Banjalučki analitičar, kolumnista i psiholog Srđan Puhalo, govorio je za InfoRadar o sveprisutnom agresivnom ponašanju i retorici u društvu, internet nasilju, posttraumatskom sindromu, ali i o revidiranju historije kroz obrazovni sistem. Osvrnuo se i na političku situaciju u Bosni i Hercegovini ističući kako Miloradu Dodiku odgovara haos u kojem pokazuje da je BiH neodrživa. Kazao je da odlazak mladih iz države nije problem, već to što se niko ne vraća.
Ovog mjeseca počinjen je još jedan femicid u BiH. Prema Vašem mišljenju, šta je razlog sve češćeg ubistava partnerica i da li smo društvo koje sve više normalizuje svaki oblik nasilja?
Puhalo: Nasilje je kod nas odavno normalizovano, još od početka 90-ih godina do danas. Nasilje i agresija je osnovni način vladanja i ponašanja u BiH, ali i regionu i niko u tome ne vidi problem. Šta da očekujete od običnih ljudi kada su nam političke elite predvodnici nasilnog ponašanja.
Osim agresivnog ponašanja i retorike, imamo i pravosudni haos u kojem zakon nije isti za sve i to je jasna poruka da nismo svi isti. Trebalo je vremena da se ta agresija s vrha prenese u bazu i sada sve to zajedno kusamo.
Danas nije važno kako si se obogatio, već koliko si bogat, a mala je ovo sredina i svi znamo šta stoji iza „uspješnih“ biznismena. Znamo ko vozi dobra auto, ko ima dobre kuće, ko koristi dobar kokain, ko voda najbolje ženske i naša djeca maštaju da budu kao oni.
Džaba pričamo šuplje priče o znanju, poštenju, radu, skromnosti, odricanju, marljivosti, sve to svakodnevnica demantuje. Preko 30 godina mi živimo u nenormalnom društvu i nije normalno da bude drugačije. Na kraju krajeva od čega bi mediji živjeli da nije crne hronike.
Kod nas se i glasanje pretvorilo u agresiju i pritisak na ljude, to se danas zove kapilarni i sigurni glasovi.
Posljednjih godinu dana imali smo dva samoubistva povezana sa internet nasiljem. Koliko online svijet sve više postaje opasan, posebno za mlade?
Puhalo: Internet je opasan onoliko koliko ga mladi, a ne samo mladi, shavataju ozbiljno, a oni ga shvataju ozbiljno. Naravno, nije internet kriv, krivi su ljudi kad skoro uvijek postoji klica za potencijalni linč, omalovažavanje i uzdizanje sebe, ponižavanjem drugih. Društvene mreže, zajedno sa medijima, te informacije lako i brzo prošire.
Kada dođe do ubistva ili samoubistva onda se i odgovornost podjeli na hiljade lajkača, komentatora, djelilaca sadržaja i na kraju nikoga ne peče savjest zbog toga. Žrtva se zaboravi za nekoliko dana i čekamo novu. Znam, izgleda surovo, ali dajte mi drugačiji primjer ponašanja i ja ću se izviniti.
Invazije na Ukrajinu i bombardiranja Gaze mnogima je bio pokretač PTSP-a. Koliko su stanovnici BiH još bore sa post-traumatskim sindromom prouzrokovanim proteklim ratom u BiH?
Puhalo: Ne znam o kakvom PTSP-u pričaš, jer nisam vidio da se država, entiteti, kantoni, opštine, boračka udruženja bave time, vjerske institucije, a čim se oni time ne bave, onda taj problem ili ne postoji ili je nevažan. PTSP je jedna od rijetkih stvari u BiH koji je lična i porodična stvar i teško je reći koliko ga ima, a ima ga. Rat je stao 1995. godine i iluzorno je očekivati da će se neko 30 godina kasnije ozbiljno time baviti. Mi danas rat gledamo uživo i niko iz 90-tih, ne može da bude ravnodušan na te strahote u Ukrajini i Gazi.
Ipak taj isti PTSP je jedna od rijetkih brana da u BiH ne izbije rat, jer još uvijek je živo sjećanje na sve ono što nam se izdešavalo 90-ih, da nas to sputava da se ložimo na rat. Kada ta generacija izumre, dolaze njihova djeca i unuci, koji će maštati da se desi „drugo poluvrijeme“ i da se izmire dugovi. Onda smo najebali.
Nakon skoro 30 godina od završetka rata, suočavanje s prošlošću u BiH je i dalje u procesu. Da li smatrate da će ovo društvo ikada doživjeti katarzu i krenuti naprijed?
Puhalo: Katarza je ritualno očišćenje od neke nečistoće. Da li si primijetio da je neko u BiH iskreno, ponavljam iskreno, priznao da je uradio bilo šta loše, zbog čega bi se trebao kajati, stiditi ili izviniti. Ja nisam. Bilo je foliranja svega toga, ali iz tih praznih riječi, nije stajala iskrena želja da se bilo šta uradi konkretno. Naši heroji su njima ratni zločinci, svi smo najveće žrtve, istorija se u školi falsifikuje i revidira. Teren je pripremljen za novi rat, ali je sreća što smo toliko jadna država, da niko ne želi da gine za nju. Ne samo da ne žele da ginu, već ne žele ni da žive u njoj. Odlazak ljudi iz BiH je najmiroljubivija aktivnost koja se mogla desiti ovoj državi.
