Piše: Velimir ILIĆ (Beograd)
Bliže se izbori u Bosni i Hercegovini, a već polako tinja nervoza samozvanih nacional-političkih elita, suočenih sa vlastitom nemoći da izrastu u državnike na preparcelisanom zgarištu i razvalinama bivše Jugoslavije. Posebnim frustracijama ophrvane su uzdanice svake od tri konstitutivne trećine u BiH, ponašajući se kao da upravo od njih zavisi sudbina i države i regiona i da bez njih nema ni opstanka ni napretka, ni boljitka ni selameta.
Istovremeno, nesretni Dervo Sejdić i Jakob Finci više se i ne nadaju da će im ikada biti omogućeno da se kao „manjinci“ kandiduju za članove Predsedništva BiH. Bosna ostaje mimo sveta, pa kud puklo da puklo.
A da je svud okolo selamet, pa da se bosanskohercegovačko stanje akutne političke (ne)svesti nekako i podnese kao zaraza kakvim sezonskim virusom koja umine za heftu ako se leči, a za sedmicu prođe i sama. A nije. U Bosni se (a da je samo u Bosni) izbori razumeju i okolo predstavljaju kao borba na život i smrt – život ako pobedimo „mi“, a pošast i nesreća ako se vlasti domogne “neko drugi“.
OD SOCIJALISTE DO NACIONALISTE
Gledano sa strane, u tom se bosanskom loncu posebno se izdvaja Milorad Dodik Mile, baja od Laktaša i prvi glas političko-vašarskih šatri, kameleon pragmatično preodevan od tobožnjeg socijaldemokrate do tobožnjeg nacionaliste, po mnogo čemu je posebna i jedinstvena politička figura. Istovremeno, po vlastitim svetonazorima i osećaju moći, a možda bolje rečeno – po volji za moć, Dodik je, ko biva, tzv. nezaobilazan faktor, bez koga bi bosanski lonac, bezmalo, pa bio k’o bez soli i bez mesa.
Nije to od juče. Još s početka osamdesetih godina prošlog veka, kad je u beogradskom Studentskom gradu, po „zemljačkoj liniji“, izabran za funkcionera lokalne studentske omladinske organizacije – junoši iz Laktaša se osladilo ono malo političke moći, ma kakva god uloga i funkcija da ju je donosila. Kako nekad, kao opozicionar kome su stranci duvali u jedra i u leđa ne bi li oduvao tvrdolinijaše, tako danas – Dodik je uveren da se bez njega ne može.
Tako sad sebe već vidi kao srpskog člana Predsedništva BiH, a da još ni kandidaturu nije predao.
Međutim, koliko prekjuče, ovako je glasno razmišljao: „Hoću li ja biti kandidat za člana Predsjedništva BiH? Pa to je jedino moguće, iako ja nisam mnogo zainteresovan za to. SNSD će uglavnom imati svoje kandidate i za člana Predsjedništva BiH i za predsjednika RS i pobijedićemo”.
A potom: „Pošto ne mogu da se kandidujem za predsjednika RS ponovo, i da je uobičajeno da se predsjednik jedne političke partije, pogotovo ovako moćne kao što je SNSD, uvijek kandiduje za jednu od tih pojedinačnih funkcija, kako bi povukao i samu stranačku infrastrukturu, i naravno samu partiju… U tom smislu i u tom logiciranju će se svakako razmatrati moja kandidatura, na stranačkim organima“.
I još: „Ne želim da podlegnem nekoj opštoj euforičnoj priči, mislim da je to ozbiljna tema. Mnogi ljudi u mojoj partiji misle da je to izvjesno. Ja, naravno, neću moći da odbijem stavove organa moje partije i vjerujem da se kreće stvar ka tome“.
Bio je, podsetimo, jedan na ovim prostorima koji je „priznavao samo sud svoje partije“, ali je od njega potom postao i ostao državnik i ostala je država, premda su je posle opet neke „istorijske ličnosti“ u krvi rastočili i iznutra i spolja. Danas niko nema ni natruha te državničke harizme jer ovo su sve mandatari čiji politički život traje od izbora do izbora, a trude se da ga održe i duže jer bi se mnogima moglo omaći da gubitkom vlasti dobiju robijaški broj u kakvom kazamatu.
A ostalo je tih kazamata, dobro znanih, na prostorima bivše države, od Foče i Zabele do Lepoglave. A možda se upravo i zato sadašnje elite upinju da ostanu u sedlu?
Vrag bi ga znao, ali nije bez vraga ni ona poslovoca “da ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se olupaju”.
TRČANJE VUČIĆU NA NOGE
No, dobro, vratimo se Dodiku. Razigravanje predizborne neizvesnosti po sistemu toplo-hladno i hoću-neću na izbore, donekle je usmerila Dodikova partija SNSD, zvanično ga krajem maja kandidujući za srpskog člana Predsedništva BiH, ali ni time stvar nije „legla“. Još se, naime, ne zna da li će on tu kandidaturu dosledno i konačno prihvatiti, jer su pristisci nervozne i nezadovoljne međunarodne zajednice očiti i ozbiljni.
