Piše: Rajna RADOSAVLJEVIĆ
„Migranti su vam tamo negdje iza azila za pse“, pokušao je da nam objasni jedan od mještana Velike Kladuše, dok smo hvatali krugove po maloj-velikoj varoši, tražeći kamp u kojem, pa, recimo da žive izbjeglice iz dalekog svijeta. U međuvremenu smo, kroz prozor kombija prepunog humanitarne pomoći prikupljene u akciji HCA Banjaluka, BASOC-a, Oštre nule i prijedorskog Kvarta, posmatrali kako u grupicama kruže gradom ili sjede u parku, hvatajući sunce koje se, ovog ljeta, konačno pojavilo.
„Maloprije smo ih razvađali da se ne potuku“, reče radnik obezbjeđenja iz banke preko puta parka, kad smo se zaustavili da sačekamo volontere. „Nikog oni ne diraju, ali se, ponekad, koškaju između sebe.
A narod ko narod, sad počeo da izbjegava park“, objašnjavao je pričljivi bezbjednjak, pokušavajući da opravda dozu straha od nepoznatog kod svojih sugrađana. „Nepoznati“ su, zato, odmah prepoznali Banjalučanina, Adisa Imamovića, zvanog Piksi, koji već tri godine pomaže migrantima na balkanskoj ruti. Mahali su mu i pozdravljali ga, dok nas je vozio ka obližnjem skladištu, na putu za kamp.
Istovarajući hranu i odjeću koju su donirali i banjalučki Karitas, Mozaik prijateljstva, Nova generacija i udruženje Hleb života, iz Prijedora, Piksi je ispričao da mu je to već 14. teren i da se najružnijih slika nagledao na grčko-makedonskoj granici.
„Ovdje ih je u kampu oko 300, iz Sirije, Iraka, Avganistana, a u Kladuši ih ima još dvestotinak. Neki, koji imaju malo više para, nađu sebi kakav-takav privatni smještaj, ali većina zavisi od nas. Povezali smo se sa restoranom „Latan“ u Kladuši, pa im svaki dan dijelimo obroke i obilazimo ih da vidimo treba li kome medicinska pomoć. Triput sedmično posjećuju ih i doktori iz organizacije „Ljekari bez granica“ , kaže Piksi, uz frapantan podatak da među migrantima ima i onih koji „putuju“ godinama. Neki čak i po sedam.
Znatno kraće, „samo“ tri mjeseca, na putu za „bilo koju zemlju u kojoj je bezbjedno“, proveo je mladi Avganistanac, Ahmed Nasim. Zatičemo ga ispred kampa, voljan je da na odličnom engleskom porazgovara sa nama.
„Radio sam u državnoj banci i imao solidnu platu, ali sam svaki dan dobijao prijetnje od Talibana. Kad sam shvatio da neću izgubiti samo posao, već i živu glavu, odlučio sam da sve ostavim, i, eto me ovdje“, kaže Ahmed izbjegavajući fotoaparat. Roditelji su mu ostali u Avganistanu, a on je, kaže, uporan da se domogne Evrope.
„Dvaput sam pokušao da pređem granicu u Sloveniji, ali su me vratili nazad, a azil ne mogu da dobijem“. Kaže i da se u Kladuši osjeća dobrodošlo i da nikakvu neprijatnost u Bosni i Hercegovini nije doživio, ali u njoj, baš, i ne bi da ostane. „Boli me što nas skoro svugdje gledaju sa podozrenjem, kao da nismo ljudi“, zaključuje Ahmed svoju priču.
„Ljudi jesu, ali bolje uslove od ovih nismo mogli da im obezbijedimo“, počinje svoju priču kladuški komunalac (samo pod uslovom da mu ime ne spomenemo), koji nas dočekuje u kampu. Tačnije, na prašnjavoj livadi načičkanoj šatorima, ispod kojih proviruju, uglavnom, muške glave. „Smeta mi što ne kupe smeće za sobom, evo, vidiš našta to liči, a jutros sam sve počistio“, žali se naš sagovornik, ali priznaje da sa migrantima, inače, nema problema.
„Dobri su, ima jedna manja grupa problematičnih, ali takvih ima svugdje“, uključuje se u priču i mladi policajac koji čuva kamp. Vidi se da se s pridošlicama dobro razumije, jer krug oko nas počinje da se širi. Tako, i bez pitanja, na pomalo lošem engleskom, Mahmud Ahmadi iz Irana, želi da nam ispriča svoju priču.
„Pobjegao sam prije deset mjeseci, tamo su mi ostali žena i dvoje djece. Plašio sam se za svoju bezbjednost, baš kao i moj brat koji je prije mene pobjegao u Finsku“, kaže Mahmud i objašnjava da je već 12 puta pokušao da se domogne Evrope, ali dalje od Hrvatske i Slovenije nije stigao. „Ovdje je narod mnogo dobar, a i policija. Svi ste dobri“, kaže Mahmud i tapše policajca po ramenu. „Dobri ste, dobri, u Hrvatskoj su me čak i tukli“, uključuje se, i to na srpskom jeziku, Zaed Fesal Hotag, 16-godišnji Avganistanac.
Jezik je naučio u Srbiji, tamo je, kaže, proveo najviše vremena, a ka nedosanjanoj Evropi putuje već tri godine. „Završio sam osnovnu školu i pobjegao od rata. Želim da živim u Belgiji“, kaže Zaed, s malo problematičnim padežima.
Što se problema u kampu tiče, njih bi, kaže Piksi, moglo da bude ako migranti u Kladuši dočekaju zimu. Zasad je pod šatorima podnošljivo, lokalne vlasti dale su agregat, pa imaju i struju, a doveli su im i gradsku vodu. Federalna uprava civilne zaštite preuzela je „priču“ o sanaciji Agrokomercovih hala, ali se još ne zna da li će i kada one biti osposobljene i spremne za migrante.
„Evropa mora da nađe rješenje za ove ljude, jer države kroz koje prolaze na balkanskoj ruti nemaju odgovor“, kaže Piksi. Njegova organizacija „SOS ljuta Krajina“ u saradnji sa Pomozi.ba, nema namjeru da odustane od izbjeglica, a, kako kaže, i pola tone pomoći koju im je dopremio HCA Banjaluka govori o tome da humanosti neće nestati, samo što to ne abolira državu koja se, i u migrantskoj krizi, hvata za glavu. Baš kao što smo se i mi uhvatili za glavu kad nam je mladi policajac u kampu, pokazujući na minijaturnu curicu u crvenoj majici koja je tračala uokolo, rekao:
„Ona ima tri godine i sama je ovdje. Nema roditelja, samo su je tako „pokupili“ u jednom od izbjegličkih talasa u Siriji“. I, nakon toga, više ništa nismo pitali.
