Ljubodrag Stojadinović
Peščanik
Valja se bojati onoga što dolazi. Vlast u hroničnoj kosovskoj krizi nema nijednu dobru ideju o tome šta da čini, mada pokušava da iz najgoreg raspleta izađe hrabrija i pametnija. Ali, ništa ne ume da uradi kako valja, a sada je već kasno da nauči.
Konačno je Marko Đurić postao nečiji heroj, robijao je nekoliko sati, pa je sa teritorije koja je naša i uvek će biti, proteran u „centralnu Srbiju“. Na sever Kosova otišao je kao gost Srpske liste, a ne ugroženih Srba, i tamo je poslužio kao „bućka“ za divljački ispad Tačijeve policije.
Šef predsednikovog kabineta Nikola Selaković smatra da je cilj nasilja nad Đurićem „ponižavanje Srbije“. Uopšte, ta se sintagma često troši u pokušaju da se objasni pozicija ove države. Svi bi da je ponize, ali je režim na čelu sa harizmatskim predsednikom održava na nivou neurušivog ponosa. Ne damo da nas ponize i potčine, Srbija se saginjati neće, tek sledi iskazivanje naše moći. Videće oni!
Marko Đurić je sa sobom nosio predsednikovu fantazmagoriju svuda gde se kretao. On je bio izaslanik neodrživog balansa: sve na šta je Vučić u Briselu pristajao Đurić je „na terenu“ negirao, održavajući gazdu u njegovom endemskom dvojstvu: kosmopolita i šovinista u jednom biću, radikal, čiji salto mortale Evropa slavi, samo kao osobinu neophodnu za ekstremnu poslušnost.
Ne može se mnogo sumnjati u hipotezu da je jučerašnji incident bio potreban i Tačiju i Vučiću: prvome da pokaže da je ipak šef nečega što podseća na projekciju države. Predsedniku Srbije inače svaka napetost, svaka afera, simptomi krize, bilo šta od toga pomaže da opstane kao čarobni spasilac. Čovek sa posebnim, neopisivim odlikama koji rešava pre svega svoje brljotine ističući sopstvenu mudrost, hrabrost i mentalnu hitrinu.
Vučić nagoveštava da je konačno završen intermeco nastrane ljubavi između njega i nečega što on definiše kao „Zapad“. Moskvi se okreće sve češće, poput klipana koga su napale ulične siledžije, a on se uz kuknjavu obraća starijem bratu.
Ta paralela je naravno vrlo uprošćena slika stvari. Pre će biti da je Vučić suočen sa imperativom krajnje teške, no neposredne odluke o Kosovu. Uz drugu, dramatičnu, ali ne isključenu mogućnost da konačni spas od strmoglavog ličnog pada potraži u obnavljanju „istočnog greha“, znajući da tamo ipak ne može da dobije ništa osim učtivog ohrabrenja: druzja, na vašoj smo strani! I to bi bilo sve, ako ne računamo tamošnju, sve češću upotrebu kosovske i krimske analogije. Ili on ipak ima drugačiju zamisao?
Režim se tako zatekao u ambijentu strategijskog bezizlaza. Neke su krize proizvodile Vučića, neke je izazivao on lično i sve mu je godilo, pre svega kao platforma za promociju visoke nekompetencije.
Mogao bi i u ovom slučaju da bude uveren da je očitao lekciju terorističkim bandama i zapadu koji ih podržava. I da je ostavši bez rešenja, lišen snage i mudrosti, bez valjane podrške i sa lošim saradnicima – jači nego ikada. Ili ta računica ipak nije sasvim pouzdana?
Misija Marka Đurića nije usklađena sa idejom da je Kosovo deo Srbije i da se tu ništa ne može promeniti. Čak i on zna da se sve promenilo. Njegovo je da bude kurir između centrale i ispostave SNS-a (Srpske liste) na severu Kosova. Da tamo osigura poziciju sumnjivih Vučićevih prijatelja, koji bez zakona vladaju na severu. I da kliče Aci Srbinu kod svake pobede. Ali pobeda nema, niti ih je bilo.
Sinoć, pri jednom od brojnih obraćanja naciji, Vučić je pokazao svu tragiku svog neodrživog apsolutizma: posvađao se sa onima koji ga pripomažu na vlasti, bio ljut na „teroriste“ koji su mu nedostupni, pretio silom koje nema, obećavao pomoć koju nije u stanju da pruži, tražio saosećanje kod ravnodušnih. Potpuno se vratio u svoju radikalsku adolescenciju.
I još jednom tražio spas od poniženja, rekavši da nikada neće dopustiti da nam rade to što nam rade. I da niko nije jači od države bez granica, koja se prostire na čitavoj svojoj teritoriji.
Peščanik.net, 27.03.2018.
