešto izabere što na jednoj strani šalje signale ka Briselu, a na drugoj nema puno, ili nikakav efekat na odnose sa Rusijom.
Tek kad bude veći pritisak Evropske unije na Srbiju i kad Srbija izgradi infrastrukturne pretpostavke da se oslobodi od energetske zavisnosti od Rusije, može doći do ozbiljnijeg pridruživanja Srbije EU sankcijama, odnosno do preokreta u odnosima sa Moskvom.
Nemački kancelar Olaf Šolc potvrdio je da je međusobno priznanje Srbije i Kosova uslov za pristupanje Evropskoj uniji, a ne potpisivanje pravno-obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa, kako je to do sada u EU bilo formulisano. Verujete li da postoji iko relevantan u Srbiji ko bi potpisao priznanje kosovske nezavisnosti?
Naravno. Ovde nema ni protivurečnosti niti novosti: Kad je etabliran politički dijalog, svima, pre svega Beogradu, jasno je stavljeno do znanja o čemu se tu radi – izjave poput one Merkelove da je vreme promena granica na Balkanu prošlo, tj. da Srbija mora prihvatiti kao činjenicu nezavisnost Kosova, i kao uslov ulaska u EU, prvo politički, a onda nekad u procesu i pravno – činile su svojevrstan preduslov za ulazak u politički dijalog – a Beograd to 2012-13 i činilo. Da to pravno priznavanje realnosti nezavisnosti Kosova mora biti dio sveobuhvatnog, konačnog sporazuma ni manje nije bilo jasno.
Predsednici Vučić i Tači su od 2017.do 2020. u pregovorima o razmeni teritorije pokušavali iskorišćavati slabost, krize Zapada – a na kraju krajevu nisu uspeli. Prirodno je da se celokupni pregovarački proces sad vraća na svoj početak, koliko je prirodno da Vučić i drugi akteri glume iznenađenje.
Da li se na ovaj način može uopšte otkočiti dijalog Beograda i Prištine koji već dugo tapka u mestu?
Jedino tako može, tj. kroz jedno resetovanje pregovora u kojem se na početku govori nezgodna istina o kakvom se pregovaračkom procesu radi, kao na početku dijaloga koji je vodio do Aprilskog sporazuma 2013. (Briselski sporazum, prim.aut). Mada verujem da je za takvo jedno resetovanje potreban angažman najviših zvaničnika Zapada, EU i SAD-a, a ne samo bilateralne sastanke nemačkog kancelara.
Čuli smo od nemačkog kancelara i da treba podržati pristupni proces Zapadnog Balkana u EU, a članstvo za Srbiju u ovom trenutku deluje kao nemoguća misija. Kako vama to izgleda?
Od 2018. imamo blokadu politike proširenja, sa izlaskom Velike Britanije iz EU-a, druge velike države članice koja je uz Nemačku bila zagovaratelj politike proširenja, te stupanje na scenu francuskog predsednika Makrona, koji ne samo blokira otvaranje pretpristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, nego u osnovi je protiv proširenja.
Sve dok se taj untrašnji konflikt u EU ne reši, svako zalaganje za proširenje će ostati puka simulacija. Zato je sad bitno, kao prvo, da se prebrodi Bugarski otpor protiv evropskih integracija Makedonije i odblokira otvaranje pregovora sa Skopljem i Tiranom.
Grčki premijer je u autorskom tekstu za “Politiko” naveo da bi EU trebalo da ponudi Zapadnom Balkanu integraciju u Uniju 2033. godine. Imajući u vidu zahtev oko Kosova, da li je za Srbiju nedostižno članstvo i u 2033?
Problem sa nekredibilnošću politike proširenja je pre svega unutrašnji problem EU, nejedinstvo oko politike proširenja, te neozbiljnost u odbrani liberalno – demokratskih vrednosti Unije na Zapadnom Balkanu kroz politiku proširenja. To se nikako ne rešava vestačkim datumima.
Aleksandar Vučić izjavio je da će Srbija mnogo brže morati da napreduje po pitanju vladavine prava, demokratizacije društva i svega što je važno na putu ka EU i rekao da će to “moći da se ceni već do kraja godine i kroz rad nove vlade”. Verujete li da će se u tom pogledu nešto promeniti u Srbiji? Zašto?
Baš me zanima na šta tu konkretno misli. EU je jednu deceniju Vučiću gledao kroz prste kako u Srbiji izgradi autoritarno-autokratski sistem. Ne vidim zašto bi tu nastala promena u pola godine, uz pitanje da li bi Vučić uopšte bio sposoban za demokratski preokret da je ozbiljno prisiljen od strane Zapada.
Izvor: nova.rs
