Piše: Aleksej Kišjuhas
Nezvanično, dogovarali su podelu Bosne i Hercegovine po etničkim linijama. Detalji susreta u Karađorđevu nikada nisu saopšteni, zbog čega su isti bili i ostali predmet spekulacija, istorijskog revizionizma, pa i teorija zavere. Ipak, mnogi akteri spomenute „jugoslovenske krize“ (po)tvrdili su da je poenta ovog susreta zaista bila u podeli Bosne. Milošević je za novu „Veliku Srbiju“ zahtevao sve one teritorije na kojoj su Srbi etnička većina, a Tuđman je za novu Hrvatsku zahtevao zapadnu Hercegovinu, a gde su Hrvati etnička većina. Navodno, Milošević i Tuđman su ove vizije jedan drugom crtali po – papirnim salvetama. Kako god uistinu bilo, predsednik krnje Jugoslavije Dobrica Ćosić je već sledeće godine u Ženevi sa Tuđmanom zaista i potpisao sporazum o „zameni teritorija“ i tzv. „humanom preseljenju stanovništva“. Znamo šta je bilo posle.
I, 27 godina kasnije, u avgustu 2018, a u skijaškom i turističkom mestašcetu Alpbah u Tirolu, sastaju se Aleksandar Vučić i Hašim Tači. Zvanično, u pitanju je bio još jedan „Evropski forum“ na famoznu temu mira i stabilnosti. Nezvanično, Vučić i Tači su pojedinim Evropljanima reklamirali svoju zamisao o tzv. „razgraničenju“ Srba i Albanaca po etničkim linijama, odnosno o tzv. „korekciji granica“ između Srbije i Kosova. Otprilike, zašto da mi na „Zapadnom“ Balkanu jednostavno ne „ispravimo“ te neke etnički „nekorektne“ granice? Opštine sa srpskom većinom (Zvečan, Leposavić, Zubin Potok i severna Kosovska Mitrovica) lepo pripadnu Srbiji, a Preševo sa albanskom većinom zgodno pripadne Kosovu. Može i Bujanovac da „ide“, nećemo škrtariti, 53 odsto njih tamo su i onako Albanci, ali zato nikako Medveđa gde je Albanaca „samo“ 7 postotaka. Kosovo svakako ne zna šta da radi sa prokletim severom tog Kosova, baš kao ni Srbija sa svojom ubogom Preševskom dolinom, pošto je multikulturalizam jedna podla izmišljotina, belosvetska zavera i uopšte naučna fantastika. Da su Evropljani pametni, pa da su Vučiću i Tačiju tada samo doturili salvete i penkale, pa da se njih dvojica još brže dogovore i karađorđevski sporazumeju u toj dugotrajnoj balkanskoj umetnosti crtanja etničkih granica. Ili, možda ti Evropljani baš i jesu pametni, pa su mudro posakrivali sve salvete kao zmije noge? Jer znaju i oni šta je bilo posle.
Bilo je i tušta i tma slučajeva „razgraničenja“, „razmena populacije“ i „humanih preseljenja“ po etničkim i verskim linijama u evropskoj i belosvetskoj istoriji. I oni se nikada, ali baš nikada nisu pokazali dobro. Zaista, šta je „razgraničenje“, ako ne etničko „pročišćenje“? Francuski protestanti ili Hugenoti bili su preseljeni 1685. godine, uz prateće nasilje, masakre i versku netoleranciju koja je opstala stolećima. U Irskoj je iseljeno na stotine hiljada katolika u 17. veku, a na njihovo mesto dolaze protestanti, pa je nasilje između njih ipak nastavljeno sve do samog kraja 20. veka. Turska i Grčka su „razmenile populacije“ 1923. godine, kada oko 1,5 miliona Grka i pola miliona Turaka napuštaju svoje domove, pa netrpeljivosti i podeljeni Kipar opstaju u „zamrznutom konfliktu“. Najzad, i Adolf Hitler je insistirao upravo na „korekciji granica“ Čehoslovačke u skladu sa etničkim principom, da bi „Velika Nemačka“ obuhvatila i čehoslovačke Sudete, oblast gde su Nemci činili etničku većinu. Evropljani su mu to dozvolili 1938. godine, naivno i kratkovido misleći da će ovo zadovoljiti i smanjiti njegove apetite. Holokaust nam je svedok, biće da nije tako bilo. A i posle Drugog svetskog rata, svoje populacije su etnički, verski i sholastički „razgraničavali“ i Indija i Pakistan, kao i Izrael i Palestina, pa vidimo kako je to ispalo. Kao i u slučaju Miloševića i Tuđmana, crtanje granica po opskurnim salvetama ili pak po međunarodnim forumima, dovelo je jedino do orgija nasilja, masakra i genocida, i do miliona ubijenih, osakaćenih, unesrećenih, osiromašenih i posve nehumano preseljenih ljudi. Cijeli tekst pročitajte na danas.rs
