Skoro je čitava sedmica bila potrebna Aleksandru Vučiću da izađe u javnost, nakon veličanstvene pobede i proslave te pobede na parlamentarnim izborima. Znate ono kad kažu “zatišje pred buru”? E, to je to.
U međuvremenu, dok njega nije bilo, gradovi po Srbiji padali su pod naletom korone. Posebno Novi Pazar, Tutin, Sjenica, odnosno Sandžak.
Bolesni ljudi na podovima ispred bolnice, medicinsko osoblje zaraženo virusom, ali ne ostaje kućama da se leči jer nema ko da radi i leči ostale… Nekima su čitave porodice stradale od virusa.
PAKT SA HULIGANIMA
U ovom trenuku u oko 20-ak gradova u Srbiji proglašena je vanredna situacija, broj mrtvih dnevno raste, kao i broj obolelih. U onom prvom talasu, dok je broj obolelih još rastao, ljudima su stizale čudne poruke o italijanskom i španskom scenariju ako se ne poslušaju preporuke, odnosno zabrane kretanja. I trajalo je to duže od mesec dana.
Ako ne najrestrektivnije mere u Evropi, ono bar među najrestrektivnijima, odjednom su postale prošlost i više ništa – isto tako odjednom – nije važilo.
Sloboda, reći će mnogi. Da, ali znate onu da sloboda prestaje tamo gde počinje pravo drugog, koje često tu moju slobodu ugrožava. I onda je krenulo redom.
Lokalni derbi, dva beznačajna fudbalska tima, okupio je 20.000 ljudi na stadionu, a do pre nekih 10-ak dana živelo se u četiri zida. Tu se ugrozila naša sloboda. Ali ta odluka donešena je samo kako bi se primirili oni sa kojima je pakt odavno napravljen.
Država odavno ima “ugovor” sa huliganima, iako će se neki setiti da je Aleksandar Vučić u nekoliko navrata spominjao da je država koju on vodi nemoćna u toj borbi, što vidimo ovih dana, na protestima i nije baš slučaj. Država kad hoće onda i može.
Taj dogovor znači da su im prepušteni gradovi, ulice, pa i školska dvorišta za širenje svojih “poslovnih ideja”. U međuvremenu, od njih se očekuje znak zahvalanosti, kad zatreba. Eto, recimo da zatreba da ulice budu mirne u vreme Parade ponosa. I one budu.
Foto: Slike nereda u Beogradu
Dobili su lizalicu za zabavu, Parada prođe i sve se naizgled čini normalnim. To je Aleksandar Vučić uspeo da uradi. Napravio je pakt, donekle stavio pod kontrolu tu moguću destruktivnu silu, što njegovim prethodnicima nije uspelo jer nisu znali ni kako pristupiti, a nisu imali ni tu vrstu nacionalističkog oreola kao sam Aleksandar Vučić. Mnogi su ga čak smatrali jednim od njih.
A setimo se i proslave pobede na izborima. Korona? “Neće grom u koprive”, uzrečica je kojom se dičio predsednik, ali ne samo on, a onda je grom udario u Čedomira Jovanovića, prisutnog na SNS-ovom derneku, Aleksandra Vulina, ministra odbrane, takođe prisutnog na derneku, Marka Đurića, šefa Kancelarije za Kosovo, isto prisutnog na derneku…
Zatišje pred buru? E, to je bilo vreme nakon izbora, a do predsednikovog obraćanja javnosti, nakon višednevnog ćutanja. Situacija u Sandžaku je eskalirala, Ivanjica, Užice, Kragujevac, Kraljevo, Beograd… Vanredno, vanredno, vanredno…
Prvo je razljutio studente najavom da će opet morati napustiti domove u Beogradu, a onda i ostale najavom novog lockdowna u Beogradu, i to skoro trodnevnog.