Kako komentarišete trenutnu političku situaciju u BiH?
Puhalo: Realno i ne komentarišem je kao što sam nekada komentarisao. Ne vole me mediji u RS, a nisam mio ni mnogim medijima u Federaciji BiH, tako da sve ostaje u krugu blogova i društvenih mreža. U principu, stanje je redovno.
U RS dominira SNSD sa koalicionim partnerima čvrsto drži uzde ovog entiteta i nastoji da i ono malo kritičara koji smiju javno da govore utiša.
Među Hrvatima je HDZ BiH to odavno uradio i kod njih, barem javno, nema nezadovoljnih, niti alternative.
Među Bošnjacima je najzanimljivije i najdinamičnije, ali ne znači i konstruktivno. Kod njih je velika borba oko dokazivanja ko je izdajnik, a ko patriota i da li BiH napreduje ili srlja u propast?
Što se tiče vlasti na nivou države, vidimo da „trojka“ pokušava da SNSD učini konstruktivnim, mada se on opire. Miloradu Dodiku odgovara haos, on se u njemu najbolje snalazi i pokazuje da je BiH neodrživa. HDZ BIH je raspolućen između vlasti, evropskog puta i para koje zarađuje i za sada odlično balansira. SDA pokušava da sebe prikaže kao jedine istinske patriote, kojima je stalo do BiH i traži da zaboravi koliko su bili na vlasti i šta su sve propustili i pokrali. Međunarodna zajednica, šta god to značilo, trudi se da očuva mir i privid da ima neki plan šta će sa ovom državom.
Ja vrlo često ne razumijem šta se sve ovdje dešava i nije me sramota da to priznam, mnogo je opasnije kada bi sve ovo vidio kao dio nekog plana, jer to bi ukazivalo na ozbiljan psihički poremećaj.
Skoro pa svakodnevno čitamo naslove o koruptivnim radnjama predstavnika vlasti. Prema vašem mišljenju, zašto se ljudi sve više apatični i smatraju kako ne mogu napraviti nikakvu pozitivnu promjenu?
Puhalo: Niko nije kriv dok ga sud ne osudi, prema tome korupcija je kao neki duh o kojem svi pričaju, a niko ga ne vidi. Dok ne budemo imali jedno 10 presuda u rangu Sanadera, neće biti promjena. Korupcija je dio našeg folklora, identiteta i načina života i nemamo pravo da se žalimo, jer mi učestvujemo u tome, često i dobrovoljno. Korupcija treba da bude naša nematerijalna baština koju ćemo zaštititi kod UNESCO-a i da imamo neke koristi od toga.
Sve veći broj mladih odlazi iz BiH, a razlog odlaska više nisu samo ekonomski. Šta tjera mlade ljude iz ove države?
Puhalo: Mladi ljudi trebaju da idu odavde, ali je problem što se ne vraćaju. Ništa nema prirodnije u 21. vijeku da idete, tražite se, isprobavate, ali ako se vratite da umrete, onda je to problem. Možemo do sutra pričati o razlozima odlaska mladih i to je opšte poznata stvar.
Problem je što to svima u BiH odgovara. Ako si mlad i nezadovoljan, za vlasti u BiH je bolje da odeš, nego da ostaneš, buniš se i tražiš da promjene način vladanja. Nema nezadovoljnih ljudi, nema problema.
Za države EU mi smo rezervar mišića, ali i mozgova, a njima u ovom trenutku fale prija svega mišići, a neće se buniti ni ako im dođu mozgovi. Savršen zločin. Ljudi su digli ruke od BiH, a to znači da je život negdje drugo. Ovi koji ostanu u BiH i ne odu u EU, idu direktno u Raj/ Dženet.
Ove godine se desio napad na LGBT aktiviste i novinare u Banjoj Luci, za koje još niko nije odgovarao. Zbog čega ovolika netrpeljivost prema jednoj od najranjivijih grupa u društvu?
Puhalo: Sami aktivisti su krivi za to. Oni su izložbom i panelom „provocirali“ naše navijače, vjernike i čuvare morala. Evo vidite danas u BiH, a samim tim i u RS, nijedan peder, ni lezbejka, nemaju problema, ako su nevidljivi i ako sve to rade u svoja četiri zida. Ako ih nema u javnosti, nema ni problema, niti potrebe za „prevaspitavanje i resocijalizacijom“.
Naša društva, sva tri konstitutivna, su tolerantna prema svima koji ne ugrožavaju tradicionalni način života, knjigu i porodicu. Ako LGBT populacija ne može da prihvati taj „civilizacijski“ minimum, onda su tu navijači i stranačke ekipe, da ih „opamete“ svim raspoloživim sredstvima direktne demokratije (bokseri, palice, šake i dlanovi).
Da pojednostavim, svakoj vlasti treba neki neprijatelj, unutrašnji i spoljašnji, da bi paranoja, strah i „čvrsta ruka“ dobili legitimitet. Danas su to LGBT aktivisti, sutra NVO sektor, prekosutra plaćenički mediji… Nezadovoljstvo građana, ako postoji, moramo usmjeriti u konstruktivnom pravcu, a to su najčešće manjinske grupe, koje su „krive za sve“, ne možemo stalno sve da svaljujemo na balije i ustaše.
A zna se kako treba sa izrodima.
