Ekonomska politika nam se uglavnom sastoji od saveta da se manje vozi i manje jede, odnosno da se manje živi. I manje voli – što gledamo decenijama. Tu je i na vrbi svirala da će evo sad odmah akcize biti uknute, a na hranu će se primenjivati niže stope. Samo što nije.
Nigde odgovora šta je fiskalna, a šta socijalna politika.
Okvir za donošenja fiskalne politike ide ka postizanju ciljeva javnih finansija, a to je održavanje i poboljšanje životnog standarda stanovništva prikupljanjem sredstava iz privatnog sektora putem oporezivanja ili zaduživanja i njihovom efikasnom i pravičnom raspodelom u obliku trošenja javnih sredstava za poboljšanje socijalne zaštite.
Rast stvara mogućnosti, dok socijalna inkluzija povećava sposobnost pojedinaca da iskoriste te mogućnosti. Da li fiskalna politika vodi rastu i unapređuje socijalnog blagostanja – zavisi od njenih podsticajnih svojstava i pratećeg aparata upravljanja.
Da pojednistavim maksimalno: nema socijalne politike i zbrinjavanja bez para i pravedne politike. Kod nas socijalna politika ima užasno loše budžetsko ciljanje, a rast prihoda ili bruto domaćeg proizvoda ne garantuju razvoj, jer stvar je kako i na šta troše.
Dakle, priča o ukidanju akciza i uvođenje više stopa PDV-a smanjuje prihode, na dugom je štapu, a socijalno ugroženi trebaju pomoć odmah! Ne da čekaju dva meseca da se izvrše pripreme za ukidanje akciza, ne da čekaju da li će se na Ustavnom sudu oboriti predlog Zakona o izmenama Zakona o akcizama zbog neustavne odredbe da Savet ministara može produžiti važenje Zakona na još tri meseca, jer Savet ministara može samo da uputi u proceduru Predstavničkom domu na odlučivanje. Zna se šta je zakonodavna, a šta izvršna vlast.
Slično je i sa izmenama Zakona o indirektnim porezima – jesu li dve ili tri stope, šta će biti kojom obuhvaćeno, gde su pare za izradu softvera, jer nije usvojen ni fiskalni okvir 2022-2024, pa samim tim ni traga od budžeta u kojem bi bila ta stavka sofvera, pa koliko traje procedura tendera za izradu softvera, pa koliko obuka od zaposlenih do obveznika PDV-a, inspektora i svih uključenih u proces obračuna.
Procedura od najmanje godinu (najoptimističnije!) i to u izbornoj godini, blokadi rada državnih institucija i opšteg straha od rata i ekonomskih posledica. Da skratim, nigde nisu poštovane procedure i ništa od toga ne može po zakonu mimo mišljenja UO UIO. Direktive EU iz ove oblasti, koje takođe nisu ispoštovane, ovoga puta ostaviću po strani.
A ljudima pomoć treba sada!
Svako igranje fiskalnom politikom znači više štete nego koristi. Treba li ovde da napominjem one zaključke NSRS o vraćanju nadležnosti i kako će se to odnositi i na UIO?!
Neto prikupljeni prihodi od indirektnih poreza, koji su otišli u raspodelu korisnicima u prva dva meseca 2022. godine, a to su država, entiteti i Distrikt Brčko, iznosili su 1 milijardu i 119 miliona KM i veći su za 170 miliona KM u odnosu na prihode koje su sa Jedinstvenog računa korisnici dobili za isti period 2021. godine.
Direktni porezi su u februaru ove godine u RS naplaćeni u iznosu od 45,7 miliona KM, što je za 20 procenata ili 7,7 miliona KM više nego u istom mesecu godinu ranije navodi. Naplata doprinosa u februaru ove godine iznosila je 151,3 miliona KM, za 9,4 miliona KM ili sedam odsto više nego u februaru 2021. godine, iako je smanjena stopa doprinosa za Fond zdravstvenog osiguranja sa 12 na 10,2 odsto.
Porezna uprava FBiH saopštila je da su poreski obveznici Federacije u periodu januar-februar 2022. godine uplatili 948.659.319 KM javnih prihoda, što je u odnosu isti period 2021. godine više za 101.034.420 KM ili 11,92 posto. Da ne govorim da su poreski obveznici u FBiH u 2021. godini uplatili rekordnih 5.628.326.769 KM javnih prihoda, što je u odnosu na 2020. godinu rast za 485.696.092 KM ili 9,44%, a u Republici Srpskoj ukupno 2.740.000.000, što je za deset odsto, ili 257,6 miliona više nego u 2020.
Onda se stave budžeti ispred sebe, pa se poredaju prioriteti: da li je bitnija nabavka kola, ili zgrada od socijalnog zbinjavanja ugroženih i pomoći stanovništvu? Dakle, svi se hvale povećanim prihodima, što ne čudi jer je osnovica za obračun veća zbog inflacije (posebno kod PDV-a), a nema volje da se vrlo brzo ti povećani prihodi i uštede u budžetu preusmere na direktnu pomoć stamovništvu.