A što se njega tiče, on preuzima odgovornost za Sandžak jer nije ranije poslao vojsku i zatvorio džamije zbog Bajrama. Poslaće još opreme, ljudi ako treba. Sve što treba uradiće se, a prethodno napravljenu štetu treba izbrisati spinovima, omalovažavanjem onih koji pišu o stanju. Uostalom, to je već ustaljena procedura, a sredstva za rad su mediji i novinari. Tanjug, Pink, RTS, Informer, Kurir, Srpski Telegraf, Blic, Večernje Novosti…
I u svemu tome je pomalo i pogubio konce.
NASILJE KOJE SE NE KAŽNJAVA
Naime, već neko vreme Srbijom divlja nešto što se zove “narodna patrola”. Reč je o grupama mladih ljudi, među kojima često viđamo Srđana Nogu, odmetnutog poslanika Dveri, kao nekog neformalnog lidera. Te patrole šetale su gradovima i upozoravali migrante i zabranjivali im kretanje. Deo je to onog klerofašističkog “restla” koji nije naplatio svoja potraživanja od strane države jer im nisu ni trebali. Stižu nove generacije, sa novim prohtevima.
Zajedno sa spomenutim Nogom, ali i ratnim veteranima i drugim grupama, danima su okupirali prostor ispred Skupštine Srbije, najavljujući da će njihovih pet minuta doći. I izgleda da su ga dočekali pre nego su se i sami nadali.
Foto: Srđan Nogo (u sredini s bradom)
Najava uvođenja policijskog sata bila je dovoljan povod, a dodatni motiv stigao je i sa druge strane, vođen nezadovoljstvom ljudi. I konačno se mogla stvoriti respektabilna masa za pokušaj upada. To se i desilo nedugo nakon što su se pripadnici tih “patrola” pojavili na skupu. Juriš na Skupštinu Srbije s jedne strane dodadno je podigao adrenalin u krvi učesnika protesta, a sa druge pomalo je i iznenadio policiju, a kako i neće?
“Izdali ste Kosovo!” Pod tom egidom došlo se pred skupštinu i krenulo na nju. A korona, a policijski sat? To je bila tema samo onim pasivnijim demonstrantima. Policija se ubrzo potrudila da ni njima to više ne bude briga, već je valjalo sačuvati živu glavu od pendreka i suzavaca.
Aleksandar Vučić je znao gde da udari. Tačno tamo gde je udarao prozivajući i Boška Obradovića za fašizam. To je zgodno posebno pred odlazak u Pariz i Brisel na razgovore, pregovore, možda i neke dogovore oko Kosova. A i nije daleko od istine.
Međutim, znao je, baš kao i oni kojima se obraćao, da od poziva da se odustane od protesta, zbog opasnosti širenja virusa, tog dana neće biti ništa, iako je policija pohapsila neke od učesnika. Policija je ovoga puta bila organizovanija, pa čak i pasivnija nakon napada, gađanja ciglama, topovskim udarima. Možda je to i zato što su među učesnicima bili i oni sa kojima Vučić ima dil pa ih je ovoga puta pozvao. Usluga za uslugu.
Njima to nije bio problem. Nasilje koje neće biti kažnjivo. Pa, divno.
Ali, ono što smo videli ispred skupštine, posebno prvi dan, nema emancipatorski potencijal. Nije to ni bunt zbog situacije sa koronom. To su isti oni koji su 5. oktobra 2000. ušli u Skupštinu Srbije, palili, krali, isti oni koji su krali patike po gradu u noći kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, isti oni koji su palili džamije i ambasade, isti oni koji su činili genocid u Srebrenici.
Oni su problem, a ne rešenje. Sa njima Vučić nema problema. Rasli su ispod istog šinjela, imaju iste svetonazore i sve ovo je samo parada za napaćeni živalj.
A pravo pitanje je da li živalj to želi? Pravo pitanje je gde je živalj i gde će biti kad ga opet zatvore? Mada, neće biti ni potrebe za policijskim satima. Živalj neće izlaziti radi sopstvene sigurnosti. Samoizoliraće se.
A deca? Deca će tražiti svoj prostor na ulici. Jer to je ono što se ovde i dešavalo. A na ulici će ih čekati narkodileri, popovi, Srđan Nogo i “narodne patrole”…