A, Zapad pokazalo se, ume da trguje, itekako. Uzgred, treba imati u vidu i uputstvo Centralne izborne komisije BiH da se kandidature mogu predati do 9. jula, što otvara prostor za (ne)očekivane obrte.
S druge strane, Dodik se, verovatno, uzda da će protivteg zapadnom negodovanju biti brundanje moskovskog medveda i da će Kremlj nekim jasnijim znakom nego dosad pokazati da mu drži stranu. Da li u međuvremenu vidi i shvata koliko i kako je postao ruska alatka za protivtežu Zapadu u strateškom šibicarernju za što bolje pozicije moći i uticaja na Balkanu? Ako ne vidi – tim bolje za teoriju političke gluposti. A ako vidi – onda se dalje mogu razvijati teorije o kalkulisanju najrazličitijim spektrom interesa, od lični i političkih, do tobožnjih istorijsko-nacionalnih.
Jer, Dodik, dakako, do sebe drži, između ostalog, i kao do jednog od presudno važnih stubova na kojima bi, između ostalog, trebalo da se temelji buduće rešavanje takozvanog srpskog nacionalnog pitanja.
U tome ima još umišljenijeg saborca s druge strane Drine, Aleksanda Vučića. Što bi rekao Abdulah Sidran, „nemamo mi ništa protiv ‘Velike Srbije’, ali neka je prave na sprat“.
Tako Dodik, svako malo, trebalo ne trebalo, trčkara Vučiću uz skute, ne shvatajući da je i bivši Šešeljev omladinac potrošna roba i da će ga moćni mentori sa Zapada – koje previše samouvereno i olako često zove „prijateljima“ – lako pustiti niz vodu kad za to dođe vreme. Istovremeno, obojica se iz petnih žila upiru da u Kremlju ostave i otisak stalnog prisustva i utisak nezaobilazne bitnosti.
Zapad se, u međuvremenu, neće previše truditi da raspari ovaj srpsko-srpski prekodrinski dvojac sve dok Vučić bude u stanju da kormilari i Dodika drži „na veslu“. Istini za volju, nije baš ni da je Dodik u politici sisao vesla, ali njegova višegodišnja vladavina ne znači da mu treba poveriti na upravljanje ozbiljniji čamac od čuvenog banjalučkog dajaka.
Jer, Dodikov bahati politički i nacionalni inat teško da će učiniti bogzna kakvog dobra državi bosanskohercegovačkoj, jer ju on ne priznaje ni onoliko koliko mora, a kamoli onoliko koliko bi trebalo kao (budući) član Predsedništva BiH, naravno – bude li izabran.
POREĐENJA BLAJBURGA I JASENOVCA
Tim pre jer već otvoreno najavljuje da će ići uz nos „svemu sarajevskom“ što nije u interesu Republike Srpske te kako „nema namjeru da presjedi tamo i prepusti raznim sećijama po Sarajevu da vode politiku“. Reče čak da se „kao član Predsjedništva uopšte neće kretati po FBiH u zvaničnom smislu“.
A kako god da se gleda, okrene i obrne – teško je pobeći utisku da je na sceni suluda igra spojenih političkih posuda na Balkanu koji se, po potrebi, uzajamno prazne i dopunjavaju. Naročitio kad se oglase predizborne trube.
Nikad Dodik, naime, nije samo ispotiha terao politiku inata Sarajevu, a pogotovo je u poslednje vreme sve očitije da otvoreno drži i stranu hadezeovskoj hercegovačkoj struji u Mostaru, sve uzdajući se da će tobožnjim srpsko-hrvatskim zajedništvom, a zapravo pragmatizmom i interesima, otežati bošnjačkoj političkoj liniji.
To je kalkulantsko zajedništvo nedavno otišlo dotle da je Dodik praktično aminovao odlazak Dragana Čovića na komemoraciju ustašama, domobranima i civilnim žrtvama u Blajburgu, uveravajući svoje biračko telo kako je to „stvar logičnog političkog refleksa člana Predsjedništva BiH i predsjednika HDZ-a“.
„Čović je predstavnik hrvatskog naroda. Je li neko očekivao da on ne bude na tim mjestima? I ja budem na mjestima gdje je stradao srpski narod. Naravno da to ne izjednačavam, ali to je stvar političkog refleksa“, istakao je Dodik.
Stavljajući u istu ravan i u istu rečenicu Blajburg i Jasenovac, Dodik je samo potvrdio da u politici i borbi za ne postoji ništa sveto, a to će mu, kad-tad, u vlastitom nacionalnom korpusu, doći na naplatu.
Jer, jedno je biti koječiji i kojekakav privezak, a drugo je umistiti da si ključ bez kojeg se ne može.