Da naglasim po ko zna koji put da u ovoj državi Anketa o potrošnji stanovništva nije urađena od, pazite sad, 2015. godine, a od tada nema šta nas nije tuklo, broj siromašnih se povećao, ali očigledno donosiocima politika nije stalo da saznaju koliko je stanovništva na ivici siromaštva, koliko u relativnim siromaštvu, a koliko u apsolutnom. Kako je krenelo, neće imati ni za koga da je rade.
A inflacija raste. Onda idu pitanja šta građani da rade. Ako do sada nisu pitali gde su pare, kako se troše, zašto nema robnih rezervi, zašto socijalna politika ne dopire do onoga ko je zaista u potrebi, već panično kupuju brašno i ulje i time još više doprinose da cena raste zbog povećane potražnje, onda mogu samo da kažem da onu platu nekako rasporede da su prioritet hrana i lekovi, a za troškove režija ili kredite ponovo zamole za razumevanje – da baš struja ne bude isključena odmah, odnosno nakon dva neplaćena računa, da banka ne zove odmah čim dospe rata na plaćanje, a da se privremeno obustave izvršni postupci.
Slično nešto kao u vreme najveće pandemije, s tim da država, odnosno entiteti olakašaju pružaocima ovih usluga. Bar bi manje panike bilo. Zaludno je moliti ili apelovati da se prestane za ratnom histerijom, to znam.
Izmene fiskalne politike moraju biti zaista temeljito pripremljene i obrazložene, u skladu sa ekonomskom situacijom i prognozama, a naročito da se i procedure poštuju da ne bi i od, možda, dobrih namera nastao pakao, kako to obično biva.
A do kada inflacija, na koju upozorava u svom i izveštaju i Centralna banka?
Prvo, da razjasnimo. Inflacija je klasifikovana u tri tipa: inflacija koju izaziva potražnja, inflacija izazvana troškovima i ugrađena inflacija. Sva tri su povezana sa ravnotežom između ponude novca i ponude dobara u privredi jedne zemlje.
Inflacija koju izaziva potražnja javlja se kada se potražnja za robom i uslugama – drugim rečima, ukupna količina novca i/ili kredita koju ljudi moraju da potroše – povećava brže od proizvodnih kapaciteta privrede. Potražnja je velika, ali ponuda ne može da održi korak, pa cene rastu. Rastuće cene izazivaju ispadanje nekih kupaca sa tržišta, što smanjuje tražnju i ponovo uspostavlja ravnotežu između potražnje i ponude.
Inflacija koju izazivaju troškovi nastaje kao rezultat povećanja troškova proizvodnje. Na primer, ako sirovine koje se koriste za stvaranje proizvoda poskupe, cena za konačno dobro raste kako proizvođači svoje troškove prebacuju na potrošača.
Ugrađena inflacija nastaje zbog očekivanja da će se inflacija nastaviti, tako da plate moraju rasti da bi se održao status quo. Kako cene roba i usluga rastu, radna snaga očekuje da će biti plaćena više da bi održala svoj životni standard (ovo je ono što je opšte poznato kao povećanje „troškova života“). Kao rezultat rasta troškova rada, povećavaju se i potrošačke cene dobara ili usluga koje rad proizvodi ili pruža.
Ovde napominjem da predlog Milorada Dodika em što ne stoji u svom objašnjenju (ne postoji višak eura ili višak rezervi), em što je napad na jedino stabilno što imamo, em bi te pare izazvale da više novca juri manje robe, što bi dovelo opet do porasta cena.
Ovo uprošteno. Nije to pitanje Centralne banke, već pitanje stabilnosti valute i kreditnog rejtinga, što sam ko zna koliko puta naglašavala čak i onima koji su me optužili da radim za zapadne mračne sile, koje brane valutni odbor ili za one koji misle da na umu imam samo Centralnu banku kao instituciju. Nema to veze, dragi drugovi i drugarice, mene je samo strah daljeg snižavanja kreditnog rejtinga i narušavanja stabilnosti valute uz još goru inflaciju. Tada smo stvarno ugasili načisto.
I, uzgred, početkom marta Evropska centralna banka odlučila je da ubrza izlazak iz svog programa kupovine obveznica u pokušaju da se suprotstavi rastućoj inflaciji, a Dodik predlaže upravo suprotno – da Centralna banka naruši valutni odbor kupovinom obveznica od entiteta.
Trenutni rast inflacije u svetu ima nekoliko uzroka, od kojih su mnogi povezani sa pandemijom. Kao prvo, potrošači su dobili pare od vladinih stimulativnih programa, u toku lock downa usluge su manje radile i potražnja se usmerila na robe koje su bile oskudne. Manje radnika je na tržištu rada, što ohrabruje one koji rade da traže povišice. A niske kamatne stope učinile su zaduživanje jeftinijim, čineći velike kupovine privlačnijim. Ovi i mnogi drugi faktori povećavaju troškove.
Cene energenata, uključujući benzin, porasle su jer proizvodnja nafte i gasa zaostaje za povratkom potražnje potrošača koji je proizašao iz pandemije. Oživljena potražnja je, takođe, dovela do poremećaja u lancu snabdevanja. Vozači kamiona, slotovi u morskim lukama i skladišni prostori su deficitarni, što dovodi do skupih kašnjenja i rasta cena isporuke robe.
Dodatni troškovi, na svakom koraku od proizvodnje do prodaje, dovode do povećanja cena za potrošače, pri čemu neke kompanije koriste retku priliku da podignu cene.
Na sve to stigao je rat u Ukrajini, poremetio i snabdevanje i cene energenata i većinu kanala distribucije za skoro sve robe, a doneo paniku i kod nas. A kod nas se najviše troši na hranu, što je najbolnije, pa režije i onda jedva ako dospe za lekove. Većina stanovništa. Povlaštene ne računam.
Kako stvari stoje? Oporavak nakon pandemije pogođen je potencijalno ogromnim globalnim šokom ponude koji će smanjiti rast i podstaći inflaciju, što je već objašnjeno. Rat u Ukrajini i ekonomske sankcije Rusiji doveli su u opasnost globalne zalihe energije. Malo je verovatno da će sankcije uskoro biti ukinute. Rusija isporučuje oko 10 posto svetske energije, uključujući 17 posto svog prirodnog gasa i 12 posto svoje nafte. Skok cena nafte i gasa će povećati troškove industrije i smanjiti stvarne prihode potrošača. Rat u Ukrajini je stvorio novi negativni šok ponude za svetsku ekonomiju, baš kada su neki izazovi u lancu snabdevanja viđeni od početka pandemije počeli da blede.
U nekim aspektima, direktna uloga Rusije i Ukrajine u globalnoj ekonomiji je mala. Zajedno, oni čine samo oko dva posto globalnog BDP-a po tržišnim cenama i sličan udeo u ukupnoj globalnoj trgovini, sa ograničenom bilateralnom trgovinom za većinu zemalja. Finansijske veze sa drugim zemljama su takođe generalno skromne. Strane direktne investicija u Rusiji, a od strane Rusije u drugim privredama, iznose između 1-1½ procenta globalnog ukupnog iznosa. Konsolidovana prekogranična bankarska potraživanja prema izveštajima Banke za međunarodna poravnanja na rezidente Rusije i Ukrajine predstavljale su manje od 0,5 posto ukupnog globalnog iznosa od trećeg kvartala 2021.
Šta su predviđanja? Sada je teško biti prorok koliko će brzo i koliko će se cene smanjiti 2022. godine, jer sukobi prete da transportne rute budu zamršene, a isporuka oskudnija. Ukrajina je važan proizvođač neona, koji bi mogao da izazove manjak računarskih čipova, nastavljajući nestašice koje su mučile proizvođače automobila. Veći troškovi energije mogle bi da rikošetiraju kroz druge industrije.
Na stranu što je nemoguće predvideti šta će Putin uraditi, a šta NATO, koje još baljezgarije i ludorije ćemo čuti i videti od regionalnih lidera, što ćemo slušati do izbora populističke vatrene govore, ipak se previđa smirivanje inflacije i stabilizacija u zadnjem kvartalu ove godine. Uz nastavak poremećaja u snabdevanju, inflacija će ostati povišena u narednim mesecima, što će dovesti do pooštravanja monetarne politike. Kako se rast tražnje hladi, a problemi u lancu snabdevanja postepeno rešavaju, inflacija će se smanjiti.
Vrlo brzo, mnoge vlade će morati da ublaže udar viših cena energije (pa i naše), diverzifikuju izvore energije i povećaju efikasnost gde god je to moguće. Što se tiče hrane, veća proizvodnja u zemljama OECD-a, uzdržavanje od protekcionizma i multilateralna podrška logistici pomoći će zemljama najviše pogođenim prekidom snabdevanja iz Rusije i Ukrajine.
I na kraju, svi vi koji sada panično menjate konvertibilne marke u eure, po istom kursu ćete ih menjati u marke, koje trošite ovde i račune plaćate njima. Jedino ako ne mislite putovati, pa vam baš treba keš u eurima, mada imate karticu, ili se spremate za rat, pa mislite da valja imati eure za brašno i ulje. Drugo obrazloženje nemam zaista. Plus vodite računa da držanje keša u kući znači otvoreni poziv lopovima. Ako ih držite na deviznom računu, potpuno vam je isto. Iz udobnosti doma svoga možete raditi transfer KM na devizni račun i obratno. Pod uslobom da koristite e-banking.
Ovo je, verovali ili ne, ukratko. Pišem iz lične potrebe sve u nadi da magarci opet neće čekati do zelene trave dok prevode žedne preko vode.
